KO JE BIO PRAVI TOM SOJER?

Nebojša Đorđević    Kultura

Pravi Tom Sojer bio je ljubitelj čašice, vatrogasac i lokalni heroj sa kojim se Mark Tven sprijateljio tokom 1860-ih, pokazala je nova analiza magazina “Smitsonijan”

Istaknuti američki mesečnik u najnovijem broju odlučio je da se jednom za svagda pozabavi pitanjem koje je dugo mučilo istoričare književnosti - da li je Tven zaista nazvao svog junaka Toma po svom prijatelju Sojeru “stamenom cariniku okruglog lica, dobrovoljnom vatrogascu, specijalnom policajcu i boemskom lokalnom heroju”.

Par se upoznao u zagušljivim barovima San Franciska 1863. godine gde je Sojer pripovedao kako je spasao desetine ljudi iz požara koji je zahvatio parobrod u blizini Kalifornije. Ta priča je dirnula Tvena čiji je brat poginuo u požaru na jednom parobrodu. Sojer je, navodno, plivao između broda i obale i spasao 90 ljudi, od kojih 26 svojeručno, Autor teksta Robert Grejsmit navodi da su od tog dana Sojer i Tven postali prijatelji. Sojerovo pravo ime bilo je Semjuel Klemens, a Tven je o njemu rekao da je bio “dendi i da je mogao da popije više i priča više od bilo koga koga je poznavao”.

“Smestio bi se, popio bi piće i počeo da nam priča. Potom bi mu neko kupio piće i tako bi nastavio ceo dan”, napisao je Tven, koji je tada radio i kao novinar.

I sam Sojer je imao planove, koji su se kasnije ostvarili, da otvori svoj bar. Jednog dana, piše Grejsmit, posle iznenadnog otkrovenja Tven je rekao prijatelju da će napisati knjigu o dečaku, najžešćem dečaku na svetu Tomu koji će ličiti na Sojera kada je bio mlad.

Tven je 1866. napustio San Francisko i nikada se više nije video sa Sojerom. “Avanture Toma Sojera” objavljene su 1876. godine uz komentar da je glavni lik zasnovan na tri dečaka. Tven je kasnije rekao da je on sam bio inspiracija za Toma Sojera i da Tom Sojer “nije pravo ime nijedne osobe koju sam znao, koliko se sećam”.

Grejsmit navodi da je Tven voleo da se predstavlja kao pisac čiji se likovi rađaju u njegovom plodnom umu, ali je vatrogasac bez sumnje znao da je on bio inspiracija za jedan od najvoljenijih likova dečje književnosti, što je rekao i novinaru za jedan članak koji je objavljen 1898. Sojer u članku govori kako je Tvenu govorio o svojim dečačkim nestašlucima koje je on pažljivo slušao i beležio i koji mu je jednom prilikom rekao “Staviću te između korica jedne knjige ovih dana Tome”.

Izvor: Press online/Tanjug

DEL BOJ PIŠE AUTOBIOGRAFIJU

Nebojša Đorđević    Film, Knjige, Vesti

Britanski glumac Dejvid Džejson, koji se proslavio ulogom Del Boja u kultnoj humorističkoj seriji “Mućke”, objaviće svoje memoare povom 50-godišnjice glumačke karijere.
Del Boj piše autobiografiju

“Ova knjiga će biti prilika da podelim put koji sam prošao u životu i karijeri sa ljudima koji su me tako velikodušno podržavali”, izjavio je za BBC 72-godišnji glumac čija će autobiografija biti objavljena 2014. Rođen 1940. u Londonu kao Dejvid Vajt, Džejson je odrastao u skromnoj porodici - otac mu je bio čuvar na ribljoj pijaci, a majka čistačica. On sam je po struci bio električar.

Glumačku karijeru započeo je 1964. ulogom u TV sapunici. Potom je igrao u nekoliko humorističkih sitkoma, da bi 1981. dobio ulogu Dereka Trotera, Del Boja, u seriji “Mućke” s kojom će se proslaviti širom sveta.

