Zlata Kocić - IZBOR IZ POEZIJE I KRATKIH PRIČA

Nebojša Đorđević   Poezija


RABOŠ

Šta nam to preko praga pade:
lako
a istrčasmo u košuljama noćnim?
Baba se krsti: alev konac, mađije,
prag puca, razneće nas vetri.
Otac miluje raonike:
malena brazda, rod golem.
Brat: evo mi strele viline!
Dedina sen sekiru na rame,
polugu na dveri:
jali je staza do vučje jazbine,
jal opet krvnik.
Dom naš podmetnuo prag kao vrat
pa ćuti.
Ćutimo mati i ja.
Ona bi srmu meni u miraz,
a ja umišljam:
vlas pramajke probila humku,
došla da nam iskuša
ne vid i stopalo -
usta koja, sve ređe na okupu,
zaboravljaju gonetanje.

ROD

Sečivo došljaka sa druma
ne srubi voćke u korenu
no tik ispod krune.
Stablo, u živi kolac obraćeno,
zatrese odrečno
nabodenom glavom.
I najtanju žilicu otpusti zemlja -
prohodaše
glave berača, pa niz drum
kojim su i tela krenula u zbegove
da zbiraju rod sa kolja.

Iz grozdastih tragova
sad krošnje i kosovi.
Načičkani zru plodovi i dečaci.
Bereš i ne znaš
da li prskaju breskve
ili kaplje
iz grkljana. Iz knjige Gnezdo i kupola

Zlata Kocić - pesnik, prevodilac, esejista - rođena je 1950. u selu Željevo (Svrljig, istočna Srbija): Nakon što je završila Gimnaziju u Knjaževcu, Zlata Kocić upisuje Filološki fakultet u Beogradu (grupa za slavistiku). Prvih deset godina posle studija radila je kao profesor Druge beogradske gimnazije, a zatim prelazi u ,,Nolit”, gde i danas radi kao urednik.

Autor je pesničkih knjiga: Klopka za senku (Prosveta, Beograd, 1982), Oro oko grotla (Književne novine, Beograd, 1990), Rebro (Nolit, Beograd, 1993), Gnezdo i kupola (SKZ, Beograd, 1995), Polog (Prosveta, Beograd, 1999), Vazdušne freske (Narodna knjiga, Beograd, 1999), Lazareve lestve (Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003), kao i dramskih-poetskih dela: Prokletije (koautorstvo, Radio Beograd, 1992), Rub (Beograd, 1996) i Dobro jutro, vode! (Treći program Radio Beograda, 1997).

,,Pesnički dar Zlate Kocić prirodno ukršta elemente mitskog i narodnog stvaralaštva s tradicionalnim i avangardnim, izlivajući se u nove, moderne oblike. Uprkos čestom - i suverenom - smenjivanju ritmova, kao i neumornom razgrtanju zvučnih jezičkih kodova, ovaj pesnički glas ostaje prepoznatljiv pre svega kao zgusnut, a pitak poetski govor, uzletan i bogat smislom.”

Kako je primetio Miodrag Pavlović: “Odana duhovnom posvećenju jezika, ona je svoju darovitost nagnala da služi zasnivanju sopstvenog pesničkog vidilaštva. U ritmički neočekivanim obrtima ona je izrezbarila korito za protok svoje pesničke reke.”

Poseban deo pregnuća Zlate Kocić predstavljaju prevodi i prepevi. Tako su njenim trudom u srpskom jeziku zazvučali stihovi Ljermontova, Tjutčeva, Lomonosova, Njekrasova, Bunjina, Ane Ahmatove, Marine Cvetajeve, Borisa Pasternaka. Kao zasebne knjige, ili u antologijama i periodici, objavljivani su njeni prepevi Brodskog, Mandeljštama, Hlebnjikova, a Zlata Kocić je kao prevodilac potpisala i takva remek-dela kao što su Boris Godunov Aleksandra Puškina i Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova.

Izdvojen segment prevodilaštva Zlate Kocić predstavlja njen rad na bogaćenju naše duhovne literature, osobito one namenjene najmlađim čitaocima. Tako su u izdanju Svetigore, Izdavačke ustanove mitropolije Crnogorsko-primorske, objavljeni njeni prevodi više naslova: Zlatno detinjstvo, Život i čuda Svetog Nikole, Četiri želje, Prva ispovest.

Takođe, Zlata Kocić je na ruski prevela Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića i S Hristom netremice Miodraga Pavlovića, a za štampu je priredila izbor iz poezije Miodraga Pavlovića - Posvećene pesme i zbornik Pojte i utrojte - Hilandar i Sveta gora u poetskim zapisima od Svetog Save do danas.

Za ovako bogat stvaralački rad, usledila su brojna priznanja. Zlata Kocić je dobitnik nagrada: Đura Daničić, Jovan Maksimović, Fedor, Nolit, Rade Drainac, Gordana Todorović, Zmajeve nagrade.

NA JEDNOJ NOZI

Na okrunjenom dimnjaku - roda. Bez zavežljaja? Ko još očekuje dar iz njenog kljuna?
Ili nam se priviđa, kao i dimnjak, kroz praskozorje i zbeg? Dok se uspinjemo u dan kao na stub. Dan Alimpija Stolpnika, po starom kalendaru. Po starom i novom, dan zimski; ali ne zna se, unezveren je zupčanik vremena.
Ako odleti odmah, odneće i krov, kuću, planetu. Kad bi je Roden uhvatio, šakama! Neki Roden Meštrović, meštanin kalendara večnog, čuvar stuba. Senke čuvar, uspravljene, s jajetom umesto glave. Igle čuvar: poprečni presek stuba sveo se na tačku. Ali dovoljnu da primi sav naš rod, ako do nje uzleti.
Namahala se krila tražeći sunčane krajeve. Natumarala se duša skučenim kalendarima. Nahodala se štaka potukača i begunca - sad stoji, čeka novi Izlazak.
Sav moj rod - na jednoj nozi.

KRŠTENA KOŠULjA

Blagoslovena mati veze košuljicu. Ukrašava prsa. Ukršta uspravnu crtu, da hodaš, i vodopravnu, da legneš. Kao što je legao Lazar, pa ustao, na poziv. Kad dođeš, prepoznaćeš tu pokrsticu, i tačku u njenom srcu. Tu ćeš spustiti glavu. Ako je nekad odvoje od tela, da ume da je pronađe, poput svetle glave Lazareve. Ako se odvoji od prsa materinih i od same sebe - da ume da se vrati.

Ne u grudima, dakle, no u glavi da nosiš srce - svoje i srce pokrstice. Vavek da ostaneš biberče, koje će se lako smestiti u svaku tačku ukrštajnu. Ali da si velik toliko da možeš uprtiti svaku raskrsnicu na koju naiđeš… Eto takva te košulja čeka.



Postavite komentar