PROTERANA POEZIJA

Nebojša Đorđević   Knjige, Poezija, Vesti

Zoran Bognar

Pesnik u Srbiji je kao vegetarijanac u zemlji roštilja, kaže pesnik Zoran Bognar, kome „Draganić” objavljuje izabrana dela

Izdavačka kuća „Draganić”, povodom tri decenije stvaralaštva Zorana Bognara (1965), pesnika, esejiste, proznog pisca, književnog kritičara i antologičara, rođenog u Vukovaru, objaviće njegova izabrana dela. Poetskom trilogijom pod nazivom „Albedo, Aura, Alhemija” (s podnaslovom „99 pesama o zapanjujućoj jasnoći neizgovorenih reči”), otpočelo je štampanje prvog kola izabranih dela u kojem će još biti knjige „Elizejska trilogija” i „Novo raspeće” (antologija savremene srpske poezije tragom estetskog egzorcizma 1967-2000). Prvo kolo, kako najavljuje izdavač, biće objavljeno do ovogodišnjeg beogradskog sajma knjiga, kada će biti najavljeno i drugo kolo, planirano za 2014, s knjigama: „Ejdetske slike”, „Fotografije glasova 1 i 2″ i „Tečni kristal” (antologija srpskog mikroeseja 20. veka).

Upitan čemu teži u svom pesništvu Bognar za naš list kratko kaže: „Ekspresivnosti, polivalentnosti i misaonoj dubini” i dodaje:

- Veliki Tagore je, svojevremeno, govorio „ili vatra u pesmi, ili pesma u vatru”, i ta maksima je na neki način i nepisano pravilo poezije. Dakle, prava poezija je svojom ekspresivnošću, polivalentnošću i misaonom dubinom uvek imala sjajnu komunikaciju sa pasioniranim čitaocima. Ta uzvišena simbioza čitaoca i same poezije traje od pamtiveka. Međutim, imamo primera i u našoj, i u svetskoj književnosti, da je svojevremeno objavljivano dosta knjiga „pesama” koje nemaju nikakve veze sa poezijom. Tu pošast je možda najbolje prokomentarisao kontroverzni i beskompromisni Čarls Bukovski, koji je u jednoj od svojih pesama napisao i sledeći ironični stih: „O Gospode, zašto si stvorio toliko mnogo pesnika, a tako malo poezije?”

Naslov jedne Bognarove pesme glasi: „Vegetarijanac u zemlji roštilja”. Mogli bismo, objašnjava pesnik, tu grotesknu metaforu da koristimo i kada govorimo, ne samo o poziciji pesnika, nego i same poezije u Srbiji. „Pesnik je potpuno neprilagođen u Srbiji, baš kao i vegetarijanac u zemlji roštilja, u zemlji Srbiji iz koje je, baš kao i onomad iz Platonove države, poezija proterana na velika vrata”, kaže Bognar.

Naš sagovornik ističe i podatak da samo još tri srpska izdavača u kontinuitetu štampaju poetske knjige, to su kraljevačka „Povelja”, vršački KOV i smederevska „Arka”. Svi ostali, a pogotovo vodeći srpski izdavači, ili više uopšte ne štampaju pesničke knjige ili za tri godine objave jednu ili dve zbirke pesama. Danas gotovo svi izdavači, u vreme ekonomske krize, štampaju, u najvećem broju, komercijalne knjige kako bi preživeli, dok u fiokama čekaju neka bolja vremena knjige iz oblasti poezije, istorije umetnosti, književne kritike, teorije i esejistike.

Zemlja u kojoj smo živeli u krvi se raspala. Pitamo Bognara da li se pesnici iz regiona, kako se to sada kaže, druže i sarađuju?

Saradnja, kaže, postoji. Srećan je što je njegova „Antologija savremene srpske poezije kraja 20. veka”, koju je „Rad” objavilo 2001. godine, kao prvu antologiju srpske poezije u ovom veku, u ovih 13 godina, doživela potvrdu svega onoga što je zagovarao i slutio o poeziji na početku 21. veka. U vremenu potpuno poremećenih vrednosti, u vremenu kada su blasfemija, licemerje, pohlepa i jad, poput četiri jahača Apokalipse, zavladali uzdrhtalim svetom u književnosti na prostoru bivše Jugoslavije (u poslednje dve decenije) pojavila se, gotovo autohtono i epifanijski, jedna snažna poezija koja nam je ponudila mogućnost i kolektivne i lične katarze; koja nam je ponudila „svemilostivu vodu” u kojoj bi, i s kojom bi, mogli da operemo uprljane ruke obolelog sveta. U stvari, naglašava Zoran Bognar, ova poezija je predstavljala pokušaj pomeranja misli i emocija ka nečem nepoznatom i mogućem, ona je bila izraz stalnih preobražaja u čoveku, ona je bila neprestano traganje koje je (ponekad u molitvenom i ispovednom, a više u burnom i ekspresivnom tonu) podsticalo kreativne promene za daljom i dubljom humanizacijom sveta.

———————————————-

Skromnost nema šansu

Rekli ste, svojevremeno, da je skromnost pogubna osobina u Srbiji. Zašto?

- Svuda u svetu skromnost je uzvišena alegorija gospodstvenog, blagog, stišanog i dostojanstvenog čoveka s merom. Nažalost, u Srbiji takav čovek nema nikakve šanse da opstane. U ovom haotičnom društvu, rekao bih, u ovoj nemilosrdnoj areni najveća i najvažnija veština je preživeti. Biti skroman u toj i takvoj Srbiji - znači pristati na proces samoeliminacije - kaže Bognar.

Izvor: Politika Zoran Radisavljević



Postavite komentar