BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević   Poezija

Bojana Stojanović Pantović rođena je 1960. godine u Beogradu. Profesor je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književnoistorijske i komparativne studije, kritike, eseje, poeziju i prozu. Prevodi sa slovenačkog i engleskog jezika. Priredila je i prevela više knjiga srpskih i slovenačkih pisaca, kao i tematske brojeve časopisa i naučnih zbornika.

Objavila je sledeće knjige :

Poetika Mirana Jarca (na slovenačkom), Dolenjski muzej, Novo Mesto,1987;

Linija dodira , Dečje novine, Gornji Milanovac ,1995;

Nasleđe sumatraizma, Rad , Beograd,1998 ;

Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad ,1998 ;

Srpske prozaide - antologija pesama u prozi, Nolit, Beograd, 2001;

Kritička pisma, Rad, Beograd, 2002;

Morfologija ekspresionističke proze, Artist, Beograd, 2003;

Raskršća metafore, Povelja, Kraljevo, 2004;

Beskrajna (pesnička zbirka), KD Sveti Sava - Beogradska manufaktura snova, Beograd, 2005;

Nebolomstvo - Panorama srpskog pesništva kraja XX veka, HDP i Durieux, Zagreb, 2006;

Pobuna protiv središta, Mali Nemo, Pančevo, 2006;

Oštar ugao, Agora, Zrenjanin, 2008;

Zaručnici vatre (pesme u prozi), Povelja, Kraljevo, 2008;

Isijavanje (poezija) (Arka, Smederevo, 2009);

Rasponi modernizma (2011),

Pesma u prozi ili prozaida (2012);

U pripremi joj je  poetska zbirka Lekcije o smrti

Urednica je i koautorka Preglednog rečnika komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (2011).

Naučni radovi, kritika i poezija prevođeni su na engleski, nemački, slovenački, grčki, makedonski, poljski i švedski jezik.

Dobitnica je nagrada: Milan Bogdanović (2000), Isidorijana (2000), Gordana Todorović (za celokupno delo, 2005) i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za izuzetan doprinos kulturi (2006). Takođe je dobila poetsku nagradu “Rade Tomić”(2010), koju dodeljuje Književni klub “Branko Miljković iz Knjaževca, kao i “Hadži Dragan” (2011), književnog priznanja Kulturnog centra iz Požege.

Živi u Beogradu.

HERINA LJUBAV

 

Rasplićem svoju zlatnu kosu
i bacam ti ukosnicu pravo pod noge

Prezirem tvoju slovensku dušu
i crveni sjaj u kosi
iako bih se zbog nje u more bacila

Vrati se u svoj magleni stan
na obali košavskog ušća,
u malu kutiju od blatnjavog lišća

Vrati se u ritove odakle nećeš
moći da vidiš moj dom, dojku Helade

U kom se kipovi pésniče
lome vratove udove i glave
dok ih Herin prst opet ne oživi

Jer spletkama plaćam svaku ljubav
koju poželim da razvrgnem,

svaku ljubav koju hoću da otrujem,
svaku ljubav, osim tvoje.

 

KRVNO SRODSTVO

 

Uvek si govorio da rođena sam iz tvoje glave,
ne iz bedra, rebra ili kuka, kako pristaje Evi.

Znači, nisi imao želju za spajanjem muških i
ženskih kapljica, X, Y ili X X hromozoma,
u slučaju mom.

Kao da ti dovoljno beše da me zamisliš,
odsanjaš, naslutiš mi obličje,
i prezrivo odbaciš matericu
gde bih srećno živela.

Umesto toga, zaključao si me u svojoj
lobanji, iz koje me nikad pustio nisi.

Hteo si da budem savršen spoj alfa i omega,
duha i tela, početka i kraja, trena i večnosti.

A ipak: stavio si mi šlem na glavu, koplje u ruku,
smislio za mene pakleni plan 
da budem misao-ratnik i luča-žena.

I gurnuo me da se kotrljam niz obronke Akropolja,
dok se konačno zauvek ne razdvojimo,
Dečje božanstvo, boginja samoće.

 

ITAKA

 

Prišao si tako blizu da sam se uplašila.
Gotovo smo se nasukali na peščani sprud,
a onda je neki pesnik razmaženo uzviknuo: „Itaka!”

Ali to nije ostrvo, i nema nikakve veze sa Odisejem.
Iako svi, baš svi misle tako, unedogled
citirajući one što žive od tuge za jugom.

Otišla sam tamo da nešto nađem.
Nešto, što je možda davno urezano u vrat masline,
da se uverim stoji li još tu.

I u mom i u njegovom vremenu lutanja
doživeli smo slično Odisej i ja: izdajstvo,
nevinost, igru smrti i lukavstvo ljubavi.

Samo što ja nikada neću zategnuti luk i strelu
da branim čast svog dragog,
niti stupiti nogom na Itaku.

Mirisaću izmaglicu koja je skriva
i znaću, znaću da ona dolazi meni.

BEZGLAVA ŽENA

Ta bezglava žena pratila nas je svuda.

Od iznenadnog bekstva po ranoj letnjoj žegi,
iz tišine Studenice, do ulaska u tvoju
sanjarsku zemlju.

Rekao si da sednem u pletenu fotelju
u jedan od solunskih kafea, raširim novine
i posmatram golim okom taj jedan,
jedini trenutak.

Ostaće okrugao, ceo i sjajan kao medaljon,
kao njena drevna koža, kao nabor hitona
na torzu te savremene Atinjanke,
glave porinute u dno mora.

Proveo si me još kroz jonske bašte, prazne
drumove uz Prokletije, prašinu Delfa
i priredio doček mrtvom kamenju i grobnim
ostacima u Mikeni.

Ali uvek se časovnik topio u smolu,
i ti si kao u bunilu trgao odeću sa mene,
buljio u obnažena ramena,
u izrasla krila, zaboravljao moje ime
i zvao me Niké.

 

U OBRUČU

I ko kaže da se prsten može otvoriti?
Taj čudni napor zabeležen je samo
još na korici tvoje knjige,
to zlato koje se izliva poput
Dalijevog časovnika.

Uglavnom, prsten samo pojačava
svoj neumoljivi krug i zaustavlja
nas uvek na jednoj tački uzleta,
na vrhu jednog nožnog prsta,
jedne nabubrele jagodice.

I onda oplovi oko nas, kao jedrenjak,
stvarajući, tobože, privid otvaranja.
A u stvari, potvrdi ono kružno obrtanje
uvek sve mrtvijih ljubavi,
i nikad dogorelih vatri,

kom prisustvujemo svaki tren,
stiskajući se pokorno i nežno
u njegovom obruču.

 

 



Postavite komentar