ОБРЕН РИСТИЋ УКЊИЖЕН НА ПОЉСКОМ

Nebojša Đorđević    Knjige, Poezija, Vesti

Почетком ове године појавила се и књига Ристићевих изабраних песама под насловом Na wschodzie v Serbii (На истоку, у Сербији) у преводу истакнутог пољског преводица Олге Лалић Krowicke.
Познати српски песник средње генерације ОБРЕН РИСТИЋ доживео је, пре појаве ове књиге, током 2010. и 2011. године завидну афирмацију у Пољској. Циклуси његових песама штампани су у седам најпознатијих пољских књижевних часописа: Радостова, бр. 155 - 156; Доза 3 / 2010; Газета културална 6 / 2011; Мигатониа 2 / 2011; Чехановске књижевне свеске 13 / 2011 (преводилац Ристићевих песама у набројаним часописима била песникиња Олгa Лалић Krowicka); Текстуалија 1 / 2011 (преводилац Милош Валгорски) и Поезија данас 89 / 2011 (преводилац Гжегож Валчак). Наш аутор је био заступљен и у неколиким антологијама на овом словенском језику.

Обрен Ристић
У ГОРАМА ЧУДО
- Слободану Стојадиновићу

Чудовит сонет мним али не не зимски бели
У горама високим једино песми тесно није
Док дува кошава и петнаест испод нуле је
Овде снегом прекривена жеља у срце се сели

Вазда са планине вриште митски коњаници
И на огњишту предачком ватре распаљују
Ту згрејаће кости посланица древна коју
Од гласова и слова у језику носе у бројаници

Мудро у благости зборе сељаци у завичају
Чим се магла спусти са Старе планине
У глуво доба кад пси чувари ланце кидају

Душа у зубима низ кланце и клисурине
Е тек са првом зором виде се трагови и двери
У снегу и тору: Какве ли нас походише звери

 

РАЗГОВОР О НОВОЈ КЊИЗИ НЕДЕЉКА БОГДАНОВИЋА У КЊАЖЕВЦУ

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Поводом годишњице смрти Бранка Миљковића,(Ниш, 29. 1. 1934 - Загреб 11. 2. 1961) истоимени књижевни клуб из Књажевца организује Разговор о књизи Реч и песма (Речник Миљковићеве Утве златокриле) др Недељка Богдановића у простору клуба у улици Кеј Димитрија Туцовића 8, са почетком од 19часова и 30 минута. У програму учествују аутор и чланови књижевног клуба “Бранко Миљковић” из Књажевца.

КЊИГА НЕДЕЉКА БОГДАНОВИЋА
БАЦА НОВО СВЕТЛО НА МИЉКОВИЋЕВУ ПОЕЗИЈУ

Речничко описивање Утве златокриле

Богдановић се определио да Миљковићево дело осмотри са лексикографске стране анализирајући циклус за који је сам песник рекао да му је најдовршенији и да је ту покушао створити песму на националним симболима.
У издању Филозофског факултета у Нишу недавно је у библиотеци ,,Litteraria sebica”, објављена књига Недељка Богдановића Реч и песма - Утва златокрила Бранка Миљковића. Књига је припремљена у оквиру пројекта Лексиколошка проучавања југоисточне Србије Центра за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, у оперативном одељку Писци и језик.
На промоцији која је одржана на нишком сајму књиге, Богдановић је истакао да је Миљковићево вишедимензионално дело које је оформљено ,,у српском језику и на традицији српског народа, а обогаћено традицијом филозофије и песништва Европе, нарочито античке и нарочито западноевропске”, и даље врло живо ,,оно се доживљава, оно дејствује, оно утиче.”
Богдановић напомиње да је Миљковићево дело ,,током протеклих деценија изазвало многе аналитичаре, есејисте, књижевне критичаре, и нешто мање књижевне историчаре, да се њиме позабаве”, а овај спис ,,представља покушај да се то дело, макар и у једном сегменту, у виду једног циклуса, за који је сам песник рекао да му је најдовршенији и да је ту покушао створити песму на националним сиболима, осмотри и са лексикографске стране, да се речнички опише.”
Наводећи бројна терминолошка питања и дилеме са којима се сусрео одлучивши да приступи овом задатку (,,Песнички језик ће бити само стилски и семантички релевантан производ надахнућа. Али како га издвојити, регистровати и лексикографски описати?”), Богдановић наводи да ,,иако би се могло размишљати о томе да је песма не језик, већ оно у језику, чему је језик само матетријал, мора се прихватити да је песма, ипак, облик, а тај облик је текст, а он је организован језик”.
Богдановић каже да резултат овог истраживања може деловати и обесхраберујуће, пошто ,,љубитеља поезије неће задовољити јер му је повређен доживљај, а неће задовољити ни стручњака, јер му никаква перфекција у опису неће много приближити поетско дело”. ,,Ипак човек ради и не само зарад оног што је сада, већ и зарад будућности. Бранко је српски језик умео упесмити, сада је ред да се поетски валери једног несумњивог песничког достигнућа уграде у речник, у језик као целину”, закључује аутор.

