VELIKA AUKCIJA FOTOGRAFIJA NATIONAL GEOGRAPHICA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Više od 100 godina, Društvo Nešenel džeografik dokumentovalo je naučne ekspedicije, svet životinja i biljaka kao i razne svetske kulture, prikupivši 11,5 miliona fotografija i originalnih ilustracija

Renomirana institucija, sa sedištem u Vašingtonu, odlučila je da deo svoje bogate arhivske građe prvi put stavi na aukcijsku prodaju.

Na licitaciji, koja će biti održana 6. decembra u Njujorku, u organizaciji aukcijske kuće Kristi, naći će se oko 240 fotografija i ilustracija čija se vrednost procenjuje na ukupno tri miliona dolara.

Među radovima koji će svakako pobuditi najviše interesovanja su slike američkog umetnika i ilustratora N.C. Vajeta i fotografija američkog istraživača, admirala Roberta Pirija koja je napravljena 1908. tokom ekspedicije na Severni pol.

Većina radova na aukciji su delo dugogodišnjif fotografa čuvenog naučnog časopisa.

Kako prenosi AP, prihod od aukcije biće namenjen unapređenju i očuvanju arhive.

STEVAN FILIPOVIĆ - ISTINA O ISTORIJSKOJ FOTOGRAFIJI

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

U izdanju izdavačke kuće Čigoja štampa iz Beograda izašla je knjiga “Stevan Filipović - istina o istorijskoj fotografiji” o velikom otkriću ko je snimio čuvenu fotografiju Stevana Filipovića koja je obišla svet i nalazi se danas u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Enigma stara 70 godina je resena. Fotografsku ekspertizu uradio je profesor fotografije Đorđe Odanović sa Akademije umetnosti u Novom Sadu. Knjiga ima 170 strana i 78 fotografija od kojih se mnoge prvi put objavljuju. Rad na knjizi trajao je dugi niz godina sve dok nisu provereni svi podaci.

“Rukopis predstavlja vredno publicističko i književno delo. Autori na osnovu relevantnih izvora i literature, toplo i pismeno, prikazuju životni put Stevana Filipovića čija je herojska smrt ovekovečena fotografijom postala simbol prkosa, zlu, i simbol borbe za slobodu”. (Doktor istorijskih nauka Miroljub Vasić).
“Stevan Filipović je živeo kratko samo 26 godina ali njegovo ime ostaće trajno zapisano u istoriji kao simbol pobune protiv osvajača i borbe za slobodu. Fotografaija sa stisnutim pesnicama visoko podignutim uvis učinila je Stevana Filipovića besmrtnim.

Uprkos odmaklom vremenu koje nas deli od tragičnog događaja od pre 70 godina autori su uspeli da sačine povezanu biografiju Stevana Filipovica od rođenja do smrti i opisali su celovito njegov život i delo i šta se sve posle smrti događalo sa njegovim imenom do danas.”(Doktor istorijskih nauka Venceslav Glišić)

Pored životnog puta u knjizi je opisano ko se sve javljao kao autor fotografije, kome je sve lik Stevana Filipovića bio umetnička inspiracija, ko je sve rušio njegove biste i spomenike i šta je danas ostalo od njegovog dela. Rukopis za knjigu dobio je nagradu na konkursu Fondacije “Dragojlo Dudić”.

TIRAŽ ČISTOG VAZDUHA - Čedomir Ljubičić

Nebojša Đorđević    Kultura

Čedomir Ljubičić je rođen u Beogradu 30. septembra 1969. godine. Piše poeziju prozu i književnu kritiku.
Do sada objavio - zbirke poezije: “Benzinska draperija” (1994.), “Ideolog svetlosti” (1997.), “Neronove šibice” (2003.), “Ponoćni izveštaji” (2006.), “Prasak malih misli” (2009); romane: “Pošast u gostinjskoj sobi” (2002.), “Iguanopolis” (2005.), “Dijalog sa horizontom” (2008.); i knjigu priča: “Krvni pritisak i tanga gaćice” (2007.).

Radove je objavljivao u časopisima: Književna reč, Književne novine, Savremenik, Lipar, Sveske, Koraci, Borba, Znak, Polja, Naš trag, Nosorog, Krug severa, Prosvjetni rad, Album, Sent, Tok, Trag, Ekerman, Kišobran, Metafora, Blogorola, Etna, Svet Knjiga, Poezin, Mons Aureus, Ulaznica, Bdenje, Luča, Akt, Stremljenja, Večernje novosti, Književni list i Zlatna greda.

