In memoriam: Vladimir Savčić Čobi
PHOTO: STOCK
ANTIMUŠKARAC ZA ANTIPUBLIKU
Nije trebalo mnogo truda pa stvoriti predstavu o „malom, debelom“ koji je gurman i kulinar, simpatičan i šarmantan, omiljen među svima, bezopasan za opasne brakove… Čobi se nije ljutio. Novković je rekao da tako treba da bude i tako je bilo. Pevali smo „Lolu“, „Tike, tike, tačke“, „Čoko, čokolino“ i mada smo lomili jezik, on je uvek bio sladak. „Pro Arte“ su se lomili za umetnost, a onda otišli u Sovjetski Savez, uvek gladan slatkiša. Odumiranje države „Pro Arte“ trajalo je do 1980. godine. I kao što biva, ta država nam nedostaje
Mada se ovdašnja estrada iz petnih žila upinjala da kako-tako sledi svetske modne tokove, koristeći švajcarsku protetiku, parisku garderobu i američke dehidrirajuće dijete, istorijski je verifikovano da im, u suštini, nikad nije robovala. Postimperijalistička parola „To Be Young, Rich and Healthy“ izazivala je podozrenje udarničkih masa koje su, u cilju štednje, koncentrisale svoje snage na ono „Rich“, ne odričući se balkanskih hedonizama, oličenih u krkanluku i zajebanciji.
Jedan od živih dokaza ove teorije je drug Vladimir Savćić, u partijskim i ateističkim krugovima poznat kao Čobi, kome „image“ veselog ćevabdžije nije bio prepreka.
Povodom smrti pevača Vladimira Savčića Čobija za čitaoce e-novina prenosimo poglavlje iz knjige „Bolja prošlost“ objavljene 1989. godine.
da početkom sedamdesetih, nekoliko godina zaredom, Jugoslaviju uzme pod svoje i zaraznim dečijim pesmicama Đorđa Novkovića – pod okriljem ansambla „Pro Arte“ – istu teritoriju vakciniše protiv brige i problema. Prirodno popunjen, večito raspoložen i nasmejan, Čobi je bio simbol veselog socijalističkog poretka koji nije mario za pesimizam; imalo je šta da se jede i pije, love je bilo k’o salate, građanstvo se čak smejalo na ulicama, a ploče se štancovale bez predaha, u tri smene.
A onda je neko u balkanskoj krčmi ugasio svetio… i dječak je ostao tužan i sam. Bar nam je tako pesma poručivala.
Čobijev početak bio je vojnički odsečan. Rođen je 6. juna 1948. u Nišu, gde mu se otac, profesionalno uniformisan, zaljubio i oženio. Potrebe JNA uputile su porodicu u Sarajevo, koje je, silom prilika, za mladog Vladimira postalo centar sveta. S prirodnim talentom i lakoćom završio je osnovnu školu, ali kad su ga svečano upisali u gimnaziju, odmah je bio spreman da ponavlja. Utehu je potražio u srednjoj muzičkoj školi, o čemu je štampani dokaz svojevremeno pružio „ČIK“ naslovom iz Čobijevog monologa: „Kakav sam đak bio to se može izraziti jedino plakanjem!“
„Za muziku sam uvek bio duduk – samokritičan je bio Čobi. – Sluh sam koristio jedino da čujem šta će mi šapnuti. Jednom me je profesor pitao da li znam koji se znaci upotrebljavaju u muzici. Po običaju, kontuzovanog mozga, bez ijedne ideje, napregnuto sam osluškivao neće li mi bilo šta neko došapnuti. Prihvatio sam prvo što mi je radar uhvatio:
– Tačka! – izjavio sam glasno i svečano.
– Evo i tebi tačka, pa smo kvit! – rekao mi je profesor i upisao mi onu dugačku tačku od jedinice u žalosni dnevnik“.
Nezgodan običaj u muzičkoj školi zahtevao je da Savčić odabere instrument kome bi se posvetio. Jedini je izabrao trombon, pa je škola, u nedostatku profesora, angažovala vojnog muzičara koji je Čobija uvodio u tajne muzike. Omalen, kratkih prstiju, Vladimir nikako nije mogao da dosegne „sedmu poziciju“, odnosno da trombon najviše izvuče.
