DOBRICA ĆOSIĆ JE POLITIČKI NADŽIVEO SVOJU GENERACIJU

Nebojša Đorđević    Kultura

Portret Dobrice Ćosića (Rad Petra Omčikusa)

Gde god se Ćosić našao, nešto se dešavalo, još od vremena kada je u engleskim cokulama došao u Beograd - piše u knjizi Slavoljub Đukić

Jedna od knjiga o kojoj se govorilo na ovogodišnjem Sajmu knjiga, svakako je i delo Slavoljuba Đukića (1928), uglednog novinara „Politike”, autora desetak publicističkih knjiga, pod naslovom: „Pogled iz osinjaka” (Razgovori i susreti sa Dobricom Ćosićem), koje je objavio „Službeni glasnik”, u biblioteci „Svedoci epohe”.

U jesen 2013. godine, Slavoljub Đukić, u svom dnevniku, beleži: „Nosim osećanje nedorečenosti. Što više o njemu znam i razmišljam, manje sam siguran da sam otkrio njegovu pravu dušu. Došao sam do uverenja da je on ličnost pre za roman, nego za hroničarsko beleškarenje.” U nedelju, 18. maja 2014. godine, Đukiću se javio Matija Bećković, i saopštio mu da je umro Dobrica Ćosić. Đukić beleži u dnevniku: „Umro je verovatno između sedam i osam časova. Neprimetno, u tišini, onako kako je živeo. Celo prethodno veče proveo je, uobičajeno, sa ćerkom Anom, redigujući rukopis. Oko četiri ujutru je legao… Sahranjen je u utorak, 20. maja, po sopstvenoj želji, u porodičnoj grobnici, a ne u Aleji zaslužnih građana ili velikana, kako je još zovu, što se očekivalo.”

Za Dobricu Ćosića, svedoči Đukić, čuo je odmah posle rata, dok je u partizanskoj uniformi, bio na čelu omladinskog glasila „Mladi borac”. Decenijama posle toga, kao novinar, bio je, po prirodi posla, upućen da prati život ovog čoveka, koji je, pored toga što je iza sebe ostavio dugovečno književno delo, bio i jedna od centralnih figura našeg javnog života.

„Gde god se Ćosić našao, nešto se dešavalo, još od vremena kada je u engleskim cokulama došao u Beograd i, kao agitpropovac, počeo druženje sa neistomišljenicima. On je jedan od ključnih svedoka novije srpske i jugoslovenske istorije. Politički je nadživeo svoju generaciju i delo, više od pola veka. Zbog toga su mnogi imali potrebu da se odrede prema njemu, bilo za, bilo protiv”, ističe Đukić.

Ćosić je poznavao sve vodeće ličnosti u Jugoslaviji. Sa mnogima se družio i bio prijatelj. Prvi je od javnih ličnosti, neslužbeno, svojom voljom, posetio Goli otok.Učestvovao je u stvaranju Programa Saveza komunista Jugoslavije.Našao se u vrtlogu budimpeštanskog ustanka.Proveo je 72 dana na brodu „Galeb”, prateći J. B. Tita na putu po Africi.Sa Dušanom Pirjevecom vodio je prvu polemiku o nacionalnom pitanju.Sarađivao je sa Titom i Slobodanom Miloševićem, i sa njima se razišao. Njegov život je prepun pometnji i turbulencija. U srpskoj kulturi i politici teško je naći ličnost koja je toliko uvažavana i anatemisana, u nesporazumu je sa vlašću, opozicijom i delom inteligencije. U očima javnosti, bio je i đilasovac, i rankovićevac, i praksisovac, čovek sa „Galeba”, i titomrzac, nacionalista i Jugosloven, saveznik i protivnik Slobodana Miloševića, „otac nacije”, i „izdajnik nacije”.

U jednom razgovoru, na pitanje kada je čuo za Goli otok, Ćosić odgovara: „Znao sam, kao što su mnogi znali, da se hapse i odvode u nekakve logore komunisti koji pokažu najmanju nesaglasnost sa stavom Komunističke partije Jugoslavije, počevši od onih apsurdnih i mnogo puta čednih pitanja: zašto nismo ušli u Bukurešt? Znao sam, kao i mnogi, za Udbine i partijske pritiske na porodice, za iseljavanje iz stanova, za pritiske na supružnike da se razvedu od svog ‘informbirovca’, za odricanje žena od muževa, braće od sestara, prijatelja od prijatelja. Znao sam i za one sramne denuncijacije u ime partijske čistote. Ali, nisam znao ni gde su tačno ti logori, niti kakvi su u njima životni uslovi.”