Živi i radi u Beogradu.

 

Nikša Vodopić je dugo stajao ispred radnog stola gospodina Stamenića, glavnog i odgovornog urednika najveće izdavačke kuće u zemlji.
- Roman bi bio više nego dobar da nije samo jedne stvari - konačno se oglasio i Stamenić.
Vodopić, kao da je u trenutku bio namazan ratničkim bojama, ratoborno je zauzeo stav ispred Stamenićevog radnog stola, rešen da brani svoje stavove i intelektualni integritet, bez odstupanja i kompromisa.
- Šta ne valja u tom rukopisu gospodine Stameniću? - upitao je mladi i ambiciozni pisac.
- Mnogo se puši. To je zabranjeno.
- Šta se puši?
- Cigarete.
Zaprepašćenom Vodopiću kao da je ponestalo daha, blago se zaljuljao izmedju stola i stolice kojom nije bio ponudjen da sedne. Pod imperativom brzog razmišljanja, još bržeg osvešćenja i dolaska do prave reči bez odlaganja, uspeo je da povrati onu, preko potrebnu, polemičku žustrinu i rešenost da pokaže svoje pravo lice pred ljudima koji su spremni da gaze i preko leševa zarad ostvarivanja sopstvenog cilja ili ispunjenja, još jednog u nizu, poslušničkog zadatka.
- Zabranjeno je da se puši na radnim mestima, u kafanama i kafićima gde postoji takva vrsta zabrane, na aerodromima, u avionima, autobusima i na još hiljadu mesta, ali gde piše da ne sme da se zapali cigareta u literaturi?
- Ne piše još. Pisaće, a na koricama knjiga pored naslova dela i imena autora stajaće i znakovi zabrane kupovine i čitanja. Ako uopšte i budu štampane. Kako ne shvataš, mladiću, da nikotinski dim sa stranica knjiga šalje poruku čitaocima da likovi koji su prognani iz života mogu naći novi život u knjigama i na tim mestima izigrati realni život. Ako se nastavi objavljivanje romana kao što je tvoj, društvu će ostati dva stara, a dobiće jedno novo zlo.
- Koja su to zla?
- Ilegalni nikotinski zavisnici će početi da pišu tako da se broj zavisnika u stvarnom životu neće smanjiti, a broj literarnih zavisnika u književnosti, a ujedno i pisaca će se povećati i sada sledi ono najgore.
- Ima li šta gore?
- Ima. Ako su knjige dobre, ljudi koji su ostavili pušenje poželeće da ponovo počnu da puše, a ako se to desi onda će sadašnja nepušačka većina ponovo postati manjina.
- Da li sam trebao u pojedinim pasažima da prikažem narkomane koji bodu iglu u venu ili onu elitu koja snifa kokain?
- Da, to bi bilo prihvatljivije. Ne postoji pasivno drogiranje, za razliku od pasivnog pušenja.
- A zašto smo, mi pisci, na toj skali zabrane, baš na prvom mestu?
- Zato što može da se desi da vas čitaju oni koji ne idu u pozorište i bioskope, i koji do vaših knjiga dolaze posredstvom biblioteke ili pozajmice. Razumi me čoveče, duvanski dim iz knjige guši biblioteke, vozove i sobe. Njihov dim je opasan i dok čovek čita knjigu na klupi u parku jer u jednoj ruci drži knjigu, a drugom rasteruje dim iz sadržaja knjige koji mu u ulazi u oči. Takav čitalac, u tim uslovima, biće onemogućen da optimalnom brzinom okrene novu stranu, onu na kojoj ga čekaju nova uzbudjenja ili dugo čekane istine. Pa to je strašno šta rade tvoji likovi? - iznenada je povikao Stamenić
- Šta rade moji likovi?
- Eto, na primer, ta tvoja osamdesetosmogodišnja kreatura se seća kako je Tinu Ujeviću, zatvorenih očiju, nudio nekoliko vrsta vina sa ciljem da pogodi iz kog je vinogorja i koja je berba u pitanju, na šta je on odgovarao bez greške, a kad mu je podmetnuo čašu sa vodom, ovaj mu je odgovorio: ovo nikad nisam pio. Jel’ to ideal za dvadeset prvi vek? Da li takvim pričama treba da odgajamo mlade generacije koje, konačno, moraju da nauče šta je to kult rada? - izgovori, u dahu Stamenić i ugasi cigaretu u pepeljaru punu opušaka.
Po izlasku iz lifta Nikša Vodopić je zapalio cigaretu. Na zabranjenom mestu, razume se. Žar je prislonio na ivicu vraćenog rukopisa. Vatra je lagano tinjala da bi, sve brže obuzimala površinu hartije formata A 4. Dim koji se ustremio ka tavanici, a onda ju je dugo i umilno lizao, pretvorio se u jasno čitljivu poruku:
RUKOPISI NE GORE!