Ostaće upamćen i po ulozi inspektora Džeka Frosta u krimi seriji “Frostov pristup” (A Touć of Frost), kao i Larkina, oca mnogobrojne seoske porodice u seriji “Dražesni pupoljci majski” (The Darling Buds of May).

Dobitnik je tri BAFTA priznanja za nemerljiv doprinos razvoju televizije i glumački talenat.

Godine 1993, odlikovan je ordenom oficira Reda britanske imperije, a 2005, postaje vitez, tj. dodeljena mu je titula sera.

Izvor: Press online/Tanjug

BAJKOVITE PESME - Mirjana Cvetković

Nebojša Đorđević    Poezija

Mirjana Cvetković rođena je u Beogradu 1946. godine, gde je i provela ranu mladost. Relativno kasno je počela da piše poeziju, za vreme bombardovanja 1999. godine. a godinu dana, kasnije objavila jeknjigu ljubavne lirike „ZVUCI IZ NEDARA” u  izdanju biblioteke „Zrenik” u Smederevu, za koju je recenziju napisao akademik Nikola Milošević.

Njene pesme su  i deo zajedničke knjige „STIHOM GOVORIM „gde je zastupljeno 36 autora sa prostora ex YU, a štampane su i u raznim Zbornicima.

Sada piše uglavnom poeziju za decu, mada joj ni druge teme nisu strane. Objavljuje na fejsbuku, u elektronskim glasilima i na forumima na Netu.

U pripremi joj je knjiga poezije za decu.

 

BAJKA O KRALJEVIĆU ŽAPCU

Jeste li čuli za onog žapca
što dane broji u bunaru?
Bunar u šumi, šuma kod kralja,

tu čeka žabac zore da svanu.

Žabac je ružan, krastav i zelen,
al’ ima zlatnu krunu na glavi.
Tako to biva kada princ lepi
u ruke sudbinu zle vile stavi.

„Budi mi opak, zao i gorak,
ljudima zlo nanosi stalno.
Ako to nećeš, moj lepi prinče,
dobrota nije ono glavno!

Postaćeš žabac do sudnjeg dana,
čarolija te prati u stopu,
živećeš sam na dnu bunara,
ronićeš suzu u žabljem oku.

Samo te jedno može spasti,
a veruj, znam, ništa od toga,
nežan poljubac lepe princeze!
Eto ti kazne zla srca moga!”
I divan kraljević, lepih manira,
ostade tužan i sam u noći,
sa nadom čeka lepu princezu
da li će slučajno tuda proći.

A u tog kralja čija je šuma
i tamni bunar žabu što skriva,
puno princeza po dvoru šeta,
a najmladja je neodoljiva.

Oči ko zvezde kad mesec sine,
usne ko ružin pupoljak nežni,
kosa joj slap planinskog vrela,
a obraz beli ko oblak snežni.

Zlatnom se loptom kraljevna igra
dok jutrom šeta šumom po stazi,
put je nanese tamnom bunaru,
dok nežnom nogom lagano gazi.

Ali odjednom polete lopta,
sva je od zlata i rubina,
bućnu u bunar i na dno pade,
potonu kraljevni igračka fina.

Oh, teško meni! Oh, jadna li sam!
Ostah bez moje lopte od zlata!
Najdraži poklon, igračka draga,
poklonio mi lično kralj, tata!

Žabac se javi iz tamne vode:
„Vidim te, kraljevno, tužnu i suznu
mogu ti dati loptu od zlata
ako me tvoje ruke uzmu.

Ako me povedeš svome domu,
ako me nahraniš iz svog tanjira,
deliću postelju sa tobom, princezo,
ako mi duši pokloniš mira.

I još na kraju, molim te, molim!
Poljubi moje žablje lice.
Ne znaš ni sama kakvu bi sreću
donela žapcu, lepotice!”

„Oh, luda žabo, ta šta je tebi?
Zar svoje sve s tobom da delim?
Ostani samo u svom bunaru,
ja samo zlatnu loptu želim!

Ne mogu da te dodirnem, žapče!
Il’ možda ipak! Sačekaj malo!
Odvratnost svoju teško ću skriti,
meni je samo do lopte stalo!”

