Intervju: Bojan Suđić

U eri potrošačke civilizacije čovek je zatrpan različitim informacionim smećem kojim je bombardovan svakog minuta, tako da je umetnička muzika postala svojevrsna psihoterapija za mnoge koji u njoj osećaju emociju koja nedostaje savremenom dehumanizovanom svetu – kaže za „Blic nedelje“ Bojan Suđić, umetnički direktor i dirigent Hora i Simfonijskog orkestra RTS-a.

Uprkos naizgled velikom povećanju standarda, duhovna kriza čovečanstva je očita, a najvrednija umetnička muzika ima moć da na pitanja smisla najbolje odgovori, iako te odgovore ne možemo na pravi način pretočiti u reči.

Koliko je važno da se od koncerta klasične muzike napravi kompletan čulni ugođaj za publiku?

– Muzika, koja je dobila taj skoro pejorativni pridev „klasična“, nijednog trenutka nije bila namenjena za muzej u koji dolaze retki poznavaoci, već je oduvek težila buđenju svih emocija koje čovek poseduje. Pre stotinak godina kompozitor Skrjabin je zamislio delo „Misterij“ na kraju čijeg izvođenja bi publika doživela potpunu katarzu, što je pojam koji se teško može povezati sa današnjim pogrešnim stereotipom o klasičnoj muzici kao neizmerno dosadnoj i nerazumljivoj umetnosti. Za takav stereotip su krivi sami muzičari koji su komponovali sve nehumaniju muziku, izvodeći je pred sve manjim brojem slušalaca. Poslednjih decenija se taj trend menja, „klasična“

Sezona sa atraktivnim programima

Kakvi su vam profesionalni planovi u 2009. godini?

– Želim da ansambli RTS-a i dalje podižu kvalitet muziciranja kroz izvođenja brojnih zahtevnih dela, a za to je neophodna podrška kuće, kako finansijska, tako i organizaciona, posebno u ovom vremenu ekonomske krize. Sezona koju sam osmislio obiluje atraktivnim programima, slede Bruknerova „romantična“ simfonija, Štrausove poeme „iz Italije“ i „Smrt i preobraženje“, „Godišnja doba“ i „Nelson“ misa Hajdna, Šenbergova „Preobražena noć“, ali i „Muzička odiseja“ našeg Jugoslava Bošnjaka, kojom ćemo se obratiti i publici naviknutoj više na rok nego na klasični zvuk… Planiramo i izvođenje Stravinskog – „Svadbu“ i „Posvećenje proleća“, kompozicije koje će zaista do kraja testirati naše izvođačke mogućnosti. Moji profesionalni planovi uključuju i nastupe sa Orkestrom FMU, kao i moja gostovanja, od kojih je prvo već u februaru u Rimu, sa Rimskim simfonijskim orkestrom…

muzika se vraća slušaocu na mnogo prihvatljiviji način koji neprestano traga za novim, svežim izrazom. Određeni vanmuzički „začini“ su u pravoj meri dobrodošli, a tu pre svega mislim na vizuelni sadržaj, koji nije rezervisan samo za operu.

Kakvi su utisci sa turneje Simfonijskog hora i orkestra RTS-a po gradovima u unutrašnjosti Srbije tokom 2008. godine?

– U mnogim gradovima u kojima smo svirali (Zvečane, Leposavić, Kosovska Mitrovica, Prijepolje, Zrenjanin, Knjaževac) ne pamte slična gostovanja i svuda je bilo veliko interesovanje. U nekim salama je stajalo nekoliko stotina ljudi jer su sva mesta bila popunjena. Zbog popularnog programa i zaista visokog kvaliteta naših ansambala, atmosfera je bila bliža navijanju na sportskim borilištima nego uštogljenoj dremki. Eto najboljeg dokaza da je potpuno neodrživ „aksiom“ kako Srbija ne voli i ne poznaje umetničku muziku.

Šta nedostaje sceni klasične muzike u Srbiji? Mnogi kažu da ni umetnici ni publika nisu spremni za eksperimente?

