Dana 11.04.2013. u 19h i 30 minuta u Zadužbini Ilije M. Kolarca biće održana promocija knjige Bojane Stojanović Pantović, „Pesma u prozi ili prozaida“. Ova knjiga u izdanju „Službenog glasnika“ je prva celovita studija u srpskoj nauci o književnosti o istorijskim, teorijskim i komparativnim aspektima žanra, koji je tokom poslednja dva veka postao znak modernizacije brojnih svetskih literatura, uključujući i srpsku. Iako u sebi sintetizuje odlike poezije i proze, od Bodlera do danas, pesma u prozi predstavlja posebnu diskurzivnu praksu zasnovanu na izrazito autorefleksivnoj svesti njenih autora.
Evo, kraćeg izbora iz njene poezije.
LJUBAV, ONOVREMENA
Odavno me niko nije voleo. Mogu da kažem da nisam ni ja.Odnosno jesam, ali zamalo nisam umrla.
Ali postoji jedan dan, kad sam bila u osnovnoj školi i u tom danu, 1971. neko je pozvonio na vrata mog stana.
Godinu i više dana volela sam dnevničkom ljubavlju jednog maminog učenika, poreklom Rusa.
Kako smo išli u različite škole,
viđali smo se kad je mama vodila svoje đake na more, ili zimovanje….I ja sam se njemu sviđala, a nežnost je bila nešto što se moglo, između nas, gotovo opipati prstima.
Zajcev, Aleksandar Saša. Nikad nisam znala kojim imenom da ga zovem. Zapamtila sam i da on mene nikada nije zvao po imenu. Gledali smo se samo.
Imala sam nepunih jedanaest godina kada se iznenada on pojavio na vratima stana svoje razredne.
On, baš sam, bez pratnje svojih drugara. I došao je da me pita hoću li s njim na klizanje. I poljubio me u obraz.
Posle smo se kao, zabavljali. I on me je napustio zbog neke naše drugarice koju je svakodnevno viđao. Daleko od očiju, daleko od srca.
Mama mu se nije svetila, a i zašto bi? Imao je kod nje i dalje peticu iz hemije.
Kasnije, mnogo kasnije, spoznala sam šta znači to – daleko od očiju, ali blizu srca.
Ali kad su srca suviše blizu, poželite da se više nikada ne vidite.
Danas mi nedostaje samo to: ruka u ruci, čvrsto stegnuta, i klizalište na Tašu.
Uz zvuke „Nights in White Satin“.
CRNI PROZORI
Crni prozori
Na telu kuća
Zure kao prazne oči
U kojima niko ne stanuje
U sebi skupljaju
Gutljaj po gutljaj mraka
Ponovljenih večeri
Magle u kojoj nestaju šine
I love prolaznike
Što se upisuju korakom
Crni prazni prozori
Šire se preko fasade
Zapljuskuju kolovoze
I pločnike
U kojima vide
Sebe same
Kao besne talase
Kao crnu morsku penu
Kao crno
Samo crno