RŠUMOVIĆU I RAIČEVIĆU URUČEN “BRANKO ĆOPIĆ”

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

BEOGRAD - U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) Ljubivoju Ršumoviću i Miodragu Raičeviću uručene su nagrade iz fonda Zadužbine Branka Ćopića Odeljenja jezika i književnosti SANU.

Ršumovićeva knjiga priča “Sunčanje na mesečini”, u izdanju Lagune, i Raičevićeva zbirka pesama “Dlan & lopata”, Kulturnog centra Novi Sad, bile su najbolje u prošloj godini po jednoglasnoj odluci Upravno odbora (UO) Zadužbine u kome su akademici Svetozar Koljević (predsednik), Matija Bećković, Milosav Tešić, Dušan Kovačević i dopisni član Nada Milošević-Đorđević.

Koljević je predočio obrazloženje UO rekavši da su u Ršumovićevom izuzetno maštovitom ostvarenju motivi bajki dalekih zemalja i kultura jezički inventivno oblikovani. Ršumović ovom knjigom, kao i svojim celokupnim delom, nastavlja u savremenom obliku veliku tradiciju negdašnjeg Ćopićevog stvaralaštva za decu i odrasle, ocenio je Upravni odbor.

Za Raičeviću knjigu naveo je da u njoj pesnik opeva, često iz humorno-ironičnog ugla, dramu savremenog urbanog čoveka. U “Dlanu & lopati”, uz tonove bluza, smenjuju se čovekove socijalne i emotivne nedaće. To smenjivanje, uz mešanje deskriptivnog i kolokvijalnog, odlikuje se neposrednošću pesničkog obraćanja, ocenio je UO.

Parafrazirajući francuskog pisca Alana Boskea koji je rekao da pesma izmišlja svog pesnika, Ršumović je rekao da je njega izmislila pesma Branka Ćopića “Deda, unuk i petogodišnji plan”. Od kada je u četvrtom razredu osnovne škole sa ostalim đacima dobio zadatak da pripremi priredbu dramatizujući tu Ćopićevu pesmu počeo je stidljivo da piše pesmuljke, objasnio je popularni Ršum. Od tada ne prestaje da piše.

- Da nije bilo Branka rodio bih se punoletan, ko je u detinjstvu Branka imao za druga taj nikada nije ostario. Branko je imao moć da raste sa svojim čitaocima i taj dar nije izgubio ni kada se oprostio od ovog sveta. Retki su takvi pisci. Bio je ozbiljan kada se šalio. Kad se šalio to je uvek imalo smisla. Branko Ćopić još nema naslednika”, rekao je Raičević.

Izvor: e-novine

KNJIGA O TAJNAMA NAJMLAĐEG BEOGRADSKOG NASELJA

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Knjigom “Tajna Novog Beograda”, autori Zoran Lj. Nikolić i Mirko Radonjić, putovanjem u prošlost najmladjeg beogradskog naselja otkrivaju kakve tajne i neispričane priče ono skriva.

Prema svedočenjima iz knjige “Tajna Novog Beograda”, priča nastaje kada je premijer Kraljevine Jugoslavije Milan Stojadinović 20. maja 1938. godine otvorio radove kojima je počelo nasipanje Novog Beograda, a godinu dana pre toga tadašnji gradonačelnik Vlada Ilić potpisao je ugovore o tim radovima sa dva preduzeća iz Danske.

Danci su u Srbiju dovezli veliki brod koji se zvao “Sidhaven” koji je služio za nasipanje dela od Brankovog mosta do Ušća, kazao je Nikolić Tanjugu i dodao da je posle rata taj brod nacionalizovan i pod nazivom “Kolubara” plovio do pre jedne decenije.

Deo od Ušća do Brankovog mosta nasut je pre rata, a u to vreme u Beogradu su postojali pontonski mostovi, dok je prvi “ozbiljan