A na jedno drugo pitanje, u kakvom mu je sećanju ostalo krstarenje „Galebom”, Ćosić kaže: „Sada to vidim kao grandioznu političku grotesku. Tada sam, naravno, verovao da je to istorijska misija mira.”

Strastvenog Jugoslovena, 1988. godine, Slavoljub Đukić pita, šta je ostalo od njegovog jugoslovenstva?

„Stvar s mojim jugoslovenstvom vrlo je jednostavna”, odgovara Ćosić. „Ja sam i danas pristalica demokratskog jugoslovenstva. Ali, ja danas ne mogu da ga zastupam, prosto zato što se ono, prema shvatanjima drugih naroda, doživljava kao unitaristička ili integralistička dominacija i hegemonija, kao oblik velikosrpstva i centralizma. Dakle, nije reč o mom napuštanju uverenja da je demokratsko, humanističko, socijalističko jugoslovenstvo - najadekvatniji oblik, na ovom prostoru, za političko organizovanje višenacionalnog društva.”

Ćosićevi su, otkriva Đukić, poreklom iz Hercegovine, iz Gacka. U Veliku Drenovu doselili su se početkom 19. veka. Dobrica je u sebi spojio osobine starog i novog kraja. Krase ga epski zanos brđana, i prilježnost moravskih težaka, koji i kada ratuju, kao da obavljaju poljske poslove.

Kelneri u „Maderi”, uvek su ga oslovljavali sa: „Gospodine predsedniče”. On bi se nasmejao, i odmahnuo rukom. Dok je šetao kraj Dunava, prilazio mu je radoznali svet. Oni stariji, umeli su da mu poljube ruku. Dobrica je to komentarisao: „Ne znam da li mi se obraćaju kao kaluđeru, ili kao piscu.”

Želeo je, kako je govorio, da sledi ljude koji su ostavili dubok trag u našoj kulturi. Među njima su, pored Njegoša i Ive Andrića, i istoričar Milorad Ekmečić.

U jednom od poslednjih razgovora sa Slavoljubom Đukićem (leto 2012), Dobrica Ćosić kaže: „Ja nemam više nikakvu nadu, niti imam pravo na nadu. Svet za koji sam se borio - nije ostvaren, svet u kojem sam živeo - nestao je, više ne postoji. U svetu u kojem smo danas, ostalo je malo mojih prijatelja. Zaista, dosta mi je svega!”

Izvor: Politika/Zoran Radisavljević

—————————————–

Ćopić, Meša, Kusturica

Vrlo je lepo, s puno ljubavi, i razumevanja, pisao o kolegama piscima, i svojim savremenicima: „Danas savremeni kritičari imaju prezriv, čak i gadljiv odnos prema populizmu Branka Ćopića, ne shvatajući da je njegov populizam prosvetiteljska energija prvog reda. Još kao partizan, komunista, a potom i državni funkcioner, Meša Selimović se izjasnio kao Srbin, muslimanskog porekla, što je izazvalo ogorčenje kod bosanskih muslimana. Plašeći se da može da manipuliše njegovim nacionalnim poreklom, on je Srpskoj akademiji uputio zavetno pismo u kojem je izrazio svoju pripadnost srpskoj književnosti i srpstvu. Posle Andrića, a možda i više od Andrića, Emir Kusturica je naš umetnik svetskog značaja. Ja ne znam svog savremenika takve svestrane darovitosti i upornije posvećenosti patriotskim ciljevima današnjice.”

URUČENE NOVINARSKE NAGRADE VULKANU I GEOPOETICI

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Vesti

Članovi novinarskog žirija

U sali “Slobodan Selenić” danas su uručene novinarske nagrade predstavnicima najboljeg izdavača između dva sajma - Vulkana, i izdavača koji je imao najprofesionalniji odnos sa medijima - Geopoetika.

Komisija za glasanje radila je u sastavu: Dragan Bogutović (Večernje novosti), Tatjana Nježić (Blic), Marija Miljević-Rajšić (TV Beograd) i Meliha Pravdić (Drugi program Radio Beograda).