Brižni otac, koji je bio pukovnik, ponekad je navraćao u školu da se uveri kako sin svira:
– Izvol’te, druže pukovniče – skoči poručnik koji je učio Čobija.
– Kako napreduje moj sin? – zanimao se otac.
– Izvanredno, druže pukovniče – sipao je komplimente revnosni nastavnik. – Izraziti talenat.
– Neka, neka. Ja verujem u Vladu. Biće od njega nešto – razdragan je bio pukovnik.
– Razumem! – otpozdravio je nastavnik brišući hladan znoj.
Mladi Vladimir bio je razuman. Shvatio je da od trombona nema vajde i uhvatio se bubnjeva. Svirao je u grupi „Vokins“, po sarajevskoj „Slogi“, i shodno uhodanoj praksi isprobao koliko vredi u sastavima „Pauci“ i „Čičci“. Partneri u muzičkoj avanturi bili su mu Paša Ferović, Ranko Rihtman, Zoran Redžić, sve dok na jednoj gitarijadi Čobi nije odlučio da propeva kao član „Vokinsa“, koji su, verujući da su modemi, nosili perike i plašili sve živo. Član žirija, Esad Amautalić, zgrožen Čobijevim pevanjem, dao mu je čistu nulu i proglasio ga antitalentom kakav u gradu Sarajevu nije vekovima viđen! Tako nije mislio tadašnji suprug Bebe Lončar, Dikan, koji je Savčića pozvao da u Splitu peva u „Starim batalima“. Impresioniran ponudom, Vladimir se već pomirio da će postati Splićanin. Sa „Batalima“ je vežbao petnaestak dana, sve dok mu iz Sarajeva telegram nije poslao Đorde Novković nudeći mu da peva u grupi „Pro Arte“, gde su se u ulozi vokalnog solista oprobali Hamdija Ćustović, Aljo Hafizović, Zoran Vidović-Cijo i Miroslav Banovšek.
Bio je to poziv koji se ne odbija. Čobi se vratio u Sarajevo i posle nekoliko meseci, sa „Pro Artama“ (u kojima su svirali: Đorde Novković, Vladimir Borovčanin, Mladen Drljača i Slobodan M. Kovačević) snimio prvi singl „Takav je život“, koji je 1969. zapalio Jugoslaviju. Zbunjena konkurencija nije znala gde da strpa „Pro Arte“: od klasične zabavne muzike bili su daleko, na rokenrol nisu mirisali, pa su im prišivali etikete „simpatični električari“ ili „šlagerski ansambl“.
U punom materijalnom cvatu, estrada – vođena Jedino ukusima tržišta – osetila je da su Čobi i njegove Sarajlije nešto posebno. Pronicljivi „Jugoton“ dao im je priliku da bez prekida liferuju singlove („Ukrašću te Mare“, „Kuće su ostale prazne“, „Pruži mi ruku ljubavi“) koji su išli kao alva. Odjednom, preko noći, Čobi, Novković i „Pro Arte“ postali su medijske zvezde prvog reda: redovno su nastupali na festivalima, s radija i televizije nisu se skidali, dok su novine okupirali metodama specijalnog propagandnog rata, lansirajući Savčića kao svež erotski simbol, jugoslovensku alternativu vitkosti i lepote. Predstavljen kao tipični narodski čovek, Čobi nije morao ništa da glumi: strpljivo je potpisivao hiljade autograma ustreptalim obožavateljkama, oduševljenim njegovom dobrodušnom i bucmastom figurom; za pionire je postao pojava poznatija od Deda-Mraza, večito nasmejan i raspoložen; muškarcima je bio drag, jer ga nisu smatrali za konkurenciju i, naravno, u tome se grdno varali.
