HOMOSEKSUALCI KAO ŽRTVE NACISTA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Postavka u Muzeju

Oko 150 arhivskih fotografija, tekstova i dokumenata koji prikazuju lične istorije oko 100.000 osoba uhapšenih zbog homoseksualne orijentacije pre i za vreme Drugog svetskog rata čine izložbu “Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933. do 1945″, koja će biti održana u Muzeju grada Beograda od 2. do 23. decembra 2011.

Izložba stiže u glavni grad Srbije u organizaciji udruženja ARTEQ (Arte-kju) iz Beograda u partnerstvu s udruženjem Queer Zagreb. Bogat prateći program obuhvata stručnu tribinu o biopolitici, nacizmu i strategijama kontrole, kao i promocije knjiga i časopisa, video-instalacije i filmske projekcije.

Posetioci izložbe će biti u prilici da se upoznaju sa dokumentovanim razvojem sistemske državne homofobije u nacističkoj Nemačkoj i mehanizama progona koji su u određenoj meri ostali na snazi do 70-ih godina 20. veka.

Cilj izložbe je da predstavi istorijske činjenice korišćenjem autentičnih dokumenata iz perioda nacizma i promoviše toleranciju prema manjinama radi ukidanja predrasuda prema gej ljudima.

Izvor: BlicOnline A.N.

NEPOZNATO IZ ŽIVOTA IVE ANDRIĆA: PISAC KOJI JE ZASLUŽIO PREDGOVOR IVE ANDRIĆA

Nebojša Đorđević    Vesti

Zulfikar-Zuko Džumhur (1921-1989), novinar, karikaturista, pisac, slikar i TV voditelj.
Portret Zuke Džumhura, rad Mome Kapora

Jedan trebinjski beg, uži zemljak pisca ove knjige, priznao je, pre 100 godina jednom Austrijancu da nikad u svom dugom veku nije bio ni do Dubrovnika, od koga ga deli svega dvadesetak kilometara druma. Kad se Austrijanac tome začudio, beg mu je rekao: „Nema veće planine od kućnoga praga, gospodine!”

Ovim rečima počinje uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednog čaršiji”, jedini predgovor koji je ikada napisao nobelovac Ivo Andrić.

„Nekrolog jednoj čaršiji”, koji je davne 1958. izdala sarajevska „Svjetlost”, do danas je ostala najslavnija Džumhurova knjiga za koju književnik Miljenko Jergović kaže da nije samo putopis, već i „zakasneli oproštaj s imperijom koja je četiri stoleća vladala Bosnom i Hercegovinom i koja je iza sebe ostavila brojne tragove na toj zemlji i na ljudima, te sa onom drugom carevinom, koja je vladala deset puta kraće, ali su njeni tragovi svežiji”.

Ko je „stariji i od Tita”
Zuko Džumhur se proslavio antologijskom karikaturom na kojoj iza Marksovih leđa na zidu stoji Staljinov portret. Zbog te karikature ga je, kažu, zavoleo i Tito, s kojim se Zuko jednom grdno našalio. Kada je sa suprugom Vezirom bio na večeri s Titom i Jovankom, Zuko je maršala upitao: „Znate li vi, druže Tito, šta je rekla moja majka Vasvija kad ste se vi oženili?” Ne znam, reče Tito, a Zuko će: „Neka u ovoj državi ima neko stariji i od Tita!”

„Za vreme u kom je napisan, taj je bosanski i maloazijski putni amarkord morao delovati prilično reakcionarno, ako ga je iko ozbiljno pročitao, i ako su ga, uopšte, i bili u stanju čitati mimo predrasude o vicmaheru Zuki i njegovom lahkom bivanju u našoj samoupravnoj zajednici”, kaže Jergović, dodajući da je predgovor za knjigu napisao drugi veliki turkofil, Ivo Andrić.

Samo tada, i nikada više, Andrić je nekome pisao predgovor, čuvajući se mudro da se savremenicima ne zameri, hvaleći ih. A Zuki se nije mogao zameriti, jer je Zuko, kaže Jergović, bio i gospodin i pametan pisac, pa mu se Andrić nije u očima smanjivao kada ga je u predgovoru hvalio.

