BLAGO NJEGOŠU, ŽELJA MU SE ISPUNILA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Da je pisac „Gorskog vijenca” znao za taj „jezik”, on bi na njemu pisao, kaže profesorka Lidija Tomić

Lidija Tomić

Podgorica - Vest koja je osvanula ovih dana da je Njegošev „Gorski vijenac” preveden na crnogorski jezik izaziva najviše podsmeha među poznavaocima Njegoševog dela, profesorima Filozofskog fakulteta u Nikšiću, piscima, pesnicima, ali i zabrinutost da se tim „crnogrski govoro-slovci” ne povedu i započnu crnogrčenje dela Andrića, Crnjanskog, Marka Miljanova….

Priređivač novog izdanja „Gorskog vijenca” je podgorički novinar Božidar Miličić, dok je propratni tekst uz „korigovani” Njegošev ep napisao profesor i član Dukljanske akademije Novak Kilibarda.

Miličić je u „Gorskom vijenacu” uneo ortografska pravila crnogorskog jezika, intervenisao na stotinak mesta u Njegoševom delu, tako što je, u određene reči uneo dva nova slova crnogorskog jezika ś i ź.

Profesor dr Jelica Stojanović, sa Odseka za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nikšiću, za „Politiku” kaže da „otkad se u Crnoj Gori započelo sa proklamovanjem i izmišljanjem nepostojećeg jezika samo se smenjuju nazadni, apsurdni i besmisleni potezi”.

„Prvo je izmišljeno ime za jezik, potom su ime bez bilo kakvog sadržaja uneli kao ime za nastavni predmet uškolama, zatim u Ustav, a potom je Ministarstvo formiraloi „Savet za standardizaciju”, koji se posle izvesnog vremena natezanja i mučenja raspao, a da nije „porodio” bilo kakav standard, zatim je na Filozofskom fakultetu otvoren „studijski program” za „crnogorski jezik”, na kojem, gle čuda, postoji predmet koji se zove „Istorija crnogorskog jezika”.

Profesorka Stojanović kaže da je i najnovije „tragikomično izdavanje Gorskog vijenca, još jedno u nizu pokušaja kvarenja i krivotvorenja i jezika, i istorije, - Njegoševog i njegoševskog bogatog, slojevitog i istinitonosnog srpskog jezika”.

„Sada još da prevedu Srpski bukvar, Srpsku gramatiku, prva znanja za osnovne srpske škole, nastavne planove i programe za srpski jezik, svedočanstva u kojima je nastavni predmet srpski jezik, itd. itd…. - Iz vremena Petrovića na „crnogorski jezik” pa bi se i ovaj „prevod” Gorskog vijenca na „crnogorski jezik” mogao bolje uklopiti u lažnu sliku jednog vremena. A onda dalje ići unazad kroz vreme i vekove u prevođenje, dok se ne stvori istorija „crnogorskog jezika” prevođenjem (sa) srpskog, ili dok se jednom možda ne prizovemo pameti i istini”, rekla je za naš list poznata lingvistica prof.dr Jelica Stojanović.

Vest da će Njegošev „Gorski vijenac” biti štampan na „crnogorskom” jeziku, po rečima prof. dr Lidije Tomić je „i užasna i zastrašujuća iz više razloga”.

„Za mene to nije samo povreda autorskih prava jednog stvaraoca, već skrnavljenje književne svetinje i autentičnosti Njegoševog književnog dela. To je prepravljanje književnog i jezičkog apsoluta koje se graniči s nemogućim. Da je Njegoš znao za taj „jezik”, on bi na njemu pisao”, kaže za „Politiku” dr Lidija Tomić,profesor srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. „Uostalom, ovo i nije ništa drugo do klasičan primer kulturnog genocida nad srpskom jezičkom tradicijom u Crnoj Gori, tim pre što se radi o potrebi da se i Njegoš odvoji od samog sebe i svog dela. Njegoš je bio živ kada se „Gorski vijenac” pojavio i sam bi ga prepravljao da je u rukopisu bilo drugačije napisano. Ovako, novokomponovano izdanje „Gorskog vijenca” znači falsifikovanje njegove celine i celovitosti”.

O „Gorskom vijencu” na crnogorskom jeziku prof. dr Dragan Koprivica kaže:

„Sećam se još iz detinjstva iz mojih ličnih razgovora sa Njegošem da je još u svoje vreme bolno patio što nema dovoljno ni stila niti dovoljno poznavanja jezika naroda u Crnoj Gori. Ali mi se poverio da se iskreno nada da će ga neki novi genijalac u 21- vom veku doraditi i dograditi”, kaže za naš list Koprivica.

Njegoš sada, kako kaže Koprivica, može mirno da spava.