Zahvaljujući Novkovićevim pesmama, čija je zastrašujuća jednostavnost otvarala vrata publici od tri do devedeset tri godine, Čobi je važio za metaforu modernog Jugoslovena: uspešan, srećan i popularan, bio je prirodno blizak masama koje su u euforiji društvenog optimizma tražile idole slične sebi. Na vidiku nije bilo tamnih oblaka. Narodnjaci se nisu množili, rokenrol je postojao samo u teoriji, dok se zabavna muzika, već ofucana, pretvarala u groblje fosila. U takvom muzičkom okolišu, „Pro Arte“ su postali kreatori jugoslovenske muzičke politike, uzdržavajući se od radikalnih promena, nudeći potrošačima upravo ono što su hteli: melodramu kroz pionirske himne, jevtine životne priče sa porodičnim i ljubavnim sižeom i gomilu iluzionističkih slatkiša tipa „Lola“, „Čoko, čoko, čokolino“, „Helena“.
„Čujem da se na ulicama mnogo pjevuši ‘Tike, tike tačke'“ – citirao je sarajevski „Svijet“ Čobija, početkom sedamdesetih godina. – To je divna, lepršava melodija, puna ritma, koju je Đorde Novković komponovao na osnovu jedne popularne dječije pjesmice i poštapalice. Ima divnu muzičku pratnju što podsjeća na stare cirkuse i opšte dječje veselje. Meni je najdraža ova posljednja kompozicija: „Sam na svijetu“. To je melodija sa socijalnim sadržajem i posvećena je djeci bez roditelja. Znate, veoma volim svoju majku. Često mi kažu da sam razmažen i da sam „mamin sin“, od majke sam i sluh naslijedio. Ima dosta djece koja ne znaju šta je majčina ljubav i kad god pjevam ovu kompoziciju, sjetim se te djece. Poslušajte samo riječi: „Dječak je tužan i sam, ulica njegov je stan, sam je na svetu tom, sam je u bolu svom, dečak je tužan i sam. I plače on svake noći, i plače on kad je zima, jer majka neće doći da čuva svoga sina“.
Osetljiva Jugoslavija lila je suze. I te kako dobro razumela Čobija.
Prototip antimuškarca
Po objavljivanju prve ploče, Novković i Savčić povukli su pametan potez. Preselili su se u Zagreb i sa lica mesta kontrolisali muzičku situaciju; nijedan festival nisu propuštali, jer je to bio savršen način da ih cela zemlja vidi, čuje i – uzme pod svoje.
„Bio sam prototip antimuškarca! Sećam se, kad sam post’o popularan: idem ulicom i čujem ‘Evo ga onaj debeli iz Pro Arta!’. A meni krivo! Docnije sam to preboleo i shvatio da možda ništa od moje karijere ne bi bilo da sam smršao. Stvorena je predstava o ‘malom, debelom’ koji je i gurman i kulinar, simpatičan i šarmantan, omiljen među svima. Čitav taj ‘imidž'“ savršeno se uklapao sa pesmama ‘Pro Arti’ na opšte zadovoljstvo publike koja nas je obožavala.“
„Mastermind“ trijumfa „Pro Arte“ bio je kompozitor i klavijaturista Đorde Novković (1943). Ovdašnja diskografija još mu nije podigla spomenik, mada je čovek to odavno zaslužio, makar zbog trivijalne činjenice da je u karijeri napisao preko pet hiljada pesama i sa svojim pacijentima prodao desetine miliona ploča! Večito osporavan i pljuvan, Novković nije dozvolio da brine nad lošim kritikama i recenzijama koje su ga predstavljale kao „komercijalnog parazita, nezasitog love, spremnog da infantilnost prodaje kao šlager“.
Pevači su u horu odgovarali: „Što je više kleveta i laži, Đorde nam je miliji i draži!“
Parolu je prihvatio i Čobi, kome je Novković, do danas, ostao najveći i – najbolji saradnik. Otud je i logično što se Savčić, u ono doba, najviše družio sa Đorđevim pulenima, od kojih nikako ne zaboravlja Mišu Kovača, čoveka s kojim je javno polemisao preko novina, uz masovne orgazme čitalačke publike, oduševljene ovakvim prepucavanjima!