Извор: Народне новине

GALEB SLOMLJENOG KRILA - Mirjana Cvetković

Nebojša Đorđević    Kultura

Mirjana Cvetković, rođena je u Beogradu 1946. god. Sada živi u Smederevu. Počela je relativno kasno da piše poeziju, za vreme bombardovanja 1999. god.

Ima objavljenu knjigu ljubavne lirike ZVUCI IZ NEDARA. Sada piše uglavnom poeziju za decu, mada joj ni druge teme nisu strane.(Evo njene kratke prozne forme). Objavljuje na fejsbooku, u elektronskim glasilima i na forumima na Netu.

 

GALEB SLOMLJENOG KRILA

Mile je sa svojim roditeljima stanovao u kući na ćošku naše ulice. Bio je jedinac koga su roditelji dobili nešto kasnije nego što to obično biva. Bio je nekoliko godina stariji od mene, ali kao i ostali u našoj ulici, družio se i sa mladjima i sa starijima od sebe.

Živeli su u sobi i kuhinji, preživljavali od očeve plate sitnog zanatlije i snalazili se kao i svi ostali u vremenu koje je mnogima pružalo mnogo više od onoga što su do tada imali, dok je drugima bilo srozavanje ispod svih minimuma življenja na koji su navikli.

Znali smo u predveče, u letnjim mesecima, da sedimo na trotoaru ispred nečije kuće, stariji da preklapaju o jako „važnim” stvarima, a mladji upijaju svaku reč pazeći da nešto ne propuste.

Mile je sve iznenadio objavom da ide na školovanje u pomorsku školu. Trebalo je da ode daleko od kuće, da promeni svoj život potpuno. Sanjao je o tome, crtao brodove i daleka mora po obodima listova svojih svezaka i jedva dočekao trenutak da konkuriše za pomorsku školu i da ide, mada je to značilo odlazak i od roditelja, a i od sredine u kojoj je odrastao.

Slušali smo ga otvorenih usta kako priča gde će putovati i na koju stranu sveta će ga odneti brod. Po malo smo mu i zavideli, mada je još uvek bio tu sa nama. Ali kao da je već odlepršao.

I stvarno, jesen kada je počinjala školska godina i kada se Mile uputio vozom u Split na dalje školovanje, za njega je bio korak u novi život, a za nas koji smo ostajali po malo i žalost što gubimo druga za priču i igru, a i ponos jer je neko iz naše sredine išao da postane pomorac.

Obilazili smo njegovu mamu i pokušavali da je utešimo dok je suznim očima pričala o svome sinu kako je sada pravi mornar. Krajičkom kecelje brisala bi oči, a mi smo se nutkali da joj se nadjemo ako treba, kao da bi smo mogli da zamenimo otsutnog Mileta.

Vreme je prolazilo. Školska godina se zahuktala, svi smo imali obaveze i u kući i u školi pa su se i odlasci Miletovoj kući i njegovoj mami proredili. Samo bi smo usput, dok bi smo prolazili pored njihovog dvorišta, slali pozdrave Miletu ako bi se njegova mama kojim slučajem zatekla u dvorištu. Ona je uzvaćala kako i on pozdravlja sve koji pitaju za njega i na tome je i ostajalo.

