SRPSKI FILM “TILVA ROŠ” POBEDIO U SARAJEVU

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Junaci filma Nikole Ležajića „Tilva Roš”

Nagrada „Srce Sarajeva” za najbolji igrani film na ovogodišnjem Sarajevo film festivalu (SFF) dobio je film „Tilva Roš” srpskog reditelja Nikole Ležaića. Ovaj film osvojio je i novčanu nagradu od 25.000 evra, koju je obezbedio Savet Evrope.

Nagradu „Srce Sarajeva” za najboljeg glumca dobio je Marko Todorović za ulogu u filmu „Tilva Roš”, a najboljom glumicom proglašena je Mirela Oprisor za ulogu u rumunskom filmu „Utorak, nakon Bozića”.

Specijalnu nagradu žirija dobio je „Nežni sin-projekt Frankeštajn”, reditelja Kornela Mundrucoa, film uradjen u holandsko-nemačko-austrijskoj produkciji.

U kategoriji kratkog filma nagradu „Srce Sarajeva” dobio je film „Žuti mjesec” hrvatskog reditelja Zvonimira Jurića, dok je specijalna plaketa žirija dodeljena hrvatskom filmu „Nespavanje ne ubija” Marka Meštrovića i bugarskom filmu „Stanka ide kući” Maja Vitkova.

Za najbolji dokumentarni film proglašen je makedonsko-nemački film „Švelje” rediteljke Biljane Gavranlieve, dok je nagradu za ljudska prava dobio film „Mila traži Senidu” hrvatskog reditelja Roberta Tomića Zubera.

Izvor: Blic Online E.B.

ISTINE I LAŽI U UMETNOSTI

Nebojša Đorđević    Vesti

 

„Alegorija” za koju se doskora verovalo da je Botičelijevo delo

Ništa nije kao što izgleda - govorio je Buda, a kustosi izložbe „Završeno istraživanje: laži, greške i otkrića” („Close examination: fakes, mistakes & discoveries”) u londonskoj Nacionalnoj galeriji, koja je letnji hit, iskoristili su ove reči za njen kontekst. Izložba traje do 12. septembra, a predstavlja izbor 40 dela iz fundusa čuvenog muzeja koji su načinili Ašok Roj i Merdžori Vizeman, dela koja obelodanjuju istine i laži, tajne koje su konzervatori odgonetnuli i otkrića do kojih su došli putem novih tehnoloških sredstava.

Decenijama dug istraživački posao koji zapravo stoji iza ove izložbe utemeljen je na novim tehnologijama. Zahvaljujući njima rešene su mnoge dileme, pa i pogrešna autorstva, odnosno u umetnosti atribucije. Naravno, nisu sve enigme odgonetnute jer je to nemoguće. Jednostavno rečeno, umetnost ostaje enigma i baš zato su joj nužna nova istraživanja.

Veština slikanja leži i u mimikriji. Jedna boja može da krije neku drugu! Primer je „Portret Aleksandra Mornauera”. Znamo da se lik tako zove jer tako piše u pismu koje drži u ruci. Ali ko ga je naslikao? Do pre neku godinu mislilo se da je to Hans Holbajn jer je u XVIII veku jedan vešti kopista portret tako doterao da je zaista podsećao na Holbajnove ruke delo. Skratio mu je kosu i pozadinu prekrio plavom bojom, ali pruskom. Nažalost, u Holbajnovo vreme nije postojala prusko plava. Skorašnjom restauracijom platna otkrivena je mrka boja iza plave i time dovedeno u pitanje autorstvo.

Portret Aleksandra Mornauera koji je pripisivan Holbajnu, pre i posle restauracije

Slično se dešavalo i sa Botičelijem. Dve „njegove” slike još 1874. godine otkupila je Nacionalna galerija, i to drugu platila znatno više od prve. Ispostavilo se da je prva - „Venera i Marta” - zaista Botičelijeva, a druga - „Alegorija” - rad njegovog učenika.