„Mišo je bio i ostao isti: tipični Dalmatinac, uveren da najbolje peva, da ima najlepšu suprugu (Anitu), da vozi najbolja kola, da je ‘Hajduk’ večno prvi… Zakačili smo se oko Novkovića, koji mi je, ne samo veliki prijatelj, nego i venčani kum. Naime, jednom je Mšo, u svom stilu, izjavio kako je ‘on napravio Novkovića – a ne ovaj njega’! Naravno, poludeo sam, jer je svima bilo jasno da je Đorde izmislio sve nas: i Čobija, i ‘Pro Arte’, i Mišu Kovača, i Duška Lokina, i Džo Maričića-Makija. Opet je Mišo reagovao, rekao kako sam ja pevač ‘bez imidža’, onda sam mu ja odgovorio i… publika se neko vreme lepo zabavljala“.
Zabavna i ozbiljna štampa demokratski je objavljivala stavove zaraćenih strana:
– Želeo bih da renoviram nameštaj u stanu – najavljivao je Čobi. – Po svoj prilici, pozvaću kolegu Mišu Kovača da mi kao stručnjak promeni tapacirung!
– Tapetarstvo je časno zanimanje – replicirao je Kovač. – Ali, o časti neki ljudi nemaju pojma!
Ratne sekire zakopane su na inicijativu lista „Studio“, koji je organizovao susret Savčića i Kovača, i ovaj istorijski događaj propratio foto-reportažom. Zemlja je, konačno, mogla da odahne!
„Pro Arte“ su u međuvremenu, nastavljale pohod na domovinu. Na sarajevskom Šlageru sezone 1972. ubedljivo su pobedili s Novkovićevom pesmom „Nemoj, draga, plakati“; u listu „Studio“, sa 35.639 glasova čitalaca, proglašeni su za grupu godine, ispred „Dubrovačkih trubadura“, „Komi grupe“, „4M“, „Indeksa“, „Crvenih koralja“ i „Grupe 220″; u „Politici ekspres“, Vladimir Savčić osvojio je titulu najboljeg pevača u konkurenciji Mikija Jevremovića, Lea Martina, Bobe Stefanovića, Kiće Slabinca, Zdravka Čolića, Đorđa Marjanovića i Ivice Šerfezija. I muzički hroničari 1973. i 1974. istovetno su mislili: opet su „Pro Arte“ bili najpopularniji, liferujući hitove kao s fabričke trake!
Jedini promašaj bilo je ujedinjenje „Indeksa“ i „Pro Arti“ 1973. Razbijena publika, koja nikako nije mogla da se snađe u ovoj mirođiji, osećala je da je reč o veštačkom proizvodu, pa je, nakon desetak meseci, koalicija pukla. Istovremeno, Čobi je paralelno gradio solističku karijeru, ali, po ličnom priznanju, nijedan od tih projekata nije bio ni blizu trijumfa „Pro Arti“. Sa finansijske strane, za Vladimira je to bilo zlatno doba. Došavši iz Sarajeva u Zagreb, odjednom kao da je hteo da nadoknadi godine anonimnosti. Počeo je neumorno da izlazi. Redovno je bio u društvu poznatih sportista (Plećaš, Cvek i Gračanin bili su mu odlični prijatelji), novinara i javnih ličnosti. O novcu, prirodno, nije vodio računa. Pare su i postojale da se troše, čak i u vreme kad ih je bilo previše; shvatio je to sa zakašnjenjem, ali od kajanja nije bilo vajde!
U času kad je vladavina „Pro Arti“ bila na isteku, 1975. godine, Čobi i Comp. prihvatili su poziv da krenu na turneju po SSSR-u. Ambiciozni domaćini u cugu su ih angažovali na 112 koncerta za tri i po meseca! Zarada je bila odlična, publika prezadovoljna, međutim…
„… Tamo vlada strašna korupcija na estradi. Da bi opstao na njihovom terenu – moraš da platiš. Za koncerte, za cveće, za lajt-šou, za bolji smeštaj. Nikako s tim nisam uspeo da se pomirim i možda je to razlog što su ‘Pro Arte’ tad i nikad više bile u Rusiji. Smešna mi je bila njihova opsesija sa Amerikom. Što god da su nam pokazivali, od fabrike štofova do robne kuće, dodali bi: ‘Vidite, ovako nešto ne postoji ni u – Americi!’ Ali, kao publika, oni su neverovatni. Sve dvorane su im uvek pune, gledaocima je koncert događaj, nešto što se nestrpljivo čeka nekoliko meseci“.
