NIJEDAN SRBIN UZALUD DA NE POGINE

Nebojša Đorđević   Kultura, Vesti

Nijedan Srbin uzalud da ne pogine


POSLE objavljivanja fragmenata iz četvrte knjige i Epiloga mog romana „Vreme smrti” u „Večernjim novostima”, ne želim da polemišem sa svojim neistomišljenicima zašto Prvi svetski rat smatram korenom bitnih nacionalnih poraza srpskog naroda u 20. veku. Svojim naknadnim tekstom u „Večernjim novostima”, profesor Dragoljub Živojinović, nadam se, zamislio je ako ne i razuverio izvesne učesnike u raspravi.
Međutim, rasprava koja se vodila povodom mog teksta posvećenog knjizi „Nevoljni ratnici” profesora Živojinovića, podstiče me na opštija razmatranja srpske sudbine u 20. veku sa stanovišta sadašnje i buduće državne politike republike Srbije.
Ako danas među Srbima postoji neka saglasnost opštijeg značaja, onda je to uverenje da smo u 20. veku u oslobodilačkim borbama od svih evropskih naroda dali najviše žrtava za slobodu, ujedinjenje naroda i društveni napredak. A upravo taj vek se okončao najtežim i najdugovečnijim nacionalnim porazima - gubitkom svega što smo smatrali pobedama u Prvom i Drugom svetskom ratu. Svoje nacionalne i ljudske nesreće okončavamo pred svetom kao narod ratnih zločinaca kome se sudi u Haškom sudu „za zločinačko udruživanje s ciljem stvaranja Velike Srbije” - za koju se nismo borili ni u velikim svetskim, ni u jugoslovenskim građanskim ratovima.
Za stvaranje i opstajanje Jugoslavije dali smo više od dva miliona glava: njenim razbijanjem izgubili smo skoro četvrtinu teritorije; nekoliko stotina hiljada ljudi proterano je sa svog vekovnog životnog staništa; stotina hiljada visoko obrazovanih mladih Srba i Srpkinja rasula se po svetu; od „naroda heroja” postali smo „narod staraca”, koji se naginje demografskoj katastrofi.
Danas smo u svim evropskim statistikama progresa i kvaliteta življenja na pretposlednjim i poslednjim mestima.
Naše padanje i smalaksavanje nastavlja se i u 21. veku. Zbog svetske krize ne vide se bliske objektivne mogućnosti našeg napredovanja. U današnjim društveno aktivnim generacijama ne vide se organizovane subjektivne snage sposobne da preporodom našeg društva ostvare istorijski preokret u srpskoj sudbini. On i nije moguć u sadašnjoj multipartokratskoj feudalizaciji države i društva, koja je i omogućila nastajanje mastodonske parazitske i preskupe birokratije. Ozbiljne reforme Srbije mogu da započnu samo temeljnom promenom Ustava s ciljem stvaranja pravne, socijalne i jeftine države. Takav Ustav nalaže i kvalitativnu promenu današnjeg izbornog zakona.
Što se državnog integriteta tiče, Kosovo i Metohija su odavno izgubljeni. Ali, treba braniti i odbraniti prisvojeni deo srpske teritorije od Zvečana do Raške i Kopaonik do Pančićevog vrha. Ako se u tome ne uspe, sadašnji uspesi naše diplomatije mogu biti prividni u konačnom ishodu.
U Vojvodini se razbuktava birokratsko autonomaštvo u titoističkoj varijanti, koje podržava Demokratska stranka sa svojim „evropskim” partnerima. Kod vojvođanskih birokrata vidim težnju da se stvori nekakva vojvođanska država sa secesionističkim tendencijama. To je opasna i nazadnjačka ideja.
Da potvrde istorijsku zrelost i odgovornost prema precima i potomcima, da žive sa istinama o svojoj prošlosti, Srbi patriote moraju danas da postave pitanje: ko je najodgovorniji za našu društvenu unazađenost, biološku klonulost, opšte siromaštvo, primitivnost, duhovnu pustoš, masovna moralna posrnuća? Novine nemaju prostor za takvu raspravu koju treba da pokrenu glavne naučne institucije i Univerzitet.