Najbitnije je da slika nije lažna, kao što se doskora mislilo za jedan čaroban pejzaž Kaspara Davida Fridriha. Tek pod infracrvenim zracima utvrđeno je da je zaista reč o slici velikog nemačkog romantičara, čitamo na sajtu.

Nauka u službi istine, dalo bi se zaključiti. Ali, kako smo u domenu umešnosti ili umetnosti, nedokučenih tajni uvek ima, kako u delima anonimnih autora tako i kod „firmiranih”. Tako jedan Paolo Učelo, zapravo njegov „Sveti Đorđe ubija aždaju” više deluje kasnogotički nego renesansno. Perspektiva je nekako previše vrtoglava, figure iseckane, kao da su nabacane u kakvom nadrealističkom kolažu… Sve to navelo je eksperte da se pozabave ovim stilističkim pazlama. Još na tome rade čekajući rezultat!

Autorstvo još čeka i slika „Mrtvog vojnika”, možda nekog napuljskog slikara iz XVIII veka, koja je doskora pripisivana Dijegu Velaskezu. Njome je bio opčinjen Eduar Mane. „Reinkarnirao” ju je u svom „Mrtvom toreadoru”. Pitanje koje, međutim, postavlja autor teksta u „Panorami” povodom londonske izložbe vrlo je zanimljivo za dalje istrage: da li bi se Mane inspirisao slikom vojnika da nije verovao da je ona Velaskezovo delo? Pisac zaključuje: „Jedna stvar je sasvim sigurna: genije nikad ne kopira, već krade”.

Izvor: Blic Online M.Marjanović

100 GODINA OD ROĐENJA BOJANA STUPICE

Nebojša Đorđević    Pozorište, Vesti

Danas se navršava stotinu godina od rodjenja istaknutog umetnika Bojana Stupice, reditelja, arhitekte, dramaturga, pedagoga, graditelja pozorišta.

Stupica je rodjen 1. avgusta 1910. godine u Ljubljani, a umro 22. maja 1970. u Beogradu.

Bio je jedan od osnivača Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) i reditelj koji je postavio prvu predstavu na sceni tog teatra - “Kralj Betajnove” Ivana Cankara 1948. godine.

Već sa 19 godina, kao uspešan student arhitekture u Ljubljani, putovao je po Evropi upoznajući pozorišta. Prva predstava za koju je uradio prevod, dramaturšku obradu, realizovao scenografiju, kreirao kostim i režirao je bila je “Vojna in Mir” (Rat i mir). U predstavi su igrali Sava Severova (njegova supruga tokom skoro 20 godina), Milan Skrebinšek i sam Stupica.

U periodu od 1934. do 1940. godine na potezu Maribor-Ljubljana-Beograd režirao je čak 28 predstava od kojih je jednu zabranila cenzura - “Molijera” Mihaila Bulgakova u Beogradu.

Za vreme Drugog svetskog rata je proganjan, hapšen i 1942. interniran u fašistički logor Gonars kod Udina, odakle je pušten posle godinu dana sa ozbiljnim povredama.

U pozorište se 1945. vratio na štakama. Postavljen je za pomoćnika upravnika Drame Narodnog gledališča u Ljubljani. Za nepune dve godine, bez obzira na svoje zdravstveno stanje, ostvario je deset premijera sa sopstvenim scenografijama.

Na studijskom putovanju 1946. u Moskvu i Lenjingrad upoznao je rad sovjetskih pozorišta i već 11. novembra te godine uputio je Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu elaborat za osnivanje centralnog jugoslovenskog teatra - današnjeg JDP-a.

Kao umetnički rukovodilac JDP-a, istovremeno je bio reditelj i arhitekta. Tu je režirao desetak predstava od kojih se neke smatraju najvećim dostignućima tog doba.

