Projekat književnog kluba KNJAŽEVAC

HRISTA NISU RAZAPELI

KADA se 1982. godine pojavila knjiga rađena prema TV seriji britanske mreže Bi-Bi-Si trojice novinara Majkla Bejdženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna Sveta krv, sveti Gral“ odjeknula je kao jeretička bomba, jer su njeni autori nastojali da ubede čitaoce u hipotezu da se Isus Hristos oženio Marijom Magdalenom, a da su njihovi potomci onaj mistični Gral, jer nose u sebi svetu krv.

Nova knjiga Majkla Bejdženta „Isusov zapis“, (kod nas ju je upravo objavio „Alnari“) ne nastavlja priču o Isusovom eventualnom braku i potomstvu, već pokušava da odgonetne ko je zaista bio Isus. Uveren da su ljudi (bez obzira da li su vernici ili ateisti) gladni za istinom koja se krije iza dogmatskih legendi Bejdžent iznosi pretpostavke koje bacaju novo svetlo na početke hrišćanstva, dovodeći u sumnju pouzdanost jevanđelja i drugih svetih knjiga.

Među intrigantnim pitanjima koja Bejdžent postavlja u knjizi pre svega su ona vezana za Isusovu smrt. On dovodi u sumnju da je Hrist umro na krstu i da je zatim vaskrsnuo. Ako je ostao živ, ko je isplanirao i namestio raspeće, kome je bilo u interesu da Isus bude pogubljen, da li je to bilo političko pitanje između više frakcija unutar judaizma, pita se Bejdžent.

Tragajući za odgovorom na pitanje gde je Isus boravio i šta je radio tokom godina koje su preskočene u zvaničnim jevanđeljima, Bejdžent je odabrao teoriju da je bio u Egiptu gde je postojala velika i bogata jevrejska zajednica i da je tokom tih desetak godina došao u kontakt sa misticima koji su ga uputili u tajnu „putovanja“ u „Daleki svet“ na kojoj počiva drevna egipatska religija. On je docnije u propovedima govorio o putu u carstvo nebesko iz koga ima povratka i da se on u to uverio. Bejdžent iznosi pretpostavku da se Isus, pošto je živ skinut sa krsta, sklonio ponovo u Egipat i zato su tamo formirane prve hrišćanske zajednice.

Centralno mesto u knjizi dobila je Bejdžentova priča da je lično imao priliku da vidi dva dokumenta datirana u vreme dok je Isus još bio živ, a pisao ih je neko ko sebe naziva „Mesijom dece Izraela“. Pisac tih zapisa obraća se Veću judejskih rabina odbacujući njihovu optužbu da je sebe proglasio sinom Božijim. On tvrdi da nije božanskog porekla već da je u njemu samo duh božiji. Bejdžent se ne usuđuje da tvrdi, ali ostavlja otvorenu mogućnost da su to Isusova pisma. Ona su, kako tvrdi autor, u privatnim rukama.

TUŽIO DENA BRAUNA

U velikom hitu „Da Vinčijev kod“, Den Braun gradi ceo zaplet na priči o Hristovoj svetoj lozi koja traje do naših dana, zbog čega je Bejdžent tužio Brauna. Tvrdi da je po sredi čista krađa autorskih prava i intelektualne svojine i za to traži višemilionsku dolarsku odštetu.

Već četiri godine se sude, a slučaj nije zaključen, pošto je oborena prvostepena presuda u korist Brauna i sada se pitanje autorstva priče, koja je Braunu donela neslućeno bogatstvo, nalazi pred Višim apelacionim sudom. Svi koji su pročitali knjigu „Sveta krv, sveti gral“ uočili su da se roman Dena Brauna u velikoj meri podudara sa onim što je Bejdžent napisao par decenija ranije .

ZILOTI

PolazeĆi od teze da je Isus pripadao zilotima (judejskim borcima za oslobođenje od rimske vlasti) autor stiže do Kumranskih svitaka iz kojih se može zaključiti da su pripadnici judejske sekte esena, koji su ih pisali, bili ziloti. Sledi zaključak da je i Isus bio esen i da je svoje učenje zasnivao na esenskom tumačenju judaizma. Bejdžent je uveren da je najveći deo svitaka još uvek nedostupan naučnim ispitivanjima, kao i drugi spisi iz prvog, drugog i trećeg veka, pre nego se Crkva odlučila da samo četiri jevanđelja uđu u kanonski Novi zavet.

Izvor: Večernje novosti V.D.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *