Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

UBITI PISCA PO VIĐENJU

ČOVEK U MRAKU – Paul Auster

Pol Oster se posle nekoliko godina iz dremeža samoreciklaže i, poput Vonegata i DeLila, pronalazi snagu za novi početak u američkim stranputicama posle 11. septembra

Teško je osporiti sada već potvrđeni fakat da je Pol Oster jedan od retkih (ovde prevodima zastupljenih) savremenih pisaca koji nesumnjivo zaslužuju sve pohvale stručnih i svu privrženost čitanju odanih. Još od prvog prevoda čuvene Njujorške trilogije, Oster se izborio za mesto u najmalobrojnijoj kasti uzvišenih – onih koji su do gotovo statusa pop zvezde došli ne banalizujući svoj umetnički kredo.

Poslednjih nekoliko izdanja ukazivali su na vidan zamor, čak i rezigniranost autora, te naslovi poput Brukinske revije ludosti, Knjige opsena, ili Proročke noći nisu uspeli da sakriju Osterovu bezvoljnost i sklonost ka ziheraškom posezanju za oprobanim, dobrano izraubovanim obrascima. Iako očito nastao u danima, mesecima… predaha između dva obimnija i zahtevnija dela (reč je o svedenom rukopisu na manje od 200 strana), Čovek u mraku (Geopetika, 2008) bez daljnjeg donosi Ostera u staroj pripovedačkoj formi, uz to i vidno relaksiranog i nepretencioznog.

Čovek u mraku počinje od posledica trapavosti i zločinjenja odlazeće Bušove adminstracije, praveći potom oštar zaokret ka (za sada) irealnom. No, izbor tematskog oslonca i ugla gledanja na srljanje najmoćnije države na planeti ne bi nikako sam po sebi bio dovoljan da se u krajnjem zbiru isporuči efektno, nesvakidašnje i delo vredno preporuke i (iole dužeg) pamćenja.

Geopoetika je ranije predstavila dela sličnog fokusa takođe potvrđenih američkih literarnih zvezda (Kurt Vonegat – Čovek bez zemlje, Don DeLilo – Padač), ali u Čoveku u mraku Oster pronalazi osobenu vizuru posegnuvši za dokazano inspirativnim mikrožanrom alternativne istorije (koji pruža ogromnu mogućnost manipulacije faktografijom), ovde čvrsto uvezane sa trenutnim stanjem stvari u Americi nakon kobnog 11. septembra.

Svedenim jezikom, lišenim gotovo ikakvih opisa i zanesenjačkih kontemplacija, na samoj ivici izraza karakterističnog za palp književnost ili filmska scenarija, autor usredsređeno iznosi složenu pripovest na dva nivoa, još jednom koristeći za njega opsesivni motiv kalvinovske priče u priči.

Naime, ostareli i obogaljeni književni recenzent Ogast Bril prekraćuje penzionersko-udovičke dane smišljajući priče koje bi mu pružile kakav-takav beg iz nevesele svakodnevice – bolesti, starosti, te života s razvedenom ćerkom i unukom koja oplakuje verenika nastradalog na nekom od iračkih ratišta.

Jedna od Ogastovih priča, najvoljenija zapravo, odnosi se na mlađanog mađioničara iz Kvinsa koji se jednog jutra, neznano kako, budi u rupi, i biva suočen sa zadatkom da završi u međuvremenu zahuktali rat između vašingtonske admistracije i saveznih država željnih nazavisnosti. Bačen u distopijski, irealni svet sa surovo realnim obrisima, on dobija zadatak da ubije čoveka koji je ovu priču i smislio – upravo Ogasta Brila, koji i na toj koti pripovesti suvereno povlači sve konce, stalnim prekrajanjem menjajući dramaturgiju samotnjačkih noći.

Sve ono najbolje što karakteriše Osterovu prozu (naravno, mereno po uzorku njegovih boljih dela) je na broju – preovlađujuća tuga, umetnost kao melem, lične istorije koje ipak uspevaju da ostave trag i na široj mapi sveta, slučajnosti koje to zapravo nikad nisu ni bile, krajnje subjektivan i višestruko filtriran doživljaj objektivnog vremena, kosmopolitizam, očaravajući svet kreativnosti, polemika sa stegama stvarnog.

Sve to ovog puta funkcioniše i odiše svežinom, a Oster uspelim Čovekom u mraku kao da ličnim primerom novog početka nastoji da dâ putokaz posrnuloj domovini, putokaz u pravcu nužnog a izvodljivog samoisceljenja.

Izvor: Popboks Zoran Janković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *