TIRAŽ ČISTOG VAZDUHA - Čedomir Ljubičić

Nebojša Đorđević   Kultura

Čedomir Ljubičić je rođen u Beogradu 30. septembra 1969. godine. Piše poeziju prozu i književnu kritiku.
Do sada objavio - zbirke poezije: “Benzinska draperija” (1994.), “Ideolog svetlosti” (1997.), “Neronove šibice” (2003.), “Ponoćni izveštaji” (2006.), “Prasak malih misli” (2009); romane: “Pošast u gostinjskoj sobi” (2002.), “Iguanopolis” (2005.), “Dijalog sa horizontom” (2008.); i knjigu priča: “Krvni pritisak i tanga gaćice” (2007.).

Radove je objavljivao u časopisima: Književna reč, Književne novine, Savremenik, Lipar, Sveske, Koraci, Borba, Znak, Polja, Naš trag, Nosorog, Krug severa, Prosvjetni rad, Album, Sent, Tok, Trag, Ekerman, Kišobran, Metafora, Blogorola, Etna, Svet Knjiga, Poezin, Mons Aureus, Ulaznica, Bdenje, Luča, Akt, Stremljenja, Večernje novosti, Književni list i Zlatna greda.

Živi i radi u Beogradu.

 

Nikša Vodopić je dugo stajao ispred radnog stola gospodina Stamenića, glavnog i odgovornog urednika najveće izdavačke kuće u zemlji.
- Roman bi bio više nego dobar da nije samo jedne stvari - konačno se oglasio i Stamenić.
Vodopić, kao da je u trenutku bio namazan ratničkim bojama, ratoborno je zauzeo stav ispred Stamenićevog radnog stola, rešen da brani svoje stavove i intelektualni integritet, bez odstupanja i kompromisa.
- Šta ne valja u tom rukopisu gospodine Stameniću? - upitao je mladi i ambiciozni pisac.
- Mnogo se puši. To je zabranjeno.
- Šta se puši?
- Cigarete.
Zaprepašćenom Vodopiću kao da je ponestalo daha, blago se zaljuljao izmedju stola i stolice kojom nije bio ponudjen da sedne. Pod imperativom brzog razmišljanja, još bržeg osvešćenja i dolaska do prave reči bez odlaganja, uspeo je da povrati onu, preko potrebnu, polemičku žustrinu i rešenost da pokaže svoje pravo lice pred ljudima koji su spremni da gaze i preko leševa zarad ostvarivanja sopstvenog cilja ili ispunjenja, još jednog u nizu, poslušničkog zadatka.
- Zabranjeno je da se puši na radnim mestima, u kafanama i kafićima gde postoji takva vrsta zabrane, na aerodromima, u avionima, autobusima i na još hiljadu mesta, ali gde piše da ne sme da se zapali cigareta u literaturi?
- Ne piše još. Pisaće, a na koricama knjiga pored naslova dela i imena autora stajaće i znakovi zabrane kupovine i čitanja. Ako uopšte i budu štampane. Kako ne shvataš, mladiću, da nikotinski dim sa stranica knjiga šalje poruku čitaocima da likovi koji su prognani iz života mogu naći novi život u knjigama i na tim mestima izigrati realni život. Ako se nastavi objavljivanje romana kao što je tvoj, društvu će ostati dva stara, a dobiće jedno novo zlo.
- Koja su to zla?
- Ilegalni nikotinski zavisnici će početi da pišu tako da se broj zavisnika u stvarnom životu neće smanjiti, a broj literarnih zavisnika u književnosti, a ujedno i pisaca će se povećati i sada sledi ono najgore.
- Ima li šta gore?
- Ima. Ako su knjige dobre, ljudi koji su ostavili pušenje poželeće da ponovo počnu da puše, a ako se to desi onda će sadašnja nepušačka većina ponovo postati manjina.
- Da li sam trebao u pojedinim pasažima da prikažem narkomane koji bodu iglu u venu ili onu elitu koja snifa kokain?
- Da, to bi bilo prihvatljivije. Ne postoji pasivno drogiranje, za razliku od pasivnog pušenja.
- A zašto smo, mi pisci, na toj skali zabrane, baš na prvom mestu?
- Zato što može da se desi da vas čitaju oni koji ne idu u pozorište i bioskope, i koji do vaših knjiga dolaze posredstvom biblioteke ili pozajmice. Razumi me čoveče, duvanski dim iz knjige guši biblioteke, vozove i sobe. Njihov dim je opasan i dok čovek čita knjigu na klupi u parku jer u jednoj ruci drži knjigu, a drugom rasteruje dim iz sadržaja knjige koji mu u ulazi u oči. Takav čitalac, u tim uslovima, biće onemogućen da optimalnom brzinom okrene novu stranu, onu na kojoj ga čekaju nova uzbudjenja ili dugo čekane istine. Pa to je strašno šta rade tvoji likovi? - iznenada je povikao Stamenić
- Šta rade moji likovi?
- Eto, na primer, ta tvoja osamdesetosmogodišnja kreatura se seća kako je Tinu Ujeviću, zatvorenih očiju, nudio nekoliko vrsta vina sa ciljem da pogodi iz kog je vinogorja i koja je berba u pitanju, na šta je on odgovarao bez greške, a kad mu je podmetnuo čašu sa vodom, ovaj mu je odgovorio: ovo nikad nisam pio. Jel’ to ideal za dvadeset prvi vek? Da li takvim pričama treba da odgajamo mlade generacije koje, konačno, moraju da nauče šta je to kult rada? - izgovori, u dahu Stamenić i ugasi cigaretu u pepeljaru punu opušaka.
Po izlasku iz lifta Nikša Vodopić je zapalio cigaretu. Na zabranjenom mestu, razume se. Žar je prislonio na ivicu vraćenog rukopisa. Vatra je lagano tinjala da bi, sve brže obuzimala površinu hartije formata A 4. Dim koji se ustremio ka tavanici, a onda ju je dugo i umilno lizao, pretvorio se u jasno čitljivu poruku:
RUKOPISI NE GORE!



Postavite komentar