“NACIONALNE PENZIJE”. JADI “MLADOG” HAMLETA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Ne prođe nijedna dodela „nacionalnih penzija” - sa gužvom grđom neko pri raspodeli soba u studentskim domovima - a da se ne oglasi neko „oštećen”: te malo upisanih književnika, niko ne „gleda” dramske umetnike, likovnjaci mogu da se „slikaju”…

Doduše, od trenutka kada su u ovo društvance hrupile i pevaljke sa tri i po pesme, malo šta još može da iznenadi; osim činjenice da niko nije odgovorio na krucijalno pitanje: čemu, bre, uopšte postojanje nečega što em ima prefiks „nacionalno”, em predstavlja „nedovoljno obrazložen” dodatak na crkavicu koju Fond za PIO rutinski obračunava ostalim smrtnicima? Dati li davati, dame i gospodo, pitanje je sad!

Podrazumeva se da je termin „nacionalna penzija” vrlo kolokvijalan i da ima svoju dužu i dozlaboga dosadnu definiciju, ono kao „posebna priznanja i tra-la-la…”, ali je činjenica da svake godine zemlja Srbija postane bogatija za još jedan paradni vod zaslužnih umetnika. Ali, tu postoji ono što „nacionalpenzionersku” sreću kvari: mnogi umetnici koji su takođe zasluživali „nacionalnu penziju”, nisu dočekali da ih „blagoslov” stigne; i, ono još gore, neki od onih koji je nisu dobili bili su toliko glasni da mi se na trenutke činilo da se radi o mlađahnim i nervoznim junošama iz srpski suprotstavljenih književnih tabora, a ne o časnim starinama i damama u najboljim godinama. „Biti ili ne biti” gospodin čovek, dragi moji, davno je pitanje!

Elem, dame i gospodo, samo dodeljivanje „nacionalnih penzija” jeste jedan vid diskriminacije svih ostalih penzionera koji su celog života pošteno radili svoj posao; ne vidim razlog zašto bi bavljenje umetnošću - koje je pre svega lični izbor - bilo razlog za mesečni dodatak od 500 evrića. Jesu li ti umetnici bili zaposleni negde tokom radnog veka ili su nam plodove svog umetničkog truda krčmili „gratis” kao što sada država njima mesečno poklanja numerički ovaploćenu zahvalnost? Nešto baš ne pamtim darovanja celih tiraža bibliotekama ili svih slika bolnicama, niti mogu da se prisetim besplatnih koncerata i pozorišnih predstava „za dž.” tokom cele godine… Ako su već bili toliko uspešni, za očekivati je da su nešto i zaradili - sigurno više od nekog tekstilnog inženjera u propalim leskovačkim fabrikama - i da je neka kinta od „velikih uspeha” blagovremeno sklonjena za „crne dane”. A ako nisu bili „ekstraklasa”, zašto bi im država nadoknađivala manjak uspeha? Ili da kao „olakšavajuću okolnost” uzmemo u obzir brlju, dim i neprospavane kafanske noći zbog kojih nežno umetničko zdravlje ume da bude ozbiljno narušeno, „pevačicu za četiri osobe” na meniju i jutarnji mamurluk „za svoju dušu”? Da ne pričamo o gnušanju nad štednjom - o kojoj svaki od mojih prijatelja „smrtnika” brine odvajajući od usta - kao načinu obezbeđivanja sigurne starosti. „Da li je ljudskog duha dostojnije trpeti praćke i strele sudbine nasilne…”, dame i gospodo?

Naravno da istorija i od ranije poznaje hranjenje umetnika oko kazana nekog mecene; takođe, još od Lorenca Manjifika postoji „navika” da vlast brine o svojim artistima i filozofima; samo što nešto ne mogu da se setim da im je dodeljivala sinekure i posle izlaska iz umetničkog ringa. Ukoliko je „probuđeni nacionalni duh” ustanovio akademije - za koje je Nikola Šamfor davno predložio ukidanje, jer je to „jedini način da budu pošteđene prirodne smrti” - i ako se već odvaja dobra lova za dobitnike medalja u sportu - od bacača kugli i pikada pa nadalje - postavlja se ozbiljno pitanje zašto bi samo „izvođači umetničkih radova” bili privilegovani i posebnim prinadležnostima u „novom ruhu”? Nešto je, štovani auditorijume, trulo u „državi penzionerskoj”…

