MINUT S NJOM

Nebojša Đorđević   Muzika, Vesti

RIBLJA ČORBA

(City Records)

Iznenađujuće, Minut sa njom nije najgori album Riblje Čorbe u istoriji čovečanstva, a kako se veoma retko dešava da bend svojom osamnaestom pločom ima da ponudi išta vredno pažnje, treba da se zadovoljimo i činjenicom da je ova ploča uglavnom slušljiva

Objektivnost je lepa karakterna osobina, ali evo kolike su razmere stigme sa kojom kritičar treba da se izbori kada promišlja novi album najvećeg živog srpskog rok benda: kada sam pre par dana kupovao ovaj CD za potrebe pisanja prikaza, prijateljica koja radi u prodavnici me je pogledala kao da sam joj na pult stavio zgaženu mačku i procedila kroz zube ‘E, pa, za ovo nećeš da dobiješ popust’.

Nije vredelo moje objašnjenje da album kupujem strogo službeno, kako bih pisao o njemu za naš najrenomiraniji onlajn medij. Umesto osmeha razumevanja usledilo je pitanje. ‘Pa zar moraš da ga slušaš da bi pisao o njemu?’

Zaista, Riblja Čorba… Poslednji put su snimili album koji je bio umetnički vredan lični iskaz i generacijski fenomen pre četvrt veka. Poslednji put su snimili dobru ploču svega dve ili tri godine kasnije. Poslednji put su snimili ploču koju me nije bilo sramota da pustim još u osamdesetim godinama.

Otklizavanje Srbije prema duhovnom, političkom i estetskom dnu povuklo je i njen najpopularniji bend i pretvorilo ga u na momente smešnu, na momente odvratnu karikaturu rokenrola, a Boru Đorđevića u beslovesnu seosku ludu čija se mangupska drskost sa godinama transformisala u najobičnije prostačenje neprimereno sedoj glavi. Da ne pominjemo da je jedan naivan ali ipak politički provokativan diskurs zamenjen najogavnijom provincijskom varijantom patriotizma i da su ploče Riblje Čorbe poslednjih osamnaest(ak) godina smuljane od kičaste ljubavne ljige, zanatlijskog lutanja među žanrovima, prizemnog politikantstva i psovki koje su odavno izgubile svoju eksplozivni potencijal.

Možda to i jeste slika srpske (pop)kulture i ogledni primerak srpskog mejnstrim benda po principu - kakva vam je zemlja takav vam je i rokenrol, no, ako je sudeći po Minutu sa njom, stvari bi u prvoj godini svetske ekonomske krize mogle da pođu nabolje makar na kulturnom planu.

Ne da je ovo specijalno dobra ploča i nekakav preporod odavno zalutalog benda, ali ipak, na njoj nema pesama tipa Avionu, slomiću ti krila, nema impotentnih obrada rokenrol hitova sa trulog zapada, nema politike. Bora je proživeo prilično traumatičnu porodičnu tragediju i njegova potraga za ljubavlju posle smrti je dosledno, dnevnički dokumentovana na ovoj ploči.

Muzički, ovo je staromodno ali uglavnom zdravo. Najveći problem je svakako pitanje zašto bi iko želeo da sluša iz treće ruke prepričani Rainbow (Krilati pegazi’) ili Garyja Moorea (naslovna pesma), no nema sumnje da produkcijski, aranžmanski i izvođački, Čorba na ovoj ploči deluje ubedljivo. Manje cinični slušalac će možda i osetiti emociju slušajući klavirsku baladu Bože, koliko je volim a Radiću šta god hoću je, ako se kriterijum malo spusti, sasvim prihvatljiva kao podloga za šutku.

Dakle, solidno podgrejana ako već ne sasvim sveža muzika koja će leći ljubiteljima studijskih muzičara i Nevernih Beba. Međutim, čak i ako sebe nalazite u ovoj kategoriji, ostaje tu još jedna teška prepreka do željenog užitka: tekstovi.

Bora je vrlo pristojan interpretator svojih pesama, ima mašte i ume da odglumi gde treba, a na ovoj ploči piše o zaista svežim ljubavnim ranama, nadama i razočarenjima, ali njegovi tekstovi se, avaj, kreću u uskom prostoru između najkičastije ljige (refren Krilatih pegaza je naprosto šokantan, kao nekakva parodija na power metal) i najbanalnijih rima ikad.

Borina kompulzivna potreba za rimovanjem na prvu loptu čini da svega par stihova prve pesme nateraju slušaoca da ostatak albuma sluša nagađajući koju će se reč pojaviti na kraju sledećeg stiha i da, avaj bude u pravu u 80% slučajeva. Ne znam da li se može dovoljno naglasiti koliko ova banalna, do vulgarnosti trivijalizovana lirika snižava kvalitet slušalačkog iskustva. Linija između narodske jednostavnosti i idiotske monomanije je tanka a Bora ju je odavno prešao pa čak ni patetične političke aluzije u Moj jenki going hom ne mogu da iznerviraju koliko stihovi tipa “Život je bio teška boljka, bio sam zatvoren kao školjka”.

Sve u svemu? Ovaj album svakako ne bih preslušao do kraja da nisam za to plaćen, ali, posle barem desetak puta relativno sam prijatno iznenađen da nisam završio izranjavan i u ludnici. Ako taj prestanak pretnje po fizičko i duševno zdravlje nacije najavljuje bolje dane za srpski rokenrol onda i ovaj prikaz treba čitati kao pozitivan i optimističan.

Izvor: Popboks Uroš Smiljanić



Jedan komentar na “MINUT S NJOM”

  1. Cveba Kaže:

    Ova priča o rok kritičarima ( našim rok kritičarima ) podseća me na one kliše filmove američke produkcije u kojima mali, ružni, zaboravljeni momak svima onako nakraju filma zavuče nož do balčaka. Imam osjećaj da su svi ti nazovi kritičari bili baš takvi. Mali, bubuljičavi kosijaneri koji su izbačeni čak i iz onih dosadnih školskih bendova, a sve to zahvaljujući njihovom talentu. Kog su imali, ili ipak ne. I na kraju, oni su postali tako važni kritičari da tačno znaju šta valja a šta ne. Toliko o kritičarima. A Riblja Čorba? Zar su potrebni komentari za bend koji ima sve one pjesme koje volimo. Naravno, ima i pjesme koje ne volimo, ali Boze moj. Niko nije savrsen. Ili mozda jesu Gospoda Kritičari i Djevojka za pultom što prodaje CD-ove. Eto. Ja tako mislim. I da. Mislim da nije u redu na ovakav način pisati o najvećoj rok grupi. Tek da znate, kada neko kazže da ga je sramota što kupuje CD Riblje Čorbe, to vjerovatno vrijeđa hiljade drugih koji su ga kupili. Hvala što ste me saslušali.

Postavite komentar