Njegova postavka “Dunda Maroja” Marina Držića značila je estetski raskid sa socrealizmom i donela prvo veliko evropsko priznanje jugoslovenskom pozorištu na Teatru Nacija u Parizu. Predstava je obišla i Beč, Budimpeštu, Varšavu, Moskvu, Lenjingrad, Kijev, Veneciju…

Stupičini uspesi su izazivali i zavist i bilo je, u skladu sa onim vremenom, zahteva da se preispitaju njegova “ideološka skretanja”. On je zato podneo ostavku i sa tadašnjom suprugom, glumicom Mirom Stupicom, otišao u Zagreb gde ga je angažovalao Hrvatsko narodno kazalište (HNK).

Za samo dve i po godine rekonstruisao je HNK u umetničkom i repertoarskom smislu.

Potom se vratio u JDP, ali je zbog ponovnih sukoba prešao u Narodno pozorište u Beogradu, gde je radio kao reditelj i umetnički rukovodilac.

Stupica je projektovao zgradu Atelje 212 u Beogradu. Gostovao je u Splitu i Ljubljani a 1968. godine prihvatio je dužnost upravnika JDP-a.

I pored narušenog zdravlja ponovo je režirao i gradio. Podmladio je glumački ansambl JDP-a angažujući tadašnje studente Fakulteta dramskih umetnosti, generaciju poznatu kao “Bojanove bebe”, koja je ubrzo postala glavni nosilac repertoara.

Za vreme tog mandata podigao je i drugu sceni JDP-a, koja je posle njegove smrti dobila naziv Teatar „Bojan Stupica”.

Predavao je na Akademiji za igralsko umetnost u Ljubljani 1945-1947. kao profesor glume i režije. Na pozorišnoj akademiji u Beogradu 1948-1949. predavao je klasi režije i klasi glume, kao jedan od prvih profesora. Bio je profesor na Akademiji za kazališnu umetnost u Zagrebu (1955-1957) ponovo u klasi režije i klasi glume.

Posle njegove smrti Savez dramskih umetnika Srbije ustanovio je “Nagradu Bojan Stupica” koja se dodeljuje za najbolju režiju na svim domaćim pozorišnim scenama.

Izvor: Večernje Novosti/Tanjug

ŠERLOK ZA SVA VREMENA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Stanar Ulice Bejker 221 b danas prisutniji nego kada ga je Konan Dojl izmislio u 19. veku

DETEKTIV ponikao u bujnoj mašti škotskog autora i lekara ser Artura Konana Dojla, „rođen” 1887. u priči „Skarletna studija”, sa šezdeset slučajeva razrešenih u istom broju proznih dela svog tvorca, stekao je slavu koja ne jenjava ni gotovo 125 godina kasnije. Ovaj egocentrični čudak, samotnjak nadmoćnog uma, sa mnogim osobinama koje bi ga svrstale u antiheroje pre nego u „junake” u smislu „pozitivaca”, neprestano iznova intrigira kako autore koji reinterpretiraju njegov lik i delo, tako i publiku koja sa nesmanjenim uzbuđenjem prati Holmsove poduhvate.

Na Šerlokovom „rodnom” Ostrvu legendarni detektiv ovih dana se čini prisutnijim nego ikada pre: još se nije slegla prašina koju je podigao kontroverzni „Holms” još kontroverznijeg Gaja Ričija, a najslavniji stanovnik Ulice Bejker već se ponovo vraća pred gledaoce u nekoliko „taze” produkcija.

Premda Ričijev film i Robert Dauni Džunior kao Holms, osim imena, po sebi i nemaju neke suštinske veze sa legendarnim Dojlovim detektivom, to ostvarenje predstavlja još jednu očitu potvrdu nesporne vitalnosti i neprolaznosti ovog literarnog lika.

Samo par meseci nakon što ga je Dauni odigrao kao akcionog heroja u spektaklu, oduvek napredni Holms je pravo iz „Gutenbergove galaksije” i sa kraja 19. veka bez problema „ušetao” i u visokotehnološke sfere. Njegov neprevaziđeni um i jedinstveni imidž inspirisali su kreatore „Nintendo” igrice „Šerlok Holms i misterija kuće Ozborna”.