Da ne bude zabune, nemam ništa protiv same institucije „zaslužnih umetnika”: naprotiv, to je praksa koja se na Ostrvu rešava dodeljivanjem titule sera, ili, recimo u Francuskoj, nagrađivanjem titulom viteza-od-bla-bla…, uključujući i meni najdražu „podvezicu”; nekadašnji „istočni lager” podrazumevao je stančugu od par ari, volgu sa šoferskim „priveskom” i daču u Podmoskovlju ili na Krimu. Dakle, u našem slučaju, verujem da stvar treba posmatrati malo kompleksnije. Da, treba dodeljivati posebna priznanja „hudožestvenicima od zasluge”, pod uslovom da su imali „čuku i muda” da celog - ili bar veći deo - života budu „slobodni umetnici”, šta god to značilo; samo tako se može nagraditi ona vernost Muzama, koja nije podrazumevala redovnu platu, topli obrok i markicu za prevoz. Slažem se, biti umetnik predstavlja rizik ne samo po sopstveno zdravlje, već i po sudbinu cele „okoline” koja zavisi od nekoga ko će uvek biti „neprilagođen”. Tačno je, štovani auditorijume, pravi umetnici zaslužuju i mnogo više od toga, ali treba ozbiljno porazmisliti o jednokratnoj nagradi u iznosu koji predstavlja čast i nagrađenom i onom koji nagrađuje. U suprotnom - imajući u vidu da neki od izabranih nisu ni dočekali da dobiju prvu „nacionalnu penziju” - dozvolićemo da „biologija” bude i mutava „predlagačica” kandidata - u smislu tragičnog odsustva onih koji zaslužuju priznanje više negoli prisutni sa „čeličnim” zdravljem - i predsednica komisije koja odlučuje ne o kvalitetu, nego o onome šta je „dato u ponudi”.

Jer, sve ostalo je samo „buka i bes”…

Izvor: Danas Saša Stojanović

DŽEJLAN: ŽIVOT JE BOGATIJI OD MAŠTE

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

MOKRA GORA - Turskom režiseru Nuriju Bilge Džejlanu večeras je u Drvengradu uručena “Nagrada za buduće filmove”, nakon projekcije njegovog novog filma “Bilo jednom u Anadoliji” za koji je dobio Gran pri na prošlogodišnjem Kanskom festivalu.

Osnivač “Kustendorfa” Emir Kusturica, uručivši priznanje turskom autoru, istakao je da je Džejlan “deo bratstva koje se bori za autore i autorski film” i izrazio zadovoljstvo što je on gost festivala.

Turski reditelj, kome je pored južnokorejskog autora Kim Ki-duka, posvećen ovogodišnji festivalski program “Retrospektiva velikana”, rekao je da je veoma zadovoljan što je u Drvengradu i da je mnogo naučio tokom svog boravka.

“Stvoriti ovakvo mesto potrebna je mašta i hrabrost”, naglasio je Džejlan, koji je nakon projekcije održao radionicu za studente.

Baziran na istinitoj priči Erkana Kesala, lekara, jednog od scenariste i glumca, film prati policijsku istragu za telom zakopanim na nepoznatoj lokaciji, istovremeno otkrivajući tajne ove grupe muškaraca i tragične aspekte ljudskog postojanja.

“Želeli smo da film bude što realističniji, jer smatram da je život bogatiji od mašte”, rekao je Džejlan, dodavši da je neke elemente uzeo iz Čehovljevih dela i da voli kontradiktornost naslova, koji asocira na bajku, i same priče.

Najvažnija je montaža

Govoreći o procesu rada, reditelj je istakao da je za njega najvažnija montaža, koju je čak okarakterisao kao “ponovno pisanje scenarija”.

“Kažem u jednom trenutku da sam završio scenario, ali zapravo on je gotov tek na kraju montaže. Tokom snimanja uvek tražim nešto bolje, a ponekad se desi da sam zadovoljan snimljenim, ali u montaži promenim mišljenje”, rekao je on i objasnio da je tokom snimanja fleksibilan, a da od montaže zavisi konačan rezultat.

Studente je interesovalo kako je “uskladio realistične dijaloge sa poetičnim detaljima i atmosferom”, a Džejlan je primetio da nije siguran da zna odgovor na to pitanje i da je verovatno i to rezultat montaže.

On je istakao da film obiluje elementima iz turske kulture, koji se, nažalost, gube u prevodu i posavetovao gledaoce da obrate pažnju na detalje u kojima se skrivaju svi odgovori na njihova pitanja, jer on voli da ponekad nešto ostane nedorečeno.

Film sa Kusturicom u glavnoj ulozi

Pretposlednjeg dana 5. Međunarodnog filmskog i muzičkog festivala “Kustendorf” prikazan je film “Pelikan Nikostratos” francuskog reditelja Olivijea Orlea sa Emirom Kusturicom u glavnoj ulozi.

U okviru programa “Novi autori” francuski reditelj Orle, koji iza sebe ima dugogodišnje filmsko iskustvo predstavio je svoj prvi igrani film, u kojem je glavnu ulogu poverio Kusturici.