Te 1958, u šezdeset šestoj godini, venčavši se sa svojom dugogodišnjom ljubavlju Milicom Babić, kostimografkinjom Narodnog pozorišta iz Beograda, Andrić se seli u svoj prvi stan u Ulici proleterskih brigada 2a u Beogradu i tu, u predgovoru za Džumhurovu knjigu, piše: „…sva je ova knjiga u službi čoveka, bilo da ga prikazuje u složenim prilikama sadašnjice, bilo u prošlosti, i zato - bliska ljudima. Čitajući je, putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog tumača imaćete jednog umetnika živa duha i bogatog srca.”

Zulfikar - Zuko Džumhur, putopisac, slikar i karikaturista, rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. u uglednoj porodici verskih službenika.

Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu, gde mu je otac Abdulselam radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. Počeo je studije prava, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića.

Prvi crteži štampani su mu u „Narodnoj armiji” 1947, a od tada je objavio oko 10.000 karikatura i ilustracija u „Ježu”, „Borbi”, „Vetrenjači”, „Politici”, „Oslobođenju”, NIN-u. Osim „Nekrologa jednoj čaršiji”, autor je i putopisa „Pisma iz Azije”, TV serijala „Hodoljublja” u režiji Mirze Idrizovića i scenarija za filmove „Horoskop” i „Miris dunja”.

„S jedne strane, sve je u njemu bilo starovremeno: musliman po stambolskome i bečkom kalupu, koji se pisanju učio preko sentenca i mudrosti istočnoga sveta, među koje bi udevao anegdote za koje čitalac nikada nije mogao biti siguran jesu li to stvarni događaji ili ih je Zuko Džumhur izmislio kao neku paralelnu stvarnost. S druge strane, bio je Beograđanin, jedan od onih koji su u pedesetima stvarali atmosferu toga grada, njegovu liberalnu auru i mangupsku naraciju”, piše o Zuku Miljenko Jergović.

I zaista u Beogradu je Džumhur bio jedan od živih gradskih simbola, naročito zaslužan za ponovno oživljavanje legendarne Skadarlije. Pisac i slikar Momo Kapor je često isticao njegovu neuobičajenu ležernost i originalnu umetnost življenja.
„Čega god se dotakao, postajalo je umetnost. Nacrtana na salveti, na platnu, na papiru ili ono što je napisao ili doživeo, propagirajući svoj privatni stil života, na koji su se svi lepili kao mušice”, govorio je Kapor.

A Mirko Kovač je u romanu „Kristalne rešetke” o Zuki zapisao: „Kad god sam sreo Džumhura, nešto sam naučio.”

Retko se u jednom čoveku susretnu tako svestran umetnik i tako istančan hedonist kakav je bio Zuko Džumhur sa čijom je pojavom ovdašnja putopisna književnost dobila i dan-danas neprevaziđenog autora.

„Umrijet ću, a neću znati da l ‘je ljepši Istanbul il’ Lisabon”, govorio je konjički šeret, jedini kome je predgovor napisao veliki Andrić. Za taj nesvakidašnji „detalj” zaslužan je Herceg Novi, grad u kome je Zuko proveo dobar deo svog života i u kome je i umro.

O njegovoj zaljubljenosti u Herceg Novi, najbolje svedoči kafana „Hercegovina” u kojoj stari Novljani još uvek pamte „Zukovu stolicu”.

Igrom slučaja u tom istom gradu, u Njegoševoj 65, na Toploj, deo života je proveo i naš jedini nobelovac. Koliko je Andrić bio poštovan, svima je znano. A koliko je bio poštovan Zuko Džumhur, potvrđuje ponuda Novljana da, nakon Andrićevog odlaska za Beograd, baš on živi u njegovoj kući. Ponuda koju je Zuko, bez razmišljanja, odbio rečima: „Ko sam ja da živim u Andrićevoj vili?”

Umro je 27. novembra dan 1989. u Herceg Novom, a sahranjen je dva dana kasnije u rodnom Konjicu, na tadašnji Dan Republike, poslednji koji je obeležen u svim jugoslovenskim državama.