– Nedostaje pre svega invencija i znanje. A taj nedostatak se pravda veoma malim novcem koji je u opticaju u „klasičnoj“ muzici, tako da dolazimo do začaranog kruga. Na kraju, postalo je popularno da se zaista veliki novac potroši na dovođenje slavnih solista i ansambala u Beograd, što je mnogostruko isplativije i lakše svima koji su u tom procesu od kreiranja muzičke scene u Srbiji i daleko veće pomoći domaćim ansamblima i solistima kako bi, uz pomoć države, postali što konkurentniji strancima u čiji razvoj su utrošena ogromna sredstva država koje su prepoznale značaj ulaganja u sopstvenu kulturu. Srećan sam i ponosan što u mom gradu imam priliku da gledam i slušam najveće svetske zvezde, ali bi novac poreskih obveznika trebalo daleko više da bude usmeren ka jačanju domaćeg izvođaštva i stvaralaštva (tzv. brendiranju), od jednostavne kupovine najskupljeg proizvoda na svetskoj muzičkoj pijaci, pogotovo što nismo u situaciji da se poredimo sa razvijenim zemljama po budžetu za kulturu. Kada napravimo uspešan izvozni proizvod u vidu prepoznatljivog ansambla ili nekoliko pojedinaca u čiji razvoj je novac uložila država, i publika će u daleko većem broju biti zainteresovana za umetničku muziku kod nas, po istom modelu uspeha kao u sportu.

Šta država ili Ministarstvo kulture može da učini za afirmaciju muziciranja Simfonijskog hora i orkestra RTS?

– Čak sedam ansambala RTS u mnogim aspektima i nemaju konkurenciju kod nas, jer najkvalitetnije izvode vokalno-instrumentalnu, horsku, džez i narodnu muziku u Srbiji, a ponosan sam na činjenicu da je i Simfonijski orkestar RTS-a u poslednje tri sezone dobio najlaskavija priznanja i ocene kako od publike, tako i od stručne kritike. Muzički ansambli RTS-a zaslužuju da budu pod posebnom brigom države, kako bi se našao način za popravljanje sadašnjeg veoma teškog finansijskog položaja naših muzičara, koji su plaćeni daleko ispod svakog proseka i standarda. Značajni koncerti koji su iza nas predstavljali su i svojevrstan apel za hitnu akciju koja bi imala za cilj da se naši muzičari barem izjednače po uslovima s ostalim muzičarima u Beogradu i Srbiji.

Pošto se dirigovali orkestrom kada su kao gosti nastupali eminentni umetnici, koje biste delo i čiju umetničku kreaciju od gostiju izdvojili?

– Velika je privilegija naći se na sceni sa velikanima kao što su, između ostalih, Vengerov, Najdžel Kenedi, Šlomo Minc… U meni je i ona crta patriotizma koja me učini naročito radosnim kada sarađujem sa našim umetnicima koji nimalo ne zaostaju za svetskom muzičkom elitom. Mi kao društvo nismo dovoljno učinili da se oni i nađu među svetskom elitom i pored toga što poseduju vrhunski kvalitet.

Kakva su vam iskustva s radom u inostranstvu. S kojim orkestrom je bio najveći izazov sarađivati?

– Do sada sam radio sa preko 20 inostranih orkestara, a nekolicina od njih poseduje vrhunski kvalitet. Izdvojio bih Helsinšku filharmoniju, Novosibirsku filharmoniju, ali i operu u Helsinkiju i ansambl Kraljevske opere u Stokholmu, sa kojom sam nastupao više od 150 puta. Svaka saradnja s novim ansamblom donekle menja i mene kao umetnika, a mnogo puta sam veliku umetničku satisfakciju dobio i posle rada sa svetski manje renomiranim orkestrima koji su do kraja izgarali za što bolji kvalitet. Ponosan sam i na orkestar FMU koji je na poslednjem koncertu demantovao mnoge moje kolege koje nisu verovale u uspeh ambicioznog programa, pokazujući tako da imamo sjajnu perspektivu sa sjajnim mladim muzičarima koje moramo negovati.

Koga biste od mladih dirigenata iz Srbije posebno pomenuli i sta biste mlađim kolegama poručili?

– Kako sam i profesor dirigovanja na Fakultetu muzičke umetnosti, ovde ću samo ponoviti ono što svojim studentima savetujem, a to je da pored onoga što mogu da nauče na časovima ništa ne može da zameni aktivan rad s ansamblima i prisustvo na probama gde se zanat uči. Samo ukoliko od sebe traže maksimum, mogu da očekuju da ih i ansambli poštuju, a takav odnos prema sebi i muzici mora da traje dokle god se dirigent aktivno bavi svojim poslom, dakle – često veoma dugo.

U čemu uživate van sveta muzike?

– U tenisu, zimskim sportovima, ali pre svega u svojoj porodici.

Izvor: Blic Online A. Nikolić