Ruben Dario (1876-1916) Felix Ruben Garcia-Sarmiento, nikaragvanski pjesnik, publicist i diplomat, Jedan od najvećih pjesnika Latinske Amerike. Pod utjecajem franc. parnasovaca i simbolista, D. je uveo u hispano-američku poeziju novu muziku, motive, ugođaje. Zbirke: Piavo (1888), Profane proze (1896), Pesme života i nadanja (1905).

MELANKOLIJA

Brate, što nosiš u sebi svjetlo koje sija,
reci mi, gde je moje? Slep, hodam tapkajući.
Moram se kroz vetar i kroz oluju vući,
zaslepio me san, izludila harmonija.

To je zlo moje. Sanjati. Poezija nije
nego železna košulja koja mi dušu steže;
hiljadu njenih bodlja ranjava me i reže,
melanholija moja od njih teške kapi lije.

I tako, lud i slep, hodam po pomrčini
gorkoga sveta. Čas mislim: putu nigdje kraja,
a onda mi se opet sasvim kratak čini.

I u tom teturanju uzdaha i agonije
jedva nosim teret čemera i vaja.
Čuješ li, melanholija moja teške kapi lije!

NOKTURNO

Hoću da bol izrazim u jesmi koja će reći
kako mi je mladost lišena ruža, snova i nada,
kako mi je venenje gorko počelo život žeći
zbog patnje beskrajne i svagdašnjih jada.

I putovanje na Orijent što obećava čuda,
i žito molitve koje je u psovku cvalo,
i među lokvama zbunjenost belog labuda,
i varavo sunce boeme što je u noći sjalo.

Daleki clavecin, iz čijeg zaborava
u naš san nije došla nikad draga sonata,
brod naivni, gordi jarbol, gnezdo tamno,
koje je noć ovilo milinom punom zlata.

Mirisavu nadu svežih, mladih trava,
jutarnje pevanje slavuja u proleće,
ljiljan što ga kruta sudbina uništava,
besnilo zla i slijepo traženje sreće.

Zlu amforu što je otrovom krcata,
koji će unutrašnje mučenje životu da poda,
žalostivu savest našega ljudskog blata
i strah od prolaznosti, od nesigurna hoda

kroz česte bojazni i staze pune drača
u pravcu neizbježnih i nepoznatih zona,
prema brutalnoj kobi, da spavamo od plača
snom iz kog nas može trgnuti samo Ona

FATALIZAM

Blago stablu, jer mu je život pritajen i siv,
još bolje je ne osećati ništa poput tvrda stenja,
jer nema veće boli što je bol biti živ
nit ima većeg tereta od svesna življenja.

Biti i ne znati ništa, ići bez sigurna cilja,
bez straha za ono što bi i budućeg udesa zlog,
bez bojazni da te jutro neće zateći živa,
bez uzdisanja zbog života, zbog sene i zbog

onog što ne znamo i u što tek sumnjamo,
i zbog svežeg grožđa, kojim nas kuša put,
zbog groba što nas čeka sa svojim posmrtnim granama
i ne znati odakle smo
ni kud nam je određen put.