U pohvali izdavačima, Bogutović je rekao da smo minulih dana imali prilike da se uverimo kako su izdavači i ovoga puta, bolje i više nego prethodnog, uspeli da ponude na stotine novih naslova iz najrazličitijih oblasti duha, umetnosti i znanja i pokazali da pripadaju najvitalnijem delu našeg društva što nije nimalo lako s obzirom na ekonomske i druge okolnosti koje su nam dobro poznate.

Novinari - pratioci njihovih pregnuća uvek se iznova pitaju kako im to polazi za rukom. Izdavački napori, ponekad sizifovski, borba za svakog dobrog pisca, dobro delo, dobar prevod nemaju i ne mogu imati motiv samo u biznisu i goloj zaradi već i u dubokoj veri u neponovljivu misiju knjige - bilo da zabavlja, poučava, otkriva nove svetove ili ispisana vrhunskim perom prati i izmišlja najrazličitije ljudske sudbine.

Bogutović je ocenio da je već prvog dana Sajma stvorena i održavana atmosfera gotovo dečje radoznalosti, dobre volje, optimizma kakav se u naše dane teško može negde drugde sresti, a knjigoljupci, medju kojima je bilo najviše mladih, prepustili su se barem na nekoliko dna nekom drugom pametnijem, lepšem produhovljenijem svetu od sumorne svakodnevice.

“59. Sajam knjiga protekao je u zaku one znamenite Andrićeve rečenice koja bi, slobodno parafrazirana, mogla i ovako da glasi: Knjiga je neshvatljivo čudo jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje I stoji čvrsto”, zaključio je Bogutović u pohvali izdavačima.

Tanja Nježić, novinarka Blica, pročitala je obrazloženje nagrade za najboljeg izdavača navevši da je, kada se sve sabere i oduzme , produkcija i delovanje Vulkana na ovdašnjoj književnoj i kulturnoj sceni na tragu su Umberta Eka, koji je napisao da se “knjige bave realnošću iluzija”.

Vulkan je od prošlog do ovog sajma objavio 463 nova naslova, a kao i godinama unazad posvećeni su objavljivanju enciklopedija, monografija, kapitalnih dela.
U oblasti savremene književnosti umaju edicije u preko 20 žanrova, a pažnju posvećuju i svetskim klasicima.

U godini kada je zemlja gost Kina, priuštili su ovdašnjim čitaocima delo jednog od najznačajnijih živih književnika te zemlje “Šifra Solomon” Maj Dja, kao i pisca lično. Svoju posvećenost najmlađima, u okviru biblioteke “Vulkančić” obogatili su sa preko 40 novih dečjih edicija.

Savremena srpska književnost je u jednoj od glavnih uloga Vulkana i to na dva načina: objavljivanjem dela domaćih autora i njihovim prevodjenjem na engleski.

Izuzetan doprinos književnom životu dali su objavljujući izabrana dela Meše Selimovića i Milorada Pavića, a poseban kuriozitet je “Poslednja priča” ovog velikog pisca napisana u bolnici pred sam kraj života, navela je Nježić.

U ime Vulkana, vlasnici su prepustili da izvršni urednik Dubravka Trišić kojoj je danas rođendan primi sliku Dragana Stojkova.

U ime dobitnika Trišić je izrazila zadovoljstvo što je Vulkan drugu godinu za redom primio ovo najveće prioznanje novinara jer je uvek teže biti drugi put za redom pobednik nego prvi put osvojiti tako priznanje.

Ona je u ime Vulkana rekla da su izuzetno radosni što su potvrdili poverenje koje im je ukazano prošle godine I to što je nagrada koju su primili dobijena glasovima novinara koji su najbolji poznavaoci stanja u izdavaštvu I najrealnije mogu da procene stvarnu uspešnost.

Oni znaju da se mi trudimo uprkos teškim okolnostima a naš rad su potvrdili čitaoci koji su opsedali štand Vulkana tokom celog Sajma I to priznanje čitalaca pruža nadu da je posao kojim se bavimo misija I još uvek vitalna grana.

Meliha Pravdić iz Radio Beograd 2 obrazložila je zašto je Geopoetika ponovo (2006,2008,2009, 2012, 2013) dobila nagradu za najprofesionalniji odnos prema medijima.

