Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

ČETVRT VEKA SMO BEZ VELIKOG BRANKA ĆOPIĆA

Juče se navršilo tačno 25 godina od smrti znamenitog pisca Branka Ćopića. Rođen prvog dana 1915. u Hašanima (u crkvenim knjigama stoji da se rodio 1. januara 1915, međutim, pisac je kasnije tvrdio da se rodio zapravo 1914), u Bosanskoj krajini, tadašnjoj Austrougarskoj, Ćopić je počeo da piše još kao đak Učiteljske škole koju je završio u Banjaluci. Pre Drugog svetskog rata objavio je zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939) i Planinci (1940). Kako beleži Tanjug, Ćopić je u partizanskom pokretu učestvovao već od 1941, i tokom rata nastavio s pisanjem, tako da je pre završetka rata za decu napisao Priče partizanke (1944) i zbirku pesama Ognjeno rađanje domovine (1944).

Filozofski fakultet završio je u Beogradu i već kao student skrenuo na sebe pažnju književne kritike. Ona je zabeležila da je Ćopić, „nadahnut i spontan u svom književnom radu, dobar opservator i poznavalac živog narodnog govora, a uz to vedra duha i s istančanim smislom za humor, lako i brzo osvojio najšire slojeve čitalačke publike“. Pored romana Prolom (1952), Gluvi barut (1957) i Ne tuguj, bronzana stražo (1958), poznate su mu i knjige Rosa na bajonetima (1946), Surova škola (1948) i Doživljaji Nikoletine Bursaća (1956), dok je za delo Bašta sljezove boje (1970) dobio Njegoševu nagradu.

Više od 15 knjiga za decu, među kojima pripovetke Bosonogo djetinjstvo (1957) i roman Orlovi rano lete (1957), svrstavaju ga u jednog od najboljih dečjih pisaca svih vremena s prostora bivše Jugoslavije. Naravno, teren s kog je Ćopić pretežno crpeo građu za svoje stvaralaštvo bio je njegov zavičaj, Grmeč i podgrmečki kraj. U pripovetkama nastalim pre rata najviše su ga zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, o kojima je pričao jezikom punim brige i razumevanja. Ti njegovi junaci, kako je još primećeno, predstavljaju svet zaboravljenih, usamljenih i odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umeju da se suprotstave.

Ceo radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata proveo je u Beogradu. Čovek velikog obrazovanja i osećaja za pravdu, Ćopić je veoma kritički gledao na stvarnost. Kao jedno od najpoznatijih takvih dela bila je Jeretička priča, zbog koje je kasnije trpeo velike udare tadašnje komunističke partije na vlasti, državnih organa, pa i samih kolega. Takvih progona bilo je mnogo, tako da je istoričar književnosti Ratko Peković sve to sabrao u knjigu Sudanije Branku Ćopiću, „koja svedoči o problemima s kojima je pisac bio suočen ne samo u književnom životu“. Iako po prirodi vedar i nasmejan, Ćopić je tužno i tragično okončao svoj život. Usamljen, napušten i depresivan, odlučio je da sebi oduzme život. Naveče, 26. marta 1984. godine, bacio se sa Savskog mosta.

O miru – s tugom, o ratu – nasmejano

Dobar deo Ćopićevog stvaralaštva u prozi humoristično je intoniran. Humor se nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka, koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu duha i nasmeju se sopstvenoj nevolji. Otkrivao je sitne ljudske mane i nedostatke, pa se tako desilo da je o mirnim vremenima pripovedao s tugom, a o ratnim – vedro i nasmejano. Dela, kojima je zavredeo članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Akademiji nauka i umetnosti BiH, prevedena su mu na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik.

Izvor: Građanski list E.G.L

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *