Neolitska umetnost sa ovog tla iz zbirke Muzeja Beograda
Da li ste čuli za Bataševsku Veneru izrađenu od pečene gline nađenu kraj Mladenovca? Ona je do sada poznata najstarija Venera. Potiče iz tzv. starčevačke kulture, s kraja VII i početka VI milenijuma p.n.e. Prošli su milenijumi od vremena kada su razigrani prsti neolitskih ljudi oblikujući glinu udahnuli život svojim malim bogovima, čuvarima, precima i igračkama. Pred vama su sada prva prava umetnička dela s prostora današnjeg Beograda na izložbi „Život u glini“, koju su priredili Bisenija Petrović, Velibor Katić i Miloš Spasić, otvorenoj u Konaku kneginje Ljubice.
Izložbom „Život u glini“ Muzej grada Beograda prvi put u celini predstavlja reprezentativnu zbirku neolitske figuralne plastike. Pored pomenute Venere, izložba obuhvata brojne druge antropomorfne i zoomorfne statuete, priveske, zvečke, žrtvenike, peći, poklopce, sekire, čak i kultni hleb, nađene u Vinči (Belo brdo), na Banjici, u Grabovcu, u Žarkovu, na lokalitetima Međulužju (Jablanica 1 i 2), i Stubline-Crkvine, na Aginom brdu u Grockoj, u Popoviću, na Kalemegdanu, u Jakovu, Dobanovcima, Brestoviku i Progaru. Postavka je koncipirana u nekoliko celina koje čine rana prva, druga i treća faza neolitske umetnosti, odnosno figurine čiji su vratovi stopljeni s telom, s puno realističnih detalja i, najzad, shematizovane, gotovo apstraktne. Slede predstave lica, kultni predmeti i igračke, žrtvenici, amuleti (privesci).
– Veoma zanimljivi segment izložbe tiče se odeće neolitskih žena. Vešti prsti umetnika su božanstvo, instrument magije, ili realno prikazan model odevali u različite suknje i haljine, što predstavlja važan izvor podataka za rekonstrukciju nošnje neolitske žene – kaže Bisenija Petrović, jedan od autora ove izvanredno postavljene izložbe. – Gotovo da ne postoje dve iste pregače. Neke su nizane na kanal oko pojasa, a neke su prebačene preko suknje ili haljine. Možda su pregače označavale različit status ili pripadnost grupi ili rodu. Iz svega izloženog gotovo da se može oslušnuti buka i graja praistorijske svakodnevnice, osetiti igra boja pred suton neolitskog dana. Figuralna plastika i drugi predmeti predstavljeni u Sali pod svodovima samo su naizgled nepomični i ćute. Usudili smo se da bar na trenutak oslobodimo njihov šapat, osmeh i neodlučan i stidljiv pokret.
Mnogobrojna ostvarenja figuralne plastike iz starčevačke i vinčanske kulture privlače pažnju i postavljaju fundamentalno pitanje: šta one znače? Zna se da su raznovrsne antropomorfne i zoomorfne figurine, amuleti, žrtvenici, poklopci služili u magijskom i religijskom kultu kao sastavni deo obreda koji su sprovođeni u različitim životnim situacijama. Figurine predstavljaju demone u ljudskom obliku, ali nemaju smisao bogova ni njihovu snagu, nego trenutno dejstvo. Prilikom započinjanja nekih radova neolitski čovek je najpre određenom magijom nastojao da umilostivi višu silu da učini ono što on želi.
– U figuralnoj plastici prepoznaju se prvi znaci umetnosti koja se odlikuje kreativnošću i inventivnošću, a sa estetskog aspekta ima važnu ulogu u pružanju lepog, dopadljivog, pa čak i čulnog doživljaja. Žena je najčešće sa naglašenim polnim atributima, naga ili u bogato ukrašenoj odeći, a muškarac, verovali ili ne, sa bradom, malo bucmast, dežmekast – objašnjava Miloš Spasić. Neolitski „Beograđanin“ živeo je kao i današnji, u porodici. Žena je spravljala hranu, muškarac je lovio (ribu na Dunavu). Svakodnevicu su razbijali igrom, o čemu svedoči 19 figura u obliku kupe ili okruglih pločica i sedam minijaturnih kuglica oker boje, nađenih u Međulužju.
„Život u glini“, zapravo, pokazuju koliko je neolitsko doba, uz svu svoju arhaičnost i obrednost, izuzetno vitalno, bogato duhovnim sadržajem, koji se manifestovao impresivnim, maštovitim i nadahnutim oblicima. Od grube Bataševske Venere s velikim nosem i zadnjicom, do lepotice iz Grabovca, bademastih očiju, u ukrašenoj odeći proći će čitav jedan milenijum.
– Mreža naselja (vidi se na mapama takođe na izložbi) obitavališta vinčanske kulture ubedljivo ucrtava beogradski region toliko mnogo pre ovog našeg Beograda sa okolinom da oba kalendara koja koristimo možda treba zameniti nekim trećim s drevnim početkom brojanja – zgodna je opaska Bojana Kovačevića, direktora Muzeja grada Beograda.
Izvor: Blic M. Marjanović