I tako kraljevna, s grozom u srcu,
povede žapca u svoje dvore
„Neka ga, neka, nek šljapće za mnom,
mene sad druge misli more”

I hitrim hodom odmače brzo,
a žabac mali sve za njom tapka:
„Polako, kraljevno, sačekaj mene!
Ne mogu brzo, noga mi kratka!”

Ne haje kraljevna za tužni vapaj,
čeka je ručak i otac kralj,
olako dala obećanja,
a sada misli svemu je kraj.

„Ne može tako! Nikako, mila!”
Kad se u suzama žalila kralju
„Sama si htela, sad sama trpi!
Zadate reči treba da traju!”

I sve je nekako još i moglo,
ali taj poljubac krastavoj žabi?
Niko ne pomaže, moraće sama,
a ništa groznije nema da radi.

Poljubi kraljevna zelenog žapca,
a s njega spade istoga trena,
strašna magija koju je princu
poslala vila, ona zla žena.

I sad je kraljević u punom sjaju,
dostojan ove princeze divne.
I sad se smeškam kada se setim
njihove ljubavi, bezmerne, silne.

 

CAREVO NOVO ODELO

U dalekom carstvu iza sedam mora
jedan tašti car voleo odela,

svlačio se stalno, presvlačio žurno

i svaka mu kreacija vrednija i smela.

Nije ga ni briga što mu narod gladan,
još manje ga boli što je go i bos,
samo mu je važno da izgleda lepo,
a kad se obuče nebo para nos.

„Donesite svilu, bisere, kadifu,
ogrtač po meri da mi lepo stoji,
a onda kad krenem neka mi se dive
zbog toga i jesu podanici moji”.

Ne voli ga narod, smeju mu se krišom,
ali niko ne sme glasno to da kaže,
klanjaju se nisko svom sujetnom caru,
i svako se trudi da ga dobro slaže.

Sve dok jednog dana u dvor ovog cara
odnekud sa strane iz tog belog sveta,
došetaše važno umetnici pravi,
kažu da su majstori, ta dva probisveta.
„Plemeniti care, Veličanstvo vrlo,
umetnici mi smo, takvih nigde nije,
šijemo odela od magijske vune
u njima se posebna čarolija krije.

Onaj ko je glup tu ne vidi ništa,
ovu divnu potku, ove sjajne boje,
nigde na tom svetu nećeš naći isto,
a svako je sledeće sve bolje i bolje!”

„Hoću takvo ruho! Nek košta šta košta!”
Prosipa iz kese zlatnike ko kišu
„Odelo je moćno, odelo je sjajno,
šta je prema svili, šta je prema plišu?!”

Dva majstora mudra, bez igle, bez konca,
pokazuju sviti materijal snežni
toliko je tanak, toliko je lagan,
da ga ne dotiču ovi prsti nežni.

Sašićemo caru dolamu od svile,
ogrtač od boje, a da ne znaš koje,
pantalone prave, da ih lepših nije
sa srebrnim nitima koje lepo stoje.

Krojimo ih makazama koje ne zna svako,
danima i noćima, sve lepo, polako,
ušićemo koncem kao pauk mrežu
ne vidiš odelo, prozirno i lako.

Vešti prsti varalica
maglu kroje, a dim šiju,
caru ruho nevidljivo
od dvora u sobi kriju.

Samo vezir da pogleda
ako mu je pamet čista
mora ruhu da se divi,
da mu sjajno oko blista.

I još neko da potvrdi
da l’ će caru da se svidi,
plašt do zemlje i dolama
samo ako sve to vidi.

I na kraju, svetli care,
oblačimo odmah, smesta,
ovu čipku nevidljivu
pametnima što se smeška.

Divna li je, lepa li je!
Kakva boja, kakva šara!
Nevidljivo to odelo
samo caru odgovara!

Šeta car sa celom svitom,
klanjaju se svi i dive
nisu ludi da ne vide
od čega će svi da žive.

Al’ tek jednom eto bruke,
iz gomile glas se čuje
„Pa njemu se guza vidi!”
Dete glasno zaključuje.