„Očekujem da će i narodu Crne Gore biti održana po dva časa večernje škole o poznavanju Njegoša i kako je ustvari on želeo da piše”, dodaje Koprivica. „BlagošNjegošu, želja mu se ispunila”.

Izvor: Politika Novica Đurić

NOĆ BOEMA U ALEKSINCU

Aleksandra Radovanović    Poezija, Vesti

Nastup Svetlane Biorac-Matić

Da je pesnička boemija najprogresivnija u umetničkom svetu pokazali su u aleksinačkoj «Srpskoj kafani» u petak nanoć/subotu jutro, poete iz Knjaževca, Paraćina, Lapova,Sokobanje, Kruševca i Aleksinca.. Boemstvo u noći boema  pod nazivom “Ti bi hteo pesmom da ti kažem” je kroz njihovo predstavljanju poezije značilo, kako životni stav, tako i individualni izraz uperen protiv monotonije života i društvenog stanja, kao i pobunu protiv oveštalih i stagnantnih formi građanskog društva, gde su kroz pesmu, na ovom druženju postavljali nove umetničke forme, ,kojomasu izborli svu slobodu umetničkog izraza..

Slobodan Ivanović iz Paraćina na boemskoj večeri

Inicijatori ovog druženja bili su knjaževački i akeksinački pesnici, a priključili su im se pesnici iz književnih klubova pomenutih gradova. Posetioci  “Srpske kafane” imali su prilike da uživaju u pesmama pesnika - boema,kao i u muzici i pesmama ansambla”Neven”.

Vladica Milenković takođe iz “Petrusa” na delu

Pre ove manifestacije u gradskoj boblioteci “Vuk Karadžić” u Aleksincu upriličeno je književno veče članova Književnog kluba “Petrus” iz Paraćina, - predstavljanje knjige aforizama “Dosije FenIKS” Vladice Milenkovića i knjige poezije “Sve moje” Slobodana Ivanovića.

Što su dobra ova vina, bela i crna: Marina Živković (Kruševac) i Nebojša Đorđević (Knjaževac)

БОГДАНКА РАКИЋ - Жена која глуми свој живот

Nebojša Đorđević    Dijaspora, Kultura

Богданка Ракић, рођена је 04.о3.1976. године у Панчеву,. Студирала је графички дизајн. Пише поезију и прозу. Иако живи у Немачкој присутна је на књижевним сусретима и манифестацијама у Србији, као и на домаћим књижевним сајтовима.

Ово је прича о једној жени која глуми цео свој живот. Она глуми. Глуми и када не глуми. Када глуми - мисли на то како глуми, а када не глуми - игра најбоље улоге.. У улози пријатељице, домаћице, кучке, љубавнице, супруге, мајке, она тумачи увек себе. Све је то она. Да, она је једноставна.
Некад она бира улоге, некад оне изаберу њу. У својим представама никада не глуми споредну улогу. Представе пише само за себе. И онда када то нису представе. Али ви мислите да јесу. То је њен успех:не глуми, а добија оскаре за глуму.
Она има једну просторију у коју одлаже све сјајне статуе које је добила. Када би сте само провирили тамо,ослепели би сте од сјаја. Али не и она. Врата те просторије су увек затворена. Не жели често да се присећа како су сви ничице падали пред њом величајући њене осмехе и сузе мислећи да је то сјајна глума. Брилијантна, непревазиђена. Када би само знали разликовати глуму од неглуме. Несхваћена, очајна, једног дана она се повукла у самоћу. То није дуго трајало. Није могла да угуши себе. Вратила се на позорницу.
У свакој улози ужива. У свакој улози глуми себе. Понављања нема. Свака представа је премијера.
Она је срећна, срећни су сви глумци, срећна је публика јер она не глуми - она сваку улогу живи.

BORBA PROTIV ZLA U SEBI I DRUGIMA

Nebojša Đorđević    Film, Pozorište, Vesti

Beketov „Kraj partije” u Teatru u podrumu Ateljea 212

Beograd - Druga premijera u N(ex)t YU sezoni Ateljea 212 odigrana  se sinoć  na sceni Teatra u podrumu ovog pozorišta. U pitanju je komad Semjuela Beketa „Kraj partije” u režiji glumca Petra Božovića, koji tumači i jednu od glavnih uloga. „To je dobro ispričana priča, koja podrazumeva veliku glumu i glumce”, rekao je upravnik Ateljea Kokan Mladenović na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom premijere. „Velika je čast da imamo Petra Božovića, legendu ove kuće, i kao reditelja kome pripada da ovaj umetnički izazov realizuje na svojoj sceni”, dodao je on.

