16 ROMANA U TRCI ZA NAGRADU U TUZLI

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Vesti

Akademik Zdenko Lešić (BiH), književna kritičarka Jasmina Vrbavac (Srbija), književnica Ivana Šojat Kuči (Hrvatska) i pesnik Pavle Goranović (Crna Gora) ovogodišnji su selektori 11. međunarodnih susreta “Cum grano salis” koji će se održati u Tuzli od 1. do 4. septembra.

Oni su odabrali 16 romana koji će se takmičiti za nagradu “Meša Selimović”. Ove godine o najboljem romanu na štokavskom govornom području odlučivaće žiri u sastavu Ferida Duraković (predsednik žirija), Enver Kazaz, Miljenko Jergović, Vladimir Arsenić i Andrej Nikolaidis.

Književni susreti “Cum grano salis” su međunarodnog karaktera, a cilj im je da promovišu pisanu reč i nagrade najbolji roman objavljen u prethodnoj godini na govornom prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne Gore.

Predlozi Zdenka Lešića, selektora za Bosnu i Hercegovinu su:
Josip Mlakić “Ljudi koji su sadili drveće”, Bekim Sejranović “Ljepši kraj”, Ranko Risojević “Gospodska ulica”, Emir Imamović Pirke “Treće poluvrijeme”.

Predlozi Ivane Šojat Kuči, selektorke za Hrvatsku:
Ludvig Bauer “Zavičaj, zaborav”, Goran Tribuson “Zbirka otrova”, Ivana Simić Bodrožić “Hotel Zagorje”, Olja Savičević Ivančević “Adio kauboju”, Kruno Čudina “Nije bilo dovoljno”.

Predlozi Jasmine Vrbavac, selektorke za Srbiju:
Svetislav Basara “Početak bune protiv dahija”, Mića Vujičić “Oštar start”, Mirko Demić “Trezvenjaci na pijanoj lađi”, Saša Ilić “Pad Kolumbija”, Srđan Srdić “Mrtvo polje”.

Predlozi Pavla Goranovića, selektora za Crnu Goru:
Vuksan Vuksanović “Zemlja” i Slobodan Šabeljić “Priče o Silviji”.

Ove godine se obeležava i 100 godina od rođenja Meše Selimovića.

Izvor: e-novine.com

KULTNI GRAFIT NA AUKCIJI

Aleksandra Radovanović    Kultura, Vesti

Procenjuje se da će grafit vredeti između 500.000 i miliona evra

BRAJTON - Čuveni grafit slavnog britanskog strit art umetnika Benksija „Kissing coppers” (Panduri koji se ljube) uskoro će biti uklonjena sa zida paba u Brajtonu i prodata u SAD. Stensil na kojem su prikazana dva britanska policajca u strasnom poljupcu nastao je pre sedam godina, ali je usled čestih vandalskih oštećenja vlasnik paba odlučio da ga proda jednoj galeriji u Njujorku.

Grafit je godinama bio turistička atrakcija na zidu paba „Princ Albert”, a vlasnik paba će ga sada prodati Amerikancima i pretpostavlja se da će cena iznositi između 500.000 i milion evra.

„Otkako ga je on nacrtao na pabu, grafit pripada pabu, i ako bude prodat, novac će pripasti pabu”, rekao je vlasnik Kris Stjuard.

Vlasnik paba dodaje da nije imao pojma šta će Benksi nacrtati kada mu se obratio s molbom da zid njegovog lokala iskoristi kao podlogu.

„Kada je bio gotov, prvo što sam pomislio bilo je: ‘O, ne…’ Mislio sam da ću upasti u silne nevolje zbog toga. Najgore je bilo kada je policijska patrola prvi put ugledala grafit. Nisam znao kako će regovati, ali oni su samo izvadili fotoaparate i počeli da slikaju”, kaže Stjuard. Grafit je zatim postao atrakcija, a na hiljade ljudi su dolazili samo da vide delo koje je izraslo u jedan od simbola borbe protiv zatucanosti i homofobije.

Direktorka brajtonske galerije „Art Republic” Lindzi Alkin kaže da ova prodaja predstavlja udarac za kulturno nasleđe Brajtona.