Osim što su izuzetni po dobro odabranim naslovima objavljenim i u 2014, Geopoetiku prepoznajemo i po njenom timu, rekla je ona. Poseduju ono što bi se moglo nazvati dobrim manirom u komunikaciji sa medijima - diskretni a prisutni; nenametljivi a uspešni i ubedljivi; buntovni - kad ima razloga za to i s posebnom osetljivošću za savremenu kulturu.

Vlasnik Geopoetike Vladislav Bajac primio je skulpturu Jove Petijevića.

Izvor: Blic Online/Tanjug Foto: Đ.Kojadinović

PESNIKE JE LIKVIDIRALA VLAST

Nebojša Đorđević    Kultura

Foto Tomislav Janjić

NTERVJU: IVANA HADŽI POPOVIĆ, književnik

Kada su ubijeni Branko Miljković, Sergej Jesenjin i Vladimir Majakovski, prekrila ih je višedecenijska tišina, što je značilo i prećutkivanje njihovih stihova
Foto Tomislav Janjić

Roman „Vatra i cvet” Ivane Hadži Popović, koji je objavila Medijska knjižara „Krug” iz Beograda, govori o tri genijalna pesnika 20. veka koje je režim likvidirao. Njihovi životi i njihove ljubavi jesu - filmske. Njihova smrt takođe. Zato i danas pobuđuju veliko zanimanje. Razotkrivanje fatalnog kraja Brana Miljkovića, Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog ukazuje na zapanjujuću sličnost. Ovo je osmi roman Ivane Hadži Popović, koja radi kao urednik u izdavačkoj kući „Albatros plus” i prevodi sa francuskog i italijanskog.

Moto knjige je misao Oktavija Paza: „Pesnici nemaju biografiju. Ona je njihovo delo”. Koliko biografija pesnika utiče na njegovo delo?

Poezija ne može da se odvoji od slobode i nema zadatak da otkrije šta je na kraju puta. Sluti i hvata i ono što joj izmiče. Nepotkupljiva i ravnodušna prema zakonitostima i logici tržišta,noseći u sebi kritiku što ne povlađuje ni čitaocima, ni njihovim predrasudama, ona ne prati modu. Nespojiva je sa stereotipima i klišeima, oko nje lebdi miris misterije. Kafka je tvrdio da niko ne peva čistije od onih koji su u najdubljem paklu, pa glasnogovornici bogova zaista pripadaju alhemiji, kao miris jorgovana kroz bezdanu noć. Ali,pesnici su i ljudi od krvi i mesa. Između onog „ukletog” i poezije, uvek vlada nesklad i napetost,nalik na onaj u junakinji Dostojevskog, pevačici Katarini Ivanovnoj iz „Zločina i kazne”: glas neprestano napinje, ne uspevajući da dođe do daha, osuđujući sebe na gušenje.

Šta je zajedničko u stradanju Branka Miljkovića, Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog?

Paradoks tog totalitarnog 20. veka (ne mislim da je ovaj manje totalitaran, iako na drugi način) bio je u tome što se pesnicima divio isto koliko je i zazirao od njihove slobodne i njihove pronicljive reči. Vlastodršci su voleli da ih oni hvale, ali kada bi počeli da ih kritikuju, nastupao bi progon. Kao slavni, njih trojica bili su mete, s tim što su Branko i Jesenjin na izvestan način uvučeni u visoku politiku, a Majakovski, kao bard boljševizma, u njoj postojao od rane mladosti. A zna se da je naličje svake vlasti tajna policija, ona koja je i njima bila za petama. Kada su likvidirani, svu trojicu prekrila je višedecenijska tišina, što je značilo i prećutkivanje njihovih stihova.

Kakav je odnos stvarnih činjenica i fikcije?

Roman je pogled iz današnjeg ugla i sa vremenske udaljenosti na ono što se dešavalo iza kulisa književnosti i politike tih dvadesetih i pedesetih godina prošlog veka i što je dovelo do njihovog fatalnog kraja. I to na osnovu biografskih i istorijskih činjenica, svedočenja savremenika, autobiografskih zapisa, studija, romana i filmova. Većina likova su autentični, nekima je samo ime izmenjeno, a neki su i izmišljeni u cilju ostvarenja priče. Mnoge njihove izgovorene ili zapisane reči utkane su u roman.