Izvor: BlicOnline Danilo Vujadinović

“ZLATNA LEVICA” MEĐU NAJBOLJIMA

Nebojša Đorđević    Film, Vesti


Film o Radivoju Koraću nominovan za najbolji film i režiju na festivalu u Palermu

Film “Zlatna levica - Priča o Radivoju Koraću” nominovan je za najbolju režiju i najbolji strani film na festivalu u Palermu. zajedno sa mnom gradili ovaj projekat. Izuzetna je čast kada vaše delo i višegodišnji trud budu priznati od najboljih kritičara iz sveta filma. Drago mi je što će ovaj film imati priliku da vidi publika i van granica Srbije”, istakao je Gordan Matić, reditelj i producent filma.

Film o Radivoju Koraću premijerno je prikazan na specijalnoj projekciji 14.septembra 2011. godine u Kaunas Areni u Litvaniji, u okviru zvaničnog programa Evropskog prvenstva u košarci na kojoj su prisustvovale košarkaške delegacije, kao i razni gosti i novinari iz sveta sporta. Pozitivne reakcije na film preneli su, ne samo domaći mediji, već i novinari iz Litvanije, Italije, Španije i Francuske.
Evropskog prvenstva u košarci na kojoj su prisustvovale košarkaške delegacije, kao i razni gosti i novinari iz sveta sporta. Pozitivne reakcije na film preneli su, ne samo domaći mediji, već i novinari iz Litvanije, Italije, Španije i Francuske.

Svečano proglašenje pobednika i dodela nagrada održaće se 19. decembra 2011. godine u Teatru Politeama u Palermu. Glavne uloge igraju Vlada Aleksić, Katarina Radivojević, Voja Brajović, Tihomir Stanić i drugi.
2011. godine u Teatru Politeama u Palermu. Glavne uloge igraju Vlada Aleksić, Katarina Radivojević, Voja Brajović, Tihomir Stanić i drugi.

Izvor: Blic Online M.M.

“DANI SRBIJE” U RUSIJI

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Manifestacija koja zaokružuju predstavljanje srpske kulture u četiri ruska grada “Dani srpskog filma” održava se u Moskvi. Pokrovitelji manifestacije “Dani Srbije” u Rusiji su ministarstva kulture dveju zemalja.

“Dani srpskog filma” u Moskvi zaokružuju predstavljanje srpske kulture u četiri ruska grada: Moskvi, Sankt Peterburgu, Hanti Mansisku i Velikom Novgorodu. Do 30. novembra “Dani Srbije” u Rusiji održavaju se pod pokroviteljstvom ministarstava kulture dve zemlje.
Pripremila Snežana Stamenković

Više od 100 novinara pratilo je manifestaciju, “Dani srpskog filma” postali su glavni kulturni događaj u Moskvi uz prisustvo Emira Kusturice na svečanom otvaranju i iznenadnog dolaska Nikite Mihalkova.

U “Hudožestvenom kinoteatru” u samom centru grada rezervisanom za umetničke filmove do 27. novembra prikazuje se osam filmova.

Kusturica kaže da dok je studirao filmsku školu dobijao je zadatak da napravi filmsku priču. Najlakše mu je bilo da se snađe tako što bi uzimao Čehovljevu knjigu priča i formirao film na osnovu nje.

Dok je Kusturičina najava da će novi film ”Kako nisam snimio Zločin i kaznu” snimati u rusko-srpskoj produkciji otvorila razgovore o saradnji filmadžija, u Moskvi je dogovoreno angažovanje arheografa Narodne biblioteke Srbije, biblioteka u Moskvi i Petrogradu i Istorijskog muzeja Moskve.

Ruski ministar kulture Aleksandar Avdejev kaže da žele što bolji uvid u srpsko stvaralaštvo i planiraju za sledeću godinu bolje finansiranje i više kulturne razmene.

Ministar kulture Srbije Predrag Marković kaže da u okviru srpskih kulturnih manifestacija kulminiraju dani filma gde je fantastičan odziv publike na imena naših reditelja i glumaca.

“Danima srpskog filma” se završava predstavljanje kulture Srbije u Rusiji, koje je počelo 15. septembra u Sankt Peterburgu koncertom Slobodana Trkulje i “Balkanopolisa”, a nastavljeno izložbama “Svetsko nasleđe - Srbija” i “Tolstoj i Dostojevski u srpskoj kulturi”.

Izvor: RTS