Film prati četrnaestogodišnjeg Janisa, kome majka umire, a njegov odnos sa ocem postaje napet. On spašava mladog pelikana, koji mu postaje jedini prijatelj.

Izvor: RTV/Tanjug

JELENA STEVANOVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević    Poezija, Vesti

Jelena Stevanović, rođena 1986 godine u Beogradu. 2010 godine diplomirala je fotografiju na Fakultetu Primenjenih Umetnosti kao jedan od studenata generacije univerziteta umetnosti i kao dobitnik nagrade fonda „Branko Šotra”.

Učestvovala je na više izložbi u domenu fotografije, grafike i plakata, a u junu 2010. imala samostalnu izložbu fotografija na temu „Vizuelna kontaminacija” u Srećnoj Galeriji Studentskog Kulturnog Centra.

Pisanjem se bavi od detinjstva, a pisanu reč doživljava kao materijalizovanu misao. U oktobru 2010. objavila je zbirku poezije “Refleksije” u izdanju Književne omladine Srbije.

 

***

Prašnjav put pod nogama.
Tope nam se koraci.
Kora jezgra upija vrućinu,
pa nam je baca
pravo u oči.
Igra vreli kamen zbog sparne iluzije.
Šareno zelenilo povremeno se zanjiše,
prateći korake rasute po njegovoj postelji.
Udaraju stabljike,
protestuju zbog otetog ploda
što iščupasmo iz njihovih tela
i šušteći vrišti lišće
poharanih kukuruza.
Široki vidik otvara oči.

Na horizontu,
u zagrljaju neba i zemlje,
kuca srce majke prirode.

 

***

Ispod novogodišnje jelke
razasuta prolaznost
i kutije pune uspomena.
U ukrasnom papiru
šaka želje,
pregršt sećanja,
emocije
i par kapi sjaja
zbog nade što se rađa
u snežnoj noći
koja je odavno nestala.

 

***

Ko mi je oteo reči?

Još malopre su bile tu.

Sada samo tišina govori
u ovoj noći bez zvezda
u ovoj noći bez vetra
u ovoj noći gde je trenutak
prestavši da postoji
dosegao večnost.

 

***
Tu,
u poljupcu neba i vode,
izvirem iz ništavila.
Nalazim sebe
u lakom drhtaju vode,
u šuštanju lišća,
u ledenom dahu vetra.

Sloboda.

Moja sena i ja
našle smo konak
pod smrznutim jesenjim nebom.
Kupamo se u mesečini
dok posmatramo talase
tu,
u poljupcu neba i vode.

ITALIJA VRATILA GLAVU STATUE STARE 2.000 GODINA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Italija je vratila Libiji glavu statue stare 2.000 godina koja je iz te zemlje prokrijumčarena 60-tih godina prošlog veka.

Glavu statue Domicile Mlađe, ćerke rimskog cara Vespazijana, libijskim vlastima vratio je danas italijanski premijer Mario Monti tokom boravka u Tripoliju.

Skulptura je izneta iz libijskog grada Sabata, a nedavno je bila na aukciji u Kristiju.

Monti je u stigao u Tripoli na čelu delegacije u kojoj je bio i šef diplomatije Đulio Terci, kako bi obnovio sporazum o prijateljstvu dve zemlje i ponudio pomoć Italije u obuci libijske policije.

Izvor:Blic Online/ Beta/Foto: AFP

LOZNIČKI DEČJI HOR GOSTUJE U AUSTRIJI

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

LOZNICA - Dečji crkveni hor “Sveti Sava” iz Loznice nastupiće 28. i 29. januara u Beču, na poziv Srpskog kulturnog foruma, koji radi na očuvanju i unapredjenju srpske kulture u Austriji.

Prema rečima horovodje Dragana Djedovića, hor će prvo nastupiti 28. januara na Svetosavskom balu, najznačajnojoj manifestaciji za Srbe koji žive u Austriji, a sledeće večeri, održaće koncert u bečkoj dvorani “Polikoledž”.

“Pored crkvenih i klasičnih dela, predstavićemo i stare srpske tradicionalne pesme iz Vojvodine i Kosova i Metohije. Pevaćemo i na nekoliko jezika, što kod posetilaca naših koncerata uvek izaziva ogromno oduševljenje”, rekao je novinarima Djedović.

Pred polazak za Beč, hor će 26. januara održati koncert u Biblioteci Vukovog zavičaja u Loznici. Loznički hor, koji s prekidima deluje od 1993. godine, čini pedesetoro dece uzrasta od sedam do 15 godina, od kojih su većina devojčice.

Većina članova su učenici lozničke Muzičke škole, a pored pesama na srpskom, pevaju i kompozicije na engleskom, ruskom, makedonskom, staroslovenskom, nemačkom, grčkom, češkom, i indonežanskom jeziku.

Izvor: Beta