Pored Božovića, igraju i Boris Komnenić, Renata Ulmanski i Vlasta Velisavljević, inače prva generacija glumaca beogradske pozorišne akademije. „Kod Beketa je uvek reč o završenom svetu i to ima veze sa završenom državom kojoj je posvećena ova Ateljeova sezona, ali i sa još mnogo drugih slojeva značenja”, istakao je Mladenović.

„Kod Beketa kraj je u samom početku”, nadovezao se Božović, „svi znamo da ćemo umreti, ali ne iskustveno, već nekako iza, na meta planu. U toj borbi protiv sudbine, toj antisudbini, kako bi rekao Malro, umetnost je jedino sredstvo i lek, ali nema recepta ni krajnjeg rešenja. Sve se ciklično ponavlja u civilizacijskom smislu i sve se to vidi u „Kraju partije”, koji je nevelik, a strašan rudnik. Teatar apsurda, a čista realnost, super realnost jer svet koji nas okružuje prevazilazi Beketov apsurd i stavlja ovog autora na mesto realističkog pisca”, rekao je Božović i dodao: „U predstavi igramo nove ljude koji se bore i batrgaju bez obzira na kraj koji je u početku, protiv zla u sebi i drugima, što je bio izazov kome nismo mogli da odolimo. Mogli smo raditi i nešto „fino”, što je relativan pojam, ali kad se čovek uhvati u koštac sa krupnijim stvarima, otkrije u sebi zapletene slojeve za koje nije ni verovao da ih ima i tako je uvek u sudaru sa velikim tekstovima i likovima.” Scenograf predstave je Marija Jevtić, kostimograf Dragica Laušević, kompozitor Marko Grubić. Prva repriza je 12. decembra, a sledeća 29.

Izvor: Danas I. Matijević

PREDSTAVLJENO REMEK DELO HARUKIJA MURAKAMIJA

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

BEOGRAD - Izdavačka kuća “Geopoetika” iz Beograda predstavila je juče srpski prevod prva dva toma novog romana japanskog pisca Harukija Murakamija “1LJ84″.

- Novi Murakamijev roman, koji već važi za remek-delo tog japanskog pisca, čine ukupno tri toma, a poslednji deo bi trebalo da bude objavljen na srpskom jeziku sledeće jeseni - rekla je na konferenciji za novinare izvršna urednica “Geopoetike” Jasna Novakov Sibinović.

Naslov ovog dela, u kojem se pisac bavi suštinskim problemima koji tište savremeno globalno društvo, direktna je aluzija na kultni roman Džordža Orvela “1984″, budući da se u japanskom jeziku slovo LJ i broj devet isto izgovaraju.

Glavni junaci Murakamijevog romana su instruktorka borilačkih veština Aomama, koja je serijski ubica, i profesor matematike Tengo.

Aomama je svoj gnev usmerila na muškarce koji su nasilni prema svojim ženama. Tengo je pasivan, bez inicijative, talentovan bez ostvarenja, odnosno, kako pisac navodi, “deo slagalice koja se nigde ne uklapa”.

Iako se u romanu fokusira na goruća pitanja današnjice, preispitujući večite filozofske teme poput dobra i zla, krivice i kazne, smisla života, smrti i žrtvovanja, Murakami se u ovom romanu prevashodno bavi ljubavlju.

- Autor je ovde angažovaniji nego ikad, s namerom da mnoge važne teme modernog sveta dovede u fokus - političke zločine, tumačenje istorije, nasilje, religiozni fanatizam, slobodu, ali i nastanak književnog dela, granicu između laži i istine, realnosti i fikcije - rekla je Jasna Novakov Sibinović.

Prema njenim rečima, iako i u ovom romanu ima prepoznatljivih murakamijevskih nerealnih elemenata, delo ipak ne spada u žanr fantastike, a posebnu atmosferu u njemu stvaraju omaži značajnim muzičarima, književnicima i filmskim umetnicima, kao i prikaz života u modernom Japanu i japanske kuhinje.

Murakami je prva dva toma romana objavio u maju 2009. godine, dok je treći objavljen u aprilu ove godine.

- Prema ugovoru s autorom, svi izdavači u svetu dužni su da prva dva toma objave zajedno, a srpsko izdanje je jedno od prvih u svetu - pojavilo se nakon kineskog, korejskog, nemačkog i holandskog, a pre engleskog - rekla je Jasna Novakov Sibinović.

Haruki Murakami (1949) dobitnik je više prestižnih književnih nagrada. Prevodio je na japanski dela Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu.

U prevodu na srpski do sada su mu, u izdanju “Geopoetike”, objavljeni su mu romani “Okorela zemlja čuda i Kraj sveta” (1985), “Norveška šuma” (1987), “Igraj, igraj, igraj” (1988), “Južno od granice, zapadno od sunca” (1992), “Sputnik ljubav” (1999), “Kad padne noć” (2004).

Izvor: Glas javnosti/Beta