„Maradona“

Scenario i režija: Emir Kusturica, protagonista: Dijego Armando Maradona, trajanje: 90 minuta, proizvodnja: Španija/Francuska, 2008.

I jedan i drugi poseduju ogroman talenat koji nisu uvek najrazboritije koristili i iskoristili. I jedan i drugi, svaki u svom domenu – u svojoj umetnosti, bili su u jednom trenutku najveće svetske zvezde, ali ih je uvek pratio i oreol „partibrejkera“ što umeju da uživaju i u vlastitom političkom otpadništvu. U najkraćem,Emir Kusturica i Dijego Maradona imaju toliko sličnosti da su im se putevi kad-tad morali ukrstiti. Konačno i jesu, zahvaljujući dugometražno dokumentarnom, humorno-dramskom filmu „Maradona“ koji je svetsku premijeru imao na 61. Kanskom festivalu, a domaću – srpsku, pre dve večeri na Drugom Kustendorf festivalu na Mokroj Gori.

Bez mnogo filozofije i predugih uvoda – „Maradona“ je film u kojem scenarista i reditelj Kusturica, o sportskom i životnom putu jednog od najtalentovanijih i najznačajnijih fudbalera 20. veka, govori kroz tri nivoa. Jedan je priča o vozu koji vozi u Mar del Platu gde je 2005. godine održan najveći antiimperijalistički samit i proklamovano jedinstvo i budućnost latinoameričkih zemalja. Drugi je priča o religiji i Maradoninoj crkvi koju finansira vlasnik jednog noćnog bara u Buenos Ajresu, a treći je, takoreći, prava ispovedna proza Dijega Armanda Maradone, čoveka čiji je vokabular iznenađujuće (za fudbalera) bogat i dinamičan.

Upravo u tom delu filma, Maradona otvoreno i bez ikakvog zazora govori o svom sportskom i životnom usponu, a potom i velikom padu do kojeg ga je dovela teška zavisnost od kokaina i alkohola zbog čega je čak dva puta doživeo i kliničku smrt, dok Kusturica prilježno svedoči o tome zašto Maradonu mnogi smatraju bogom i zašto je Maradonu Bog mnogo puta odbio da primi k sebi…

Ta tri nivoa se vešto i dinamično prepliću, ukrštaju, međusobno dopunjavaju i uzročno-posledično uslovljavaju i objašnjavaju, kroz zajedničko putovanje Maradone i Kusturice – dva junaka sa dva različita kraja sveta što ih spaja gotovo istovetna strast za životnom igrom i proganja želja za svetskom i kosmičkom pravdom.

Za razliku od svih prethodnih Kusturičinih filmova, ovaj najnoviji barata opštepriznatim mitom, a glavni junak se svrstava u red planetarnih zvezda- poput Elvisa Prislija, Čea ili Merilin Monro. A takvog junaka je valjalo strpljivo, i ne uvek lako, pratiti, snimati, intervjuisati, zapitkivati pune dve i po godine, u različitim i često neverovatnim situacijama u Latinskoj Americi, Evropi, Srbiji…

Film počinje kadrom koncerta „No Smoking orkestra“ u Buenos Ajresu, gde Nele Karajlić najavljujući gitaristu, Kusturicu predstavlja kao „Maradonu filma“. Sledi potom rediteljeva potraga za protagonistom po Argentini, zatim i Maradonin dolazak u Beograd u kojem fudbalska legenda upoznaje Kusturičinu porodicu, posmatra ruševine posle NATO bombardovanja, da bi na Zvezdinom stadionu njih dvojica „pikali“ loptu i prisećali se nekih sjajnih trenutaka sa utakmica…

Kusturica Maradonu prikazuje i kao svog idola, brata po talentu, ali i političkog istomišljenika – antiglobalistu, borca za pravdu koji po mnogo čemu liči na antičkog junaka što je pred kamerama otvorio srce i iskreno ispričao pravu ljudsku dramu. Mudro odabrani arhivski snimci svedoče o Maradoninom odrastanju na marginama argentinskog društva, u blatu predgrađa, u kojem je omaleni dečak svoj talenat shvatio kao božji dar, ali Kusturica navodi i na zaključak da je fudbaler zapravo i apostol siromašnih, pravi lider trećeg sveta koji će rado stati uz Čaveza, Kastra, Moralesa, u čvrsti blok protiv Buša. Kusturica ne propušta da podvuče da je Maradona odbio bogataški klub River Platu da bi zaigrao za Boku Juniors i tako napuljskoj sirotinji pomogao da pobedi „imperijalistički italijanski sever“, da bi kruna svega bila kultna utakmica protiv Engleske 1986. godine na Svetskom prvenstvu kada je Maradona rukom dao gol kao „gest osvete za britansku invaziju na Malvile“.

Maradonine golove Engleskoj Kusturica ponavlja više puta dok se iz ofa čuju zvuci pesme „Good Save the Queen“ Seks Pistolsa, a kao pravi refren u filmu se pojavljuje i animacija u kojem „crtani“ Maradona na fudbalskom terenu nadigrava britanske i američke političare: Margaret Tačer, princa Čarlsa, Elizabetu II, Tonija Blera, Ronalda Regana i Džordža Buša…

Ljubiteljima fudbala film „Maradona“ sasvim sigurno će prirediti radost, filmskim fanaticima biće zanimljivi Kusturičini dokumentaristički potezi, dinamizam s kojim je film rađen i melodramska priča o usponu i padu jedne legende, dok poklonici antiglobalizma lako ovaj film mogu svojatati kao sopstveni politički manifest.

Biće, podrazumeva se, i onih koji će dokumentarac „Maradona“ doživeti i kao sudar dva snažna ega. Naravno, moguće ga je i tako tumačiti, ali uz jedno malo podsećanje. I Maradonin i Kusturičin ego imaju čvrsto i duboko utemeljenje i pokriće, i pošto je to tako – onda i jesu za pokazivanje.

Izvor: Politika Dubravka Lakić