Cela godina je prohujala, a da se Mile nije pojavio. Daleko je taj Split, novca nema da se tek tako šetka tamo, amo. Pisma su stizala redovno, to smo svaki put čuli od njegove mame ili tate. Govorili su da je Mile zadovoljan, da lepo uči i da će doći kada se završi školska godina.

I stvarno. Jednog dana dok je sunce opet nemilosrdno pržilo našu kaldrmu, a mi besposleni zujali okolo, pojavio se Mile u punom sjaju. Imao je divnu belu uniformu pomorca, gazio je nekako oštro trotoarom i sa šapkom na glavi izgledao kao onaj pomorski kapetan iz njegovih priča koje nam je pričao.

Bučno smo se sjatili oko njega, lupkali ga po ramenu, okretali ga da ga lepo pogledamo, divili mu se, a on preplanuo, nekako odjednom odrastao, kao da i jeste i nije bio onaj naš Mile. Video je mnogo više od svakog od nas, živeo u internatu sa drugovima daleko od roditelja, radio nešto što je želeo, a pritom još uvek bio i onaj naš Mile sa ćoška.

Proletelo leto, druženje, večernje sedeljke ispod ulične svetiljke. Svako krenuo svojim poslom. Mile otišao za Split napunjen energijiom iz senovte ulice. Majka ga ispratila sa gibanicom u koferu, slatkim od šljiva i kolačima koje je najviše voleo.

Kad si u tim godinama čini ti se da je svaki dan godina, nikad da prodje. Kako si stariji vreme sve brže leti. Prošle godine Miletovog školovanja. Svakog raspusta dolazio sve lepši u svojoj beloj uniformi, sve dalji od života u našoj ulici, sve spremniji za vreme koje ga je očekivalo. Devojčice su se osvrtale za njim dok bi prolazio ulicom onako potamneo od sunca, pun neke snage i odlučnosti, vidno stariji od svih nas koji smo se još motali po uličnim ćoškovima.

Kad je završio školu njegovi roditelji su sa ponosom pokazivali diplomu. Imali su čemu da se raduju iako je Mile bio sve dalji i sa sve manje izgleda da će sa svojim poslom tako često dolaziti kao do sada.

-Nije važno- govorila je njegova mama- samo nek je on zadovoljan! I mi smo zajedno sa njim! Pomoći će i nama, lakše ćemo živeti!-

Jednog dana ulicom se, brzinom munje, pronela vest. Na brodu na kome je bio Mile desila se nesreća. Otkačila se neka sajla na palubi, čudo napravila, ljude povredila. I naš Mile je bio medju njima. U prvi mah nismo znali koliko je teška njegova povreda. Onda smo čuli. Naš Mile, naš pomorac, ostao je bez noge! Samo tako, u jednom trenutku život mu se preokrenuo. Jedva je živu glavu izvukao. Drugi su i gore prošli.

Njegovi roditelji su otputovali u Split. Da budu pored sina. Da mu se nadju. Da ga uteše ako je to uopšte moguće.

Digo vremena je prošlo a onda su se svi vratili kući. I Mile! Njegov život na brodu bio je završen. Trebalo je prihvatiti surovu istinu da je u najboljim godinama invalid, da će morati da razmišlja šta će sa svojim životom nanovo.Da mora svemu da se prilagodi.

Mesecima nije izlazio iz kuće. Nije hteo ni da mu dolazimo u posetu. Čamio je pored prozora, zurio u baštu, pušio i ćutao. Majka je trčkala oko njega, pokušavala da mu pogodi i najskrivenije želje, ali njega kao da to nije doticalo. Samo je izgubljenog pogleda posmatrao krošnje stabala u dvorištu i ćutao.

Otac je malo po malo počeo da odsustvuje od kuće. Vraćao bi se teturavim korakom zanoseći se s vremena na vreme od pića koje je popio. Pa čak i tako je bio sigurniji na nogama od sina koji neće koračati vojničkim korakom na koji je toliko bio ponosan.