„Ono što je on napravio na ulici trebalo bi i da ostane na ulici. To je deo kulture Brajtona, poput galerije na otvorenom, a sada je izgubljeno”, kaže Lindzi Alkin.

Na pitanje kako bi Benksi reagovao na mogućnost prodaje „Pandura koji se ljube”, Stjuard odgovara: „Mislim da bi samo slegao ramenima i rekao - ‘Takav je život…’”.

Izvor: Blic Online M.Vukelić

KINESKI FILM POBEDNIK U SKOPLJU

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Publika 14. Skopskog filmskog festivala proglasila je najboljim kineski film “Žena, pištolj i rezanci” Žanga Jimoua, rimejk prvog filma braće Koen.

Najboljim kratkim filmom proglašen je “Epizodist” Igora Aleksova, dok je u kategoriji jednominutnih filmova pobedio “Kukurigu” Dejana Džoleva, Vlatka Artista i Krste Zlatkova.

Skopski filmski festival svečano je otvoren 15. aprila filmom “Pank nije mrtav” Vladimira Blaževskog i uručenjem nagrade za životno delo poljskom reditelju Kšištofu Zanusiju, koji je bio počasni gost, a priređena mu je i retrospektiva.

Publika u krcatoj dvorani bioskopa “Milenium” burno je pozdravila Blaževskog i brojnu ekipu filma, niskobudžetne makedonsko-srpske koprodukcije, snimljene u saradnji Pank produkcije iz Skoplja i “Vitagrafa” iz Srbije.

Publici se na otvaranju 14. Skopskog filmskog festivala obratila i ministarka kulture Makedonije Elizabeta Kančeska-Milevska, a zvezda večeri bio je Zanusi, kome je uručena festivalska nagrada za životno delo u vidu kocke skopske kaldrme.

Zanusi je izjavio da je počastovan “teškom” nagradom i radostan što se nalazi u Skoplju, posebno zato što mu za dolazak u Makedoniju nije trebala viza.

U Makedonskoj kinoteci prikazani su Zanusijevi filmovi “Persona non grata” (2005), “Život je smrtna seksualno prebosiva bolest” (2000), “Godina mirnog sunca” (1984) i “Postojan faktor” (1980).

Glavni program Skopskog festivala obuhvatio je, osim pobedničkog Jimouovog filma, i “Eksploziju” Grega Arakija, dobitnika Queer palme u Kanu, “Otkucavanja srca” Gzavijea Dolana, “Poslednji cirkus” Aleksa de la Iglesije, “Bes” Takešija Kitana i “18 obroka” Horhea Koire.

Festival je predstavio i program autorskog filma, uz gala i specijalne projekcije, te ciklus filmova “Skoplje 90-te” i program kratkih filmova.

Prošle godine publika je nagradila komediju “Soul Kitchen” nemačkog reditelja i scenariste turskog porekla Fatiha Akina.

Izvor: B92/ SEEcult.org

HORHE LUIS BORHES - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević    Poezija

Horhe Luis Borhes (24. avgust 1899, Buenos Ajres - 14. jun 1986, Ženeva,) argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku literaturu i značajno uticao na svetske književne tokove. Najpoznatiji po svojim kratkim pričama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar.

Borhes je bio suosnivač tzv. “latinoameričke fantastike” i jedan od centralnih autora časopisa Sur (”Jug”)

TRUKO

Četrdeset karata pomeralo je život
Amajlije od obojenog kartona
pomažu nam da zaboravimo svoju sudbinu
a veseli pronalazak
naseljava ukradeno vreme
kitnjastim dosetkama
domaće mitologije.
Na granicama stola
život drugih ljudi se zaustavlja.
Unutra je čudna zemlja:
pustolovine ponude i potražnje,
shaga asa pika
kao svemoćni don Huana Manuela
i sedmica herc koja zvoni nadom.
Divlja sporost
obuzdava reči
a kako se mogućnosti u igri
ponavljaju i ponavljaju,
noćašnji igrači
skupljaju nekadašnje štihove:
pokret malo, vrlo malo vaskrsava
pokolenja predaka
što zaveštaše Buenos Ajresu
iste stihove i iste vragolije