LOUČU URUČENA NAGRADA LIMIJER

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Irski reditelj Ken Louč dobitnik je ovogodišnje nagrade “Limijer”, koju mu je u Lionu uručio bivši francuski fudbaler Erik Kantona, zvezda njegovog filma “Looking for Eric” iz 2009

Nagrada mu je dodeljena “za celokupnu karijeru, lični pogled na industrijsko društvo i doprinos istoriji engleskog, evropskog i svetskog filma”, navodi se u obrazloženju 4. Festivala “Limijer”.

Primajući sinoć nagradu, 76-godišnji reditelj, koji je na festival došao u pratnji svoje supruge Lesli, producentkinje Rebeke O’ Brajan i scenariste Pola Lavertija, istakao je da “niko nikad ne osvaja mečeve sam, već uvek ekipno”.

Louč je iskoristio priliku i da ospori najavljenu nameru Evropske komisije da promeni sistem oporezivanja u kulturi.

“Zabrinuti smo mogućnošću da sistem bude napadnut. Ne želimo Evropu podvrgnutu diktaturi tržišta”, istakao je britanski reditelj, prenose francuski mediji.

Louč je osvojio Zlatnu palmu u Kanu 2006. za film “Vetar koji njiše ječam”, a ove godine je njegova komedija “Anđeoski deo” ponela nagradu žirija.

Festival Limijer organizuju Institut Limijer i grad Lion od 2009. Prethodni dobitnici nagrade Limijer su Klint Istvud, Miloš Forman i Žerar Depardije.

Izvor: Dnevni akter/Tanjug

SVEČANO OTVOREN SAJAM KNJIGA

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Vesti

Dve dame, pesnikinja Radmila Lazić i mađarska književnica Noemi Seči svečano su otvorile 57. međunarodni beogradski sajam knjiga

Obraćajući se, pre svega u ime kolega pesnika, a i svih pisaca bez kojih ove najveće srpske kulturne manifestacnije ne bi bilo, Lazićeva je poručila da dobro ime naše zemlje u svetu šire najviše naši umetnici, pisci, sportisti, naučnici, kao i da je umetnost trajnija od država i civilizacija i od svakog vladara.

Ona je istakla da smo kao mala zemlja i siromašno društvo “bez resursa kojima ćemo biti konkurenti u svetu ideja i moći osim umetnika, pisaca, sportista, i mladih naučnika koje izvozimo”.

“Dobro ime naše zemlje samo oni mogu pronositi, kao što i čine, a kultura, odnosno umetnost, nam je bolja od države” kazala je pesnikinja ocenjujući da se “država odnosi maćehinski prema kulturi i izdvaja za nju zanemarljivih nula koma nešto”.

“Oni su predstavnici ovog naroda, a ne neuspešni političari koji nas drže u stalnom nesporazumu sa svetom, jer kultura nam otkriva ko smo i poziva nas da budemo ono što smo” smatra Lazićeva kao i da je “sistematsko zatiranje kulture efikasnije zatiranje naroda, od bele kuge”.

Lazićeva je primetila i da je “umetnost trajnija od država i civilizacija, od svakog vladara” i nabrojala mnoge srpske pesnike od Domentija do Desanke Maksimović “čije duhovne gene nose savremeni pisci, a nisu potomci vladara, vojskovođa i zločinaca”.

Ona je podsetila da su “pesnici, iako nesuđeni zakonodavci sveta, kako je govorio Helderlin, u svim vremenima bili na meti vladara i vlastodržaca, sudilo im se i proganjani su od Ovidija preko Mandeljštama i Brodskog, do Ruždija. Ona je konstatovala da i mi nismo u tome zaostajali, navodeći primer Gojka Đoga koji je robijao zbog “neprijateljske delatnosti”.

