BRANKO MILJKOVIĆ - *Zamorena pesma - *Nizvodno

Nebojša Đorđević   Poezija

 

ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

 

Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen

Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

 

Prljav od suviše opevavane šume

Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca bez nasilja i bez žara

Kao reč koja je prebolela mužiku

 

Sloboda je zastarela

Moje pravo ime čeka da umrem

Ptico iza sunca usred rečenice

Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik

 

Poslušni pepeo

Brašno ništavila

Pretvara se

Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu

Govori mi istinu iza leđa

 

Grlice

Ti si pravi naglasak umrle nežnosti

Načini zoru od našeg umora

Miris je vreme koje je posedovao cvet

 

Al nereč kaže

kasno

je

Necvet

kaže

noć

je

Neptica kaže

plam

je

A je kaže nije

Na to ptica opsuje

Cvet kaže to je pakao

Prava reč se još rodila nije

 

NIZVODNO

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka

gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen

ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči

pošao sam negde a udaljavam se o vodo

 

Ti si glas ptice posle ponoći vremena

anđeo s dvostrukim licem i potaja

daleko iza svetlosti daleko iza časova

kada je smrt velika maska sunca

 

Izmenih se pevajući kasnim te reko

u noći zasađenoj najlepšim baštama

duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne

cvetove

što cvetaju u našem oskudnom znanju

 

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći

veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi

snuješ

u sluhu kad mi prostore pomešaš

reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš

Možda bi trebalo da pevam tako

da se ne razlikujem od drugih koji silaze po

vodu

ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest

smeštena između sunca i meseca

 



Postavite komentar