 

SVANUĆE

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

 

POSLJEDNJI TRENUTCI

Kada bih još jednom mogao proživjeti svoj život
U tom životu više bih grješaka činio
Bez želje da budem tako savršen,
Više bih se opuštao.
Bio bih budalast više no što sam bio,
I doista bih vrlo malo stvari
Uzeo k srcu.
Manje bih držao do čistoće.
Više bih živio s rizikom, više na putu,
Više bih gledao sunčeve zalaske,
Više na gore se penjao, više rijeka preplivao.
Posjetio bih ona mjesta gdje nikad nisam bio,
Jeo bih više sladoleda, manje graha,
Imao bih više stvarnih problema
A manje onih zamišljenih.
Bio sam jedan od ljudi koji žive
S razborom i s pažnjom da u svakoj minuti
Svoga života; jasno pri tom je bilo i
Sretnih trenutaka.
Al’ kad bih se vratio opet nastojao bih tada
Ostvariti samo ugodne trenutke.
Ako ne znate to, sav život je u tom
U tim trenutcima samo;
Nikad ne gubi sadašnjost.
Bio sam onaj koji nikud nije išao
Bez toplomjera i termofora uza se ,
Ni bez kišobrana i svega što štiti.
Kada bih ponovno mogao živjeti
Bosonog bih hodao već početkom proljeća
I završio tek u jesen.
Više bih se okretao na vrtuljku
I promatrao više svitanja,
S više djece veselo se igrao,
Kada bih drugi put živio.
Ali, da, sad je meni osamdesetpet
I znam da odlazim…

ULICA SA RUŽIČASTIM DUĆANOM

Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
i muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklma i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedičiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.
Na horizontu jednog predgrađa
Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.
Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj škripi
kola sa senom koja pristižu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci?
Šareni čunovi išli su po talasima
između plovećeg bilja tamne matice.
Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda označavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet uštapa širokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena što zaluđuju busolu.
Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu,
no to su izmišljotine sa Ušća.
U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuća ali usred polja
izložena zorama, kišama i vetrovima.
U mojoj četvrti ta skupina još postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga.
Ružičasti dućan je kao naličije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom
što se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom.
Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruža
pustinjom. U jucerašnjici veče se skrilo,
nestvarnu prošlost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani.
Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga večitim kao vodu i vazduh.

 

PESNIČKA UMETNOST

Gledati reku od vremena i vode i sećati se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.

Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.

Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.

Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.

Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.

Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.

SLIKA STARA 660 GODINA SPAJA KINU I TAJVAN

Ana Čizmar    Kultura, Vesti

“Boravak u Fućun planinama

Delovi 660 godina stare slike, koji su bili u vlasništvu Tajvana i Kine, biće prvi put spojeni na jednoj izložbi u Tajvanskom nacionalnom muzeju, prenela je danas agencija AP, ističući da će to označiti ponovnu saradnju dve strane.

Reč je o slici “Boravak u Fućun planinama” kineskog pejzažnog slikara Huang Gongvanga, čiji se najveći deo čuva u Dvorskom muzeju u Tajpeju od građanskog rata 1949. godine, kada su se ove dve strane odvojile.

“Drugi deo šest metara dugačke slike biće brodom dopremljen iz muzeja kineske istočne provincije Zeijang za izložbu koja će biti otvorena 2. juna”, izjavio je direktor Dvorskog muzeja Čou Kung-šin.

Očekuje se da će izložba, koja će trajati 40 dana, biti gest kineske vlade da doprinese trogodišnjem pokušaju tajvanskog predsednika Ma Jing-jua da izgladi političke nesuglasice izmedju Tajvana i Kine.

“Slika, naslikana još za vreme vladavine dinastije Juan (od 1271. do 1368. godine) podeljena je na dva dela pre više od 300 godina. Podelio ju je jedan kolekcionar.

Jedan deo je odnet iz Kine u Tajvan zajedno sa još oko 600.000 predmeta izloženih u muzeju”, objasnio je Čou.

Kina i dalje polaže pravo na Tajvan kao svoju teritoriju.

Izvor: Blic Online/Tanjug