“Kada nam se danas sa visokog mesta poruči da umetnost mora biti patriotska, namah se setimo nevesele sudbine pesnikovanja, ali i krvavih izvedbi u ime patriotizma koje smo na ovim prostorima gledali uživo. Bilo kakvi, i bilo čiji, zahtevi i očekivanja, u pogledu svrhovitosti umetničkog dela i namere umetnika, uvek imaju ideološku pozadinu”, upozorila je Radmila Lazić.

“Duhovne vrednosti se ne mere tržišnim uspehom i profitom, niti pak količinom patriotskih krvnih zrnaca, njihova merna jedinica je večnost”, zaključila je Radmila Lazić proglašavajući Sajam otvorenim.

Gošća iz Mađarske, koja je ove godine zemlja počani gost Sajma, Noemi Seči, mlada književnica koja u svojoj prozi kritički piše o vremenu komunizma, je u svom obraćanju evocirala uspomene na prvi susret sa srpskom književnošću i priznala da, kao književnica, ne može da obuzda svoju želju da ispriča priču iz detinjstva.

“Imala sam deset godina kada sam na zidu susedne kuće videla spomen ploču, a pošto sam volela književnost, znala sam mnoge pisce, a iznenadilo me je ko je ovaj čije ime ne znam”, počela je svoju priču mađarska književnica i nastavila da je to bilo ime Miloša Crnjanskog koji se rodio u njenom rodnom Čongradu oktobra 1893.

“Zanimalo me je da saznam ko je taj meni nepoznati pisac pa sam potražila podatke u biblioteci i tako sam uspostavila vezu sa mojim prvim srpskim piscem”, rekla je ona.

“Posebno mi je bilo važno kako je Milošev otac stigao u Čongrad, jer sam bila ubeđena da čovek može da dođe u Čongrad samo kao izgnanik”, rekla je Seči i dodala da je tokom 1990-ih srela u Čongradu “prave izgnane ljude”.

To su, rekla je ona, bile najsiromašnije izbeglice koje su dolazile iz južnoslovenskih ratova i tokom gimnazije sam učila engleski od jedne Mađarice iz Sente.

Tako sam bila svedok kako žive ljudi koji su sve izgubili i moraju da počnu iz početka, rekla je književnida i dodala da su je ove uspomene inspirisale da se bavi emigracijom i temom napuštanja doma.

Igrom slučaja, kako je rekla Seči, ponovo se srela sa Crnjanskim tragajući za “materijalom” za roman “Neustaljeni”, pošto je jedan holandski pisac pisao o Crnjanskovom romanu “Roman o Londonu” i tako probudio njeno interesovanje za to njegovo delo.

Ona je napravila paralelu između Crnjanskog i sebe pošto je od Čongrada stigla do Londona, iz Londona do Beograda.

Seči je prihvatila da je engleski jezik savremena “lingva franka” kao i da je multikulturalizam svetski trend, ali se ogradila da to znači da treba da sačuvamo naš “identitet u manje-više uniformisanoj masovnoj kulturi”.

Osvrnula se i na mogućnost žitelja Srbije da u svojim granicama imaju pristup brojnim drugim kulturama i da upoznaju jezike manjina, misleći pre svega na mađarski.

Poželela je posetiocima da uživaju u programima koje je pripremila Mađarska da bi pokazala “mnogostranost malo drugačije, a ipak bliske kulture” i poručia: “Živimo jedni pored drugih, budimo važni jedni drugima!”

Domaćin ceremonije otvaranja bio je glumac Svetozar Cvetković. Na svečanom otvaranju Sajma, nastupio je samoorganizovani sastav “Horkestra” koji je izveo nekoliko pesama komponovanih na stihove najvećih srpskih pesnika (Vasko Popa, Duško Radović,…).

Ovogodišnji Sajam knjiga, trajaće do 28. oktobra i okupiće oko 800 učesnika, među kojima blizu 500 direktnih izlagača među njima je 60 iz inostranstva, a učestvovaće i 30-ak izdavača sa Kosova. Vrata sajma biće otvorena svakoga dana od 10 do 21 sat, cena pojedinačnih ulaznica je, kao i prethodne tri godine, 250 dinara, za grupne posete se plaća 150.

Izvor: Dnevni akter