Londonski Vest End upravo ga je, protekle nedelje, vratio u žižu premijerom predstave „Tajne Šerloka Holmsa”, u kojoj velikog detektiva igra Piter Igan, a gotovo istovremeno „startovala” je i nova serija na Bi-Bi-Siju sa Holmsom i Votsonom preseljenim u Bejker strit 21. veka. I dok je nova serija već stigla da „pokupi” vrlo ozbiljne kritike koje joj predviđaju prestižne nagrade, čak i sticanje statusa klasika, još jedan pozorišni šou čiji je sadržaj „sažet” u naslovu „Sherlock (Abridged)” oživeće na sceni već početkom avgusta u Gejthausu.

Mark Gatis, koautor Bi-Bi-Sijeve verzije, tvrdi da istovremena pojava tolikih „holmsovskih” projekata nije produkt nikakvog tajnog dogovora i da su tek dok su radili na pilot-epizodi saznali da Gaj Riči snima film o Holmsu. On kaže da Dojl, koji je do kraja života bio krajnje suzdržan po pitanju svoje najveće tvorevine, time nije mogao da umanji njenu genijalnost i „filmičnost”.

- Publika jednostavno obožava Šerloka. Ljudima nikada nije dosta Holmsa, i teško da će ga se ikada zasititi - dodaje Gatis, dok njegov saradnik na seriji Stiven Mofat znatno pojednostavljuje stvar.

- To je jednostavno dobro. Samo to - tim rečima „objašnjava” činjenicu da je stanar Ulice Bejker 221 b danas prisutniji nego ikad. Inače Mofatovaprva priča - „Ružičasta studija”, u fokus postavlja vezu između Holmsa i Votsona. Autori serije čak ostavljaju prostora sumnji u gej opredeljenje slavnog detektiva, koji na jednom mestu izgovara kako „devojke zaista nisu njegov resor”!?

Komad Džeremija Pola „Tajne Šerloka Holmsa” takođe se koncentriše na taj centralni odnos, a tumač naslovne role Piter Igan Šerloka shvata kao istinski brend, i uveren je da je duo Holms - Votson jedan od največnijih i najčuvenijih parova u celokupnoj svetskoj literaturi. Tajna te dugovečnosti po njemu je u činjenici da su ovi likovi pripadali jednom drugačijem vremenu, dobu sigurnosti, u kom je bilo moguće poverovati da problem može biti rešen pošteno, na otvoren način, sa osećajem za čast, ravnopravnost i viteštvo. Glumac naglašava i da je jedna od tajni Holmsove večne slave u tome što on ljudima deluje sasvim realno - on koristi svakodnevne, obične stvari i odlazi na mesta na koja javnost ide, i dan-danas.

Šou „Sherlock (Abridged)” koji avanture detektiva kondenzuje u manje od jednog časa, zasnovan je na ideji „sažimanja”: u ovoj priči, Holms i Votson pohranili su sva dela Konana Dojla u računar, i u sat vremena će pokušati da reše „konačnu”, odlučujuću detektivsku priču - „Slučaj porcelanskog jezika”. Producent komada Frejzer Braun priznaje da su, iščitavajući knjige, primetili nagoveštaje (ovog puta) Votsonove erotske ambivalentnosti, te da se predstava pomalo bavi i idejom o nastranim žudnjama i naklonostima čuvenog doktora. Samog Holmsa Braun definiše kao „anti-Džejms Bonda”, i kaže:

- Jednostavno, neke ljude uzbuđuje da vide Danijela Krejga i njegove mišiće kako izranjaju iz okeana, dok druge fascinira i inspiriše intelektualnost detektiva koji poznaje plemenite borilačke veštine.

