ROBERT MAŠINA Velja Pavlović o Robertu Nemečeku

Nebojša Đorđević   Kultura, Muzika, Vesti

Foto: Igor Sandić / RAS SrbijaRobert Nemeček na crtežu Igora Sandića

Robert je rođen 1949. u najstarijoj muzičkoj dinastiji Beograda. Njen osnivač, pradeda Josif Nemeček, doputovao je iz Praga u Beograd krajem 19. veka, na poziv kralj Milan Obrenovića, sa još nekim uglednim češkim muzičarima (preci Eduarda Sađila takođe) da u mladoj kraljevini zasnuju muzički život kakav imaju vodeće evropske nacije.

Neki od tih čeških muzičara zauvek ostaju u Beogradu, praveći njegovu muzičku istoriju. Jedan za drugim, nastaju orkestar Narodnog pozorišta, ansambl Opere, Beogradska filharmonija i Beogradska muzička akademija, a u korenima svake od tih institucija pronaći ćete prste i srca Robertovih, pradede Josifa, dede Josifa, strica Ludviga, i oca Jana. U svojim memoarima Vojislav Simić , prisećajući se osnivanja prvog posleratnog džez ansambla, piše: „Trubači su bili braća Nemeček, Ludvig i Jan iz čuvene porodice Nemeček”.

Robert pak u svojim tinejdžerskim godinama biva omamljen kulturnom revolucijom, zvanom rokenrol, posvećuje mu se beskompromisno i do kraja, u njemu pronalazi svoju filozofiju života. U jednom času, zbog duge kose ili „dok se ne uljudi”, zabranjen mu je upis u sve gimnazije u Beogradu, ali on nastavlja po svom, kako sam kaže, „dovodeći svoju majku do nervnog sloma”.

Njegova grupa „Dogovor iz 1804″ među prvima repertoar zasniva isključivo na svojim numerama, a „Pop mašina” (kasnije i „Rok mašina”), sastavljena je od najboljih solista u zemlji. I dok druge velike grupe („Korni grupa” i „Bijelo dugme”) koketiraju sa komunističkim establišmentom, „Pop mašina” prkosno neguje ozloglašenost u izgledu i javnom ponašanju, a kod publike osvaja kultni status neprevaziđene koncertne atrakcije. Uprkos medijskoj blokadi, raste im popularnost, pune i Sajamske hale.

Kod Hajdučke česme u Topčideru, po ugledu na Vudstok, Robert sa prijateljima organizuje besplatni koncert koji ima rekordnu posetu. U publici u prvim redovima je i akademik Dragutin Gostuški sa prijateljima (na Jutjubu se može videti snimak tog vrhunskog muzičkog autoriteta, i onda, a i danas, kako aplaudira „čupavcima”).

Spontano se rađa i novi kulturni model kome je u centru borba za slobodu stvaranja i načina života, i za rokere, ali i za ostalo građanstvo komunističke Jugoslavije. Iznenadna bolest i smrt solo gitariste i pevača Zorana Božinovića prekinula je dalji rad grupe.

Robert odlazi u Englesku, gde izučava muzičku produkciju i modernu televiziju , pa devedesetih u TV Politici, kasnije TV Pinku i RTS, menja koncept filmskog i zabavnog programa uvodeći moderne filmove i serije, dostižući maksimum gledanosti. Kad u TV nastaju domaće serije o „ljudima koji se napijaju po seoskim kafanama i prave budale od sebe” beži iz tog posla.

Uz pomoć sina Jana, koji je diplomirao obradu zvuka i komponuje ambijentalnu muziku, posvećuje se digitalizaciji starih snimaka i posle nekoliko godina rada izdaje digitalizovane i remasterovane stare snimke „Pop mašine” i „Rok mašine”.

Danas je svuda u svetu takozvani klasični rok, standardni muzički žanr poput, recimo, baroka u klasičnoj ili svinga u džez muzici. Obnovljeni snimci iz 60-ih i 70-ih neprekidno se izdaju i prenose u nove generacije slušalaca, i nije teško zamisliti da će se, kao što ovih dana slavimo 50 godina od poslednjeg koncerta Bitlsa u San Francisku, taj isti praznik obeležiti i za 100 ili 150 godina.

Mi nismo imali Bitlse, ali period klasičnog roka u Srbiji imao je svoje uzlete i nezaboravne domete, što danas gutaju prašina i zaborav. Osim u slučaju neuništivog Roberta Nemečeka.

Izvor: Blic



Postavite komentar