Zbog blokovske ravnoteže, Čobi pominje i gostovanja po Americi, početkom sedamdesetih godina. Emigracija je, pamti, tad još bila u ideološkom zanosu: našim umetnicima bušene su gume na automobilima, redovno su, telefonom, stizale pretnje o dizanju u vazduh, čak je bilo i provokacija na ulici, pa je i policija – kad su u pitanju bili Jugosloveni – držana u lakoj pripravnosti.
Zvuci jedne epohe
„Negde sredinom sedamdesetih, ne sećam se tačno, u Kanadi, u Torontu, svirali smo za Novu godinu zajedno sa Vice Vukovom, koji je imao svoj orkestar. Pamtim da je s njim bio i Alfons Vučer, poznati kompozitor. Svako od nas imao je svoj deo programa: ‘Pro Arte’ ljudi nisu provocirali, ali je Vukov imao silne neprijatnosti. Dolazili su neki ljudi, prebacivali mu da više nije pravi Hrvat i viskijem ga polivali po licu. On je to dostojanstveno podnosio, ali je scena bila vrlo tužna. U inostranstvu se, koliko znam, uvek korektno ponašao: nastupao je pod jugoslovenskom zastavom, izbegavao incidente, provokativne razgovore. Nikad o politici nismo razgovarali, niti je on takve dijaloge inicirao, bez obzira što sam ja Srbin a on Hrvat. Uvek smo bili prijatelji, i samo takvog ga znam.“
Mada „Pro Arte“ više nisu bile u špicu, grupa je nastavila da radi. Posao je postao rutina, kroz sastav je prodefilovalo preko sto (!) muzičara i sukobi su bili neizbežni. Svestan da se muzika pretvorila u svaštarenje, Čobi je 1980. definitivno rasturio grupu. Nije mu bilo lako, baš kao ni Novkoviću, koji – bez obzira što godinama nije bio oficijalni član benda – „Pro Arte“ nikako nije smatrao tek jednim od svojih pacijenata, već „detetom“ koje je lično napravio.
Naravno, „Pro Arte“ se po Čobijevoj potrebi vade iz mrtvih: ponekad za koncerte, turneje ili gostovanja po inostranstvu. Ipak, sigurniji je na svom. Poslednjih godina sve je češće u Americi, koja mu je glavni izvor prihoda. To više nije stvar pomodnosti, već čista finansijska situacija!
„Najteži trenuci bih su mi kad sam se raziš’o sa grupom, kad sam snimao samostalne ploče koje nisu imale veliku prodaju… Posvetio sam se i dečijim pesmama, što su mnogi protumačili kao moj definitivni pad. Bilo je stvarno teško. Sediš kod kuće, nema poziva za koncerte, turneje, telefon ćuti. Svašta mi je padalo na pamet. Da se bavim malom privredom, da postanem kafedžija… ali, ja ništa drugo ne znam sem da – pevam. Verovao sam da kriza mora da prođe i, stvarno, prošla je. Počeli su ljudi da mi se javljaju, da nude poslove, sve je, srećom, krenulo. Imao sam veliku podršku porodice i ono što je najvažnije – ostao sam normalan. U ovoj profesiji ima tipova koji ne podnose poraz. Maltene su spremni da se ubiju kad osete da im popularnost prolazi!“
U analizi svoje karijere Čobi ne beži od činjenica; potvrđuje da su hitovi „Pro Arti“ obeležili deo jedne epohe kojoj je generacija od 1946-1950. robovala svojim muzičkim ukusom; slaže se da su se vremena promenila i da su „Pro Arte“ bili primereniji ludim sedamdesetim, nego kriznim osamdesetim.
Ali, optimizam ga ne napušta.
Još uvek je beskrajno srdačan i šarmantan, slika i prilika čoveka kog je sreća očešala i koji taj dodir pamti kao amajliju proviđenja. Vrlo dobro zna koliko vredi i kako peva.
Ume da kaže:
– Ne znam kako ću izgledati kroz 20-30 godina, ali znam da ću pevati sve dok budem disao zato što to volim. I zato što narodu fali onaj mali, debeli.
Izvor: e – Novine Pisao: Petar Luković