GRADITELJ SA MAGIČNIM ŠESTAROM

Ivan Manojlović    Vesti

Sećanje: Bogdan Bogdanović ( 1922- 2010)

U Beču je 18. juna sišao sa umetničke, arhitektonske literarne, kulturne scene Bogdan Bogdanović. Renesansni stvaralac, arhitekta i skulptor, vrsni grafičar, pisac, esejista, enciklopedista, ličnost izuzetne kreativne erudicije, kakvih je danas u agoničnom svetu, neodgovornosti i improvizacija, zaista malo. I pri svemu ovome, moj nekim dugim oniričnim spajalicama, najbliži kolega i lični prijatelj. Prijateljstvo koje se probilo kroz nemire dva kontraverzna veka. Spojio nas je naš vrli profesor Branko Maksimović, velikan srpskog urbanizma, koji je u nama video dva naposlušna studenta, i dao nam da zajednički radimo na jednom zadatku. Radili smo ga u Bogdanovom stanu. Od tada počinje neka naša tajna veza. Radili smo na različitim razbojima. Ja na konvencionalnoj arhitekturi, a Bogdan od samog početka na memorijalnoj arhitekturi.

Sa svojim prvim spomenikom Jevrejskim žrtvama u Beogradu (1951.godine) privukao je do tada neviđenu pažnju javnosti. Preko kenotafa u Prilepu do mauzoleja u Čačku, uvek likovno inovantno, iznenađujuće hrabro, filozofski osmišljeno, metaforički raskošno, u nepoznatim kompozicionim matricama, entorično i dramatično. Sa nizom spomenika na mestima jugoslovenskog otpora fašizmu, uključujući kreščendo svoje misije, krvavim cvetom u Jasenovcu (javnosti je malo poznato da je Bogdan moćnu betonsku strukturu cveta prelio rastvorom hipermangana, koji je vremenom iščilio i nije obnovljen). Bogdanović je u svoje delo ugradio nov likovni postupak koji je proizašao iz njegove crtačke heuristike u kojoj su se susreli klasična arhitektura i vajarstvo. Bogdan je u toj do tada neviđenoj sintezi izbrisao granice, njihove granice, donoseći nešto zaista novo, tako da sam u to vreme napisao da u Jugoslaviji ne postoji nijedan arhitekta ali i nijedan skulptor koji je u stanju da gradi takve monumente. Nisam bio demantovan.

Detalj sa Bogdanovog mauzoleja u Čačku

Pored svoje životne vokacije graditelja, Bogdan široko raskriljuje svoje vizije i ideje i kao vrstan intelektualac, prvi bez premca među svojom sabraćom piše stručne, polemičke tekstove, objavljuje zapažene knjige, postaje ugledni profesor, osniva svoju Letnju školu u malom Popoviću, stiže i u politiku, postaje gradonačelnik Beograda, dobija najviša domaća i strana priznanja, koja krasi Herderovom nagradom.

Zalazeći u godine, ometan ratnim zbivanjima da gradi, ostavlja svoj magičan šestar i posvećuje se ozbiljnom pisanju, da bi 1993. godine prešao da živi u Beču.

Visoko ceneći delo i ugled Bogdanovića u svetskim razmerama, grad Beč je uložio velika sredstva da, na državnom nivou, organizuje izložbu Bogdanovog stvaralaštva, tretirajući je kao veliki evropski kulturni događaj. Nisam mogao da dozvolim sebi da ne odem na otvaranje izložbe. Izložba je organizovana u Muzejskom kvartiru (pandan Boburu) u Arhitektonskom centru Az u jednom čudnom piranezijevskom prostoru rekonstruisane stare hale sa moćnim arkadama među kojima su skoro nestvarno delovali crteži realizacije, pored već pomenutih spomenika, i Travnik, Vukovar, Kruševac, Leskovac i drugi.

Posle izložbe u Bogdanovićevom stanu najpre smo razgovarali o izložbi a potom rekapitulirali naše šezdesetgodišnje prijateljstvo i saradnju. Tom prilikom Bogdan mi je sasvim nesvesno otkrio šta je dominantno u njegovoj ličnosti. Objašnjavajući kako je u Beču prihvatio da bude član Srpske akademije arhitekture. Odavna, od kada je protestno napustio SANU, sa mnogih strana su ga pozivali u članstvo raznih asocijacija. Sve ih je odbio. To nije mogao da učini sa Akademijom arhitekture. Arhitektura je koža njegovog bića koja pokriva sve ostalo u njegovoj genijalnosti.

Zbogom dobri dragi druže, zbogom srećni dani koji su te sačinili gromadom srpske kulture i arhitekture.

Izvor: Politika Mihajlo Mitrović