Da li smo mi Srbi kao narod u 20. veku znali i mogli da opstajemo i napredujemo na razumniji i realniji način? Mogli smo da smo 1915. godine prihvatili Londonski pakt u kome su nam saveznici za ustupanje Bugarskoj teritorije od leve obale Vardara, garantovali prisajedinjenje Srbiji Bosne i Hercegovine, delova Slavonije i jadransku obalu sa Splitom do rta Planke. Izbegli bismo „albansku golgotu” i njene stravične žrtve. Istorija srpskog naroda imala bi drugi smer, koji izvesno, ne bi stigao do Dejtona i Haškog tribunala.
U 20. veku mi nismo uspeli svoju lepu zemlju da ulepšamo i obogatimo; mi smo se u skoro čitavom 20. veku trudili da je što sebičnije iskoristimo i što jeftinije naružimo. Potomcima ostavljamo mnogo poslova na civilizovanju Srbije koje smo bili dužni da završimo mi iz starijih generacija.
Ako su ova obespokojavajuća uopštavanja delimično tačna, glavni uzrok im vidim i u nerazumnom gubitku ljudstva u ratovima koje smo vodili; oni jesu bili odbrambeni i oslobodilački, ali su vođeni bez neophodne racionalnosti i realnih procena u ishodima. Pored nerazumnih izgibija, opšti činilac naših nacionalnih poraza bile su ideologije: jugoslovenstvo, boljševički socijalizam i četnička ideologija čija je osnova antikomunizam i monarhizam.
„Otkud sada i zašto Ćosić govori o Prvom svetskom ratu kao korenu poraza u 20. veku, opovrgava političku mudrost i nacionalnu veličinu Nikole Pašića i Aleksandra
Karađorđevića?”, upitao se jedan ozbiljan čitalac „Večernjih novosti”. Odgovaram mu: u svim mojim romanima od „Daleko je sunce” do „Vremena vlasti” pripoveda se o tragizmu ljudske sudbine na srpskoj zemlji, tragizmu uzrokovanom borbom za slobodu i geopolitičkim položajem Srbije.
Moj kritički odnos prema bezumnom ginjenju u Prvom svetskom ratu, neprihvatanju Londonskog pakta, odluci srpske vlade da se napusti nacionalna teritorija i traži spas na jadranskoj obali od saveznika, nije moja prva kritika nacionalne i ideološke koncepcije u kojoj država i sloboda nemaju cenu:
U „Vremenu smrti” nisam prvi put izrazio nesaglasnost sa nerazumnim žrtvovanjem za „velike ciljeve”, u stvari zabludne ciljeve. Već 1951. godine, u romanu „Daleko je sunce”, u kome se pripoveda o ljudskim sudbinama u partizanskom, antifašističkom ratu u kome sam učestvovao, samim sižeom romana postavio sam pitanje: ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu, jer se jedna glava ubijenog nemačkog vojnika plaćala streljanjem sto Srba, mahom civila.
Osećali smo se ucenjeni samom sudbinom sveta: nemački nacizam je ratovao da trajno porobi slovenske i demokratske narode, pa smo opredeljenjem za opstanak i pobedu nad nemačkim fašizmom pristali i na borbu po svaku cenu, osobito kada su nam hrvatske i muslimanske ustaše genocidima zapretile uništenjem. „Daleko je sunce” samim naslovom kazuje moralnu dramu i skepsu pisca.
Sudbinom seljaka Gvozdena, partizanskog komandira, kome je selo spaljeno i pobijeni čeljad i narod, zbog čega diže pobunu u odredu i od štaba biva osuđen na streljanje, bio je moralni i borilački odgovor moje partizanske generacije. Tu moralnu dilemu - ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu, rešavala je svaka srpska generacija u poslednja dva veka. Postavljajući ta egzistencijalna pitanja mog naraštaja, ja sam u tragičnoj sudbini seljaka Gvozdena i komesara Pavla, čitaocima i vremenu prepustio da odgovore na pitanje smisla i besmisla borbe za slobodu po svaku cenu.
O istim egzistencijalnim pitanjima razmišljao sam i u romanu „Deobe”. Prvo poglavlje „Otkriće” prikazuje nemačko miniranje crkve pune seljaka i seljanki za odmazdu posle partizanske akcije u kojoj je ubijeno nekoliko Nemaca i zapaljena dva-tri kamiona.