Kada je Mile dobio protezu i prošetao po dvorištu, pa onda po trotoaru ispred kuće, nije to više bila ni senka onog mladića koji je sa toliko želje da odleti pohrlio na more. Vukao se, poštapao štapom, išao spuštene glave kao da se stidi. Mislim da je jedva dočekao trenutak kada su njihovu kuću srušili da bi na njenom mestu izgradili nešto drugo. Otišli su, a da se skoro ni sa kim nisu pozdravili. I nikad se više nisu vratili u senovitu ulicu. Možda se Mile prilagodio novom životu, možda je našao neki drugi smisao u njemu, možda je stekao porodicu. Nismo znali!

I sad ponekad pomislim kako se život surovo poigra sa nekima od nas. Kako je samo jedan trenutak nesreće, ili nemara bio dovoljan da galebu saseče krila i da ga pretvori u sivu pticu sposobnu samo da kljucka oko sebe. Volela bih da se Mile potpuno oporavio. I da je našao svoj drugi put. Baš bih to volela!

U PETAK POČINJE FEST

Nebojša Đorđević    Film

BEOGRAD - Jubilarni 40. filmski festival FEST počinje u petak u Beogradu, a manifestaciju na kojoj će do 4. marta biti prikazano ukupno 72 filma otvoriće holivudski reditelj i glumac srpskog porekla Piter Bogdanovič i češki reditelj Jirži Mencl, najavili su organzatori.

Direktor Direkcije FEST-a Miloš Paramentić rekao je u četvrtak na konferenciji za novinare da je do sada kupljeno oko 62.000 ulaznica, a već su rasprodate karte za projekcije filmova “Čelična lejdi” i “Drvo života” Terensa Malika čijom će projekcijom i započeti festival.

Paramentić je dodao da se očekuje da do kraja festivala i poslednje projekcije filma “Artist” koji ima deset nominacija za nagradu Američke filmske akademije “Oskar”, FEST poseti oko 100.000 gledalaca.

Umetnički direktor FEST-a Borislav Andjelić rekao je da ovogodišnji festival pokušava da podrži domaću kinematografiju i da je u glavni program uvršten film Dinka Tucakovića “Dr Rej i djavoli”, a biće prikazani i dokumentarni filmovi reditelja Puriše Djordjevića “Plašim se da li se sve razume” i Miroslava Stamatova “Zalet”.

Selektor festivala Ivan Karl rekao je da će na FEST-u biti prikazana 72 filma, ne računajući i filmske omaže rediteljima Piteru Bogdanoviču, Jiržiju Menclu i Menahemu Golanu.

Izvor: Beta

IZLOŽBA O KLODU DEBISIJU U BIBLIOTECI MATICE SRPSKE

Nebojša Đorđević    Kultura, Muzika, Vesti

NOVI SAD - Povodom 150-godišnjice rođenja kompozitora Kloda Debisija (1862-1918), Biblioteka Matice srpske pripremila je elektronsku izložbu građe iz svojih zbirki, koja se može pogledati u javnom katalogu Biblioteke do 21. marta.

Autori postavke su Ivana Grgurić i Silvija Čamber, a urednik Miro Vuksanović.

Elektronski katalog trajno se čuva i dostupan je na CD u Biblioteci, kao i na sajtu www.bms.rs, saopštila je Matica srpska.

Debisi se smatra predvodnikom muzičke škole impresionizma i ubraja se u najmarkantnije ličnosti francuske i evropske muzike novog vremena.

Klavir je počeo da svira kao dečak, a već u 11. godini primljen je na Pariski konzervatorijum. Bio je veliki revolucionar u muzici na prelasku iz 19. u 20. vek.

Njegova dela nastajala su pod uticajem pesnika Verlena, Bodlera i Malarmea i slikara Manea i Monea, suprotstavljala su se tradicionalnom konceptu tematskog razvoja i često izazivala polemike i podelu pariske publike i kritike.

Smatra se kompozitorom koji je oslobodio francusku muziku Vagnerovog uticaja.

Komponovao je klavirska, orkestarska, vokalna i druga dela. Među najpoznatijim su “Arabeske”, “Bergamska svita”, “Estampe”, “Slike”, “Prelidi”, “Popodne jednog fauna”, “Nokturno”, “More”, “Pet Bodlerovih pesama”, “Zaboravljene arijete” i “Galantne svečanosti”.

Autor je opere “Paleas i Melisanda” i više dela kamerne muzike.

IZVOR: Glas javnosti/Tanjug