„Jao, jao, kakav blam!
Gde su one varalice?”
cara stig’o ludi sram.
„Da im vidim kvarno lice!”

A dva druga, prevaranta
nevidljivi k’o odela,
sa svim zlatom odjezdili
čak u peta neka sela.

 

BAJKA O CARU TROJANU SA KOZJIM UŠIMA

Mudra bajka iz davnina
izašla u beli svet,
priča deda svom unuku
kao što je pravi red.

Bio jednom jedan car
i kraljevstvo moćno bilo,
samo što se u tog cara
nešto čudno izrodilo.

Tom su caru, tom Trojanu
rasle prave kozje uši,
skroz šiljate i dlakave,
pa se sad od besa puši.

Ljut je car što uši štrče,
al’ i opak taj naš čiča,
zabranio svakom živom
o ušima da se priča.

Koga čuje ode glava,
a svi znaju da u cara
kozje uši, dva drugara,
ko u nekog jarca prava.

Treba caru dvorski brica
da mu brije bradu s lica.
o ušima ako zucnu
odmah ga u glavu tucnu.

Ni abera, a ni slova!
Kako naći takvog stvora,
da brije i samo ćuti?
Kad se tajna kriti mora?

Ponestalo caru brica,
neće niko da se javi,
jer čim krene o ušima,
car ga odmah obezglavi.

Da pokaže svo umeće
na šegrta stig’o red.
Da sačuva svoju glavu
poslao ga majstor sed.

Ćuti šegrt samo brije,
a car čeka, sav se puši,
da pomene kozje uši,
da mu besom glavu skrši.
Ovaj brica, pametnica,
svrbeo ga jezik jako,
mora tajnu nekom reći
ili zlo i naopako.

Iskopao rupu jadan,
baš duboku, od sto hvati,
jer su gadne tajne ove
kad te car za glavu skrati.

Zadovoljan car Trojan,
zadovoljan njegov brica
i sad može bez problema
da mu brije bradu s lica.

Ali tajna kao tajna,
koliko god mračna bila,
mora negde da procuri
ma kako se vešto krila.

Zemlja čuva tajne stare,
misliš nema, misliš ćuti,
a onda ih svima kaže
kad to niko i ne sluti.

Tamo gde je mudri brica
svoju tajnu zakopao
zeleni je trstik mladi
preko noći iznikao.

A od trske sviralice
ko god da u neku dune,
začuje se svirka ista
glasno, jako, da zaglune.

„Evo čujte i počujte:
kozje uši vire caru,
vire uši ko dva panja,
kao da mu krase glavu!”

Jao kuku! Lele, Bože!
Sada svuda po kraljevstvu,
da iskoči car iz kože,
svako čuje svirku istu.

„U našega vrlog cara
kozje uši krase glavu,
kada ništa drugo nema
bar će tako steći slavu!”

A o brici ni reč više,
ni sam ne zna šta to bi
poverio zemlji tajnu,
a sad eto znaju svi!

TRAVOLTA I NJUTN DŽON PONOVO PEVAJU

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Olivija Njutn Džon i Džon Travolta u filmu “Brilijantin”

Zvezde filma “Brilijantin” (Grease) Džon Travolta i Olivija Njutn Džon odlučili su da nakon 35 godina ponovo pevaju zajedno.

Kako piše britanska štampa, američki glumac i australijska pevačica, koji su tumačili naslovne uloge u hit mjuziklu iz 1978. godine, snimili su album sa božićnim pesmama pod naslovom “This Christmas”.

“Moja je želja bila da to bude intimni album, a ne nešto napadno i razmetljivo. Da ljudi mogu da ga slušaju kod kuće ili u kolima tokom praznika, tako da postanemo deo slavlja”, kazao je Travolta za novi album koji će biti pušten u prodaju od 13. novembra.

“Džon i ja smo uvek povezani. To se nikada nije ugasilo. Kad smo zajedno, uvek se smejemo i osećamo bliskost”, navela je australijska pevačica.

Izvor: B92/Tanjug