U trilogiji „Vreme zla” pišem o stradanjima srpskih komunista u Kominterni, o Titovom ustanku u Srbiji i žrtvama „Užičke republike”, apsolutno nerazumne, ustaničke tvorevine.
Ne mogu u ovoj prilici da prećutim srpske žrtve u austrougarskim logorima, embrionima Hitlerovih logora. U tim logorima najmanje 50.000 Srba je pomrlo od gladi i bolesti. Takvi logori u Prvom svetskom ratu postojali su samo za Srbe. Nemačka srbofobija izražena u „jugoslovenskoj krizi” ima duboku tradiciju, brutalno manifestovanu u Drugom svetskom ratu, potom u Bosanskom ratu, u ratu NATO za albansko Kosovo i američki „Bondstil”.
O nerazumnom žrtvovanju ljudi u ratovima za slobodu govorio sam i povodom Sremskog fronta na kome je bez pravih strateških razloga žrtvovano oko 25.000 srpskih mladića neobučenih za rat.
Odavno se zaboravilo da je nekoliko hiljada pretežno srpskih boraca poginulo za slovenački Trst 1945. godine.
Samo se ponekad pominju britanska i američka bombardovanja Beograda i srpskih gradova 1944. godine i hiljade pobijenih civila, da ne brojimo porušene ulice i čitave kvartove. Čime smo zaslužili takvu savezničku „pomoć”?
Pored partizanskog terora, o kome se s pravom često govori, zašto se ne govori o žrtvama četničkog terora u Srbiji za vreme nemačke okupacije, o čemu postoje i sudski dokumenti? Zašto „novi revizionisti” istorije Drugog svetskog rata ne pišu istine? Znaju li današnji ravnogorci i četnici da je pisac Dragiša Vasić, kada se februara 1943. razišao sa Dražom Mihailovićem zbog njegovog učešća u bici na Neretvi sa Italijanima i Nemcima, kao otpadnik od četničkog vođstva, sa Sinjajevine prešao u Srbiju, gde je doživeo svirepi i masovni četnički teror i „drugarstvo” sa okupatorom, pa je govorio o moralnom slomu ravnogorskog pokreta i „moralnoj pobedi šake komunista u Srbiji”?
Ustaše se hvale svojim zločinima, jer su ih počinili za „vjeru i hrvatstvo”; pravoslavni borci za „kralja i otadžbinu” ćute, jer su antikomunisti, a to smatraju alibijem za sve zločine i „pragmatičnu saradnju sa okupatorom”.
Izgradnju socijalizma u ostvarivanju Prvog privrednog petogodišnjeg plana Jugoslavije pratio je masovni teror nad seljačkim narodom u „Otkupu poljoprivrednih proizvoda”, u kome su hiljade srpskih, naročito vojvođanskih, „seljaka žitara” bile hapšene, tučene u policiji, ubijane, da daju i ono što nemaju.
U odbrani od Staljinovih napada 1948. godine, pored ugušivanja svake slobodnije i kritičke misli, ličnom Titovom odlukom izvršena je logorizacija „informbirovaca” na Golom otoku, Svetom Grguru, Bileći, Gradiškoj, u kojima su monstruoznim načinima mučene, prebijane i ubijane desetine hiljada komunista, najviše Srba i Crnogoraca.
Da ovde stanem sa nabrajanjem srpskog žrtvovanja i stradanja za slobodu, ideologije i zablude. Nabrajanjem srpskih žrtava u 20. veku koje nisu bile neophodne opstanku, slobodi i napretku, nego su izraz moralne neodgovornosti i nesposobnosti ljudi koji su upravljali državom i vodili narod, podležući tuđim idejama i interesima. Ali su mnoge srpske žrtve posledica i domaćeg nepoštovanja vrednosti i smisla ljudskog života.
S takvim uverenjem usuđujem se da kažem: ako nameravamo da opstanemo kao narod, ako nismo namerni da do kraja 21. veka Srbija nestane sa mape Evrope, onda našu nacionalnu i državnu politiku moramo da zasnujemo na istorijskom razumu.
Više nijedan Srbin ne sme da pogine ni za jedan ovovremeni ideološki cilj; ni za jedan cilj NATO; ni za jedan imperijalistički i globalistički interes velikih sila.

Izvor: Večernje novosti



Postavite komentar