Iako su Votson i Holms, koji se uz poznavanje pomenutih veština u borbi često „pripomogne” i svojim legendarnim štapom, u četiri romana i pedeset i šest priča „stigli” da pripucaju iz vatrenog oružja svega četiri puta - sam Holms se sa svojim pratiocem pokazao kao ubojito i vrlo dugovečno „oružje”, kojim nas uspešno „bombarduju” iz svih medijskih sfera. Život kod gospođe Hadson, na dobro poznatoj londonskoj adresi, nastavlja se…

Izvor: Večernje novosti Marina Mirković

HILJADE LJUBITELJA STRIPA U KALIFORNIJI

Nebojša Đorđević    Strip, Vesti


Stotine hiljada ljubitelja stripa svake godine poseti Komik-kon u San Dijegu u Kaliforniji

Najveće okupljanje ljubitelja stripa na svetu održava se u Kaliforniji. Organizatori godišnjeg Komik-kona medjutim ističu da taj sajam nije samo za ljubitelje stripova već da privlači i Holivud, TV mreže i autore video igara, koji svako na svoj način, doprinose sve većoj zainteresovanosti publike za kostimirane heroje i svet fantazije.

Svi vole kostimirane žurke, a kada je u pitanju najveća svetska konvencija stripa - neki jednostavno ne mogu da odole, a da se ne maskiraju.

“Volim stripove još od 14. godine tako da smo, naravno, počeli da posećujemo Komik-kon od malih nogu”, kaže Džon Graham.

Za ozbiljne fanove akcije ovaj sajam je najbliže što će ikada prići super herojima od krvi i mesa - ili onima koji ih glume.

“Svi žele da vide svog heroja iz stripa na platnu, kako leti i radi sve one stvari o kojima čitamo. To je fantastično”, priča Geri Sumabom.

Direktor marketinga Komik-kona, Dejvid Glenzer kaže da je ovaj, nekada običan dogadjaj prerastao u ozbiljnu stvar delom i zbog holivudske ljubavne afere sa akcionim herojima.

“Ovo je 41. godina kako se održava konvencija. Svaka godina je drugačija. Bilo da su to izdavači stripova ili proizvodjači igračaka - svako radi na novim projektima. Komik-kon je mesto na kojem možete prvi da vidite sve te projekte”, kaže Glenzer.

Komik-kon je prerastao u marketinški hit, koji posećuju zvezde kao što su Bred Pit i Andjelina Džoli. Ipak, stalni posetioci se žale da je sajam postao previše popularan.

“Mislim da je postao žrtva samog sebe. Sada je npr. postalo nemoguće prisustvovati nekim dogadjajima osim ako ne dodjete tamo satima pre početka”, nezadovoljan je Milan Čakroboti.

Drugi pak misle da okupljanje pop kulture na jednom mestu i nije tako loša ideja.

“To je odlično što je Komik-kon prerastao u dogadjaj pop kulture. To je pravo mesto. Nedavno sam čitao u ‘Veniti Feru’ da je Komik-kon novi Sandens, to je novi Kan”, mišljenja je Džej Džej Karvel.

U poslednjih nekoliko godina, filmovi kao što su Ajron men i Avatar mogu da zahvale Komik-konu za svoje ogromne zarade. Ove godine, broj filmova koji su premijerno prikazani tokom kongresa se duplirao. Ovim razvojem dogadjaja je možda najviše iznenadjen Sten Li, 87-ogodišnji koautor stripova o Spajdermenu i Ajron menu. Lija su presretali na svakom koraku.

“Osećam se kao rok zvezda. Jedina loša stvar u tome je što ne mogu da uživam u Komik-konu. Ne mogu slobodno da se krećem i razgledam izložbe”, kaže Sten Li, penzionisani predsednik kompanije “Marvel”.

Ovogodišnji četvorodnevni Komik-kon u San Dijegu, koji se završio 25. jula, posetilo je preko 120 hiljada ljubitelja stripa.

Izvor: Glas Amerike Mil Arsega Foto: VOA