Dva su Branka: jedan koji voli Majakovskog, drugi koji se tuče po kafanama. Koji vam je draži?

Brankom je vladao heraklitovski princip jedinstva suprotnosti. Mogao je vrlo argumentovano da brani jedan stav, a odmah zatim isto toliko argumentovano - i onaj sasvim suprotan. Veoma sklon tuči, alkoholu i erotici, razum je, ipak,smatrao uzrokom i prauzrokom svega. Nepopravljivi romantičar, u potrazi za neporočnom ljubavi, kao trezan, bio je svestan da bez politike nema ni karijere, ni slave kojoj je čitavo njegovo biće težilo. Dok bi u pijanom stanju vređao Partiju, Tita, rukovodioce… Ta borba u njemu u velikoj meri doprinela je i njegovoj drami. Draži mi je, naravno, romantični, misaoni Branko, uljudan, šarmantan, ljubimac devojaka… Mada, da li bi bez ovog drugog bilo i onog prvog?

Islednik Udbe, koji prati pesnika, kaže: „Sad stvaramo novu književnost, novu umetnost, koja mora da bude oslonac vlasti.” Da li se nešto promenilo?

Rekla bih, suštinskine. Politika kao da uvek hoće da joj umetnost služi, a Veliki brat koji ne voli nesalomivost, neukrotivost i neizmernost, kakva je poezija, pa i sama književnost, danas je jedino mnogo sofisticiraniji i tehnološki savršeniji.

Najviše na svetu plašio se „književnog poraza”. Zašto, kada je sve dobio na vreme, u pravom trenutku?

Lordu Alfredu Daglasu Oskar Vajld jednom je rekao: „Ne budi nikada pesnik, dragi moj Bozi, budi gospodin, poznavalac, umetnik, šta god, samo ne pesnik. To podrazumeva raščupanu kosu, prljavo rublje i prazan stomak.”

Ove Vajldove reči mogu se u potpunosti primeniti na Branka koji nije mogao u Beogradu do kraja života da nađe posao, živeo u dugovima, od honorara koji su kasnili, na objavljivanje zbirki čekao je i nekoliko godina, a, u početku,uzalud,obijao pragove književnih časopisa. Kasnije je bio okružen lažnim, zavidljivim prijateljima, Salijerima, kako ih je nazivao, a Danilo Kiš je tvrdio da je doušnika bilo mnogo i među piscima. Kada je tri meseca pred smrt dobio tada najprestižniju Oktobarsku nagradu, beogradska čaršija je uradila sve da mu nagrada presedne.

Kakva je uloga Oskara Daviča u pesničkoj karijeri Branka Miljkovića?

Posle smrti, po Beogradu se pričalo: „Davičo ga stvorio, Davičo ga ubio”. Pisac, i tadašnji visoki funkcioner, nije se pojavio ni na njegovoj sahrani. Iako mu je objavio prvu zbirku „Uzalud je budim” i time ga lansirao. A vremenom se među njima stvorio razdor, pa mu je pesnik čak prigovarao da je samo „revolucionar forme” koga kontrolišu „Lule Isaković i Dobrica Ćosić”. Onda su se sukobili i oko jedne žene… Tada je od Oskara dobio poruku da napusti Beograd…

Od smrti Branka Miljkovića prošlo je više od pola veka. Zar nije vreme da se zagrebačke arhive, konačno, otvore?

Brankovi roditelji, kojima su u Zagrebu zapretili da ćute, bili su ubeđeni da je zagrebački dosije lažan i da je onaj pravi duboko u tajnim policijskim arhivama. Prave istrage nije ni bilo, niti obdukcionog nalaza, niti obaveznog traga od omče oko vrata, a i drvo, o koje se navodno obesio, bilo je tek drvce… Brankov prijatelj Tanasije Mladenović, urednik u tadašnjoj „Prosveti”, trideset godina kasnije, na jednoj televiziji,svedočio je da je reč o političkom smaknuću na toj zabačenoj zagrebačkoj periferiji…

Ovu knjigu sam i napisala ne bih li nekog podstakla na utvrđivanje istine o zločinu koji je čitavu jednu epohu okrenuo naglavačke. A i vidoviti Branko je pevao: „Ne, neće se otrovom ovo putovanje završiti/ Neki će svemir ponovo da nas stvori.”

Izvor: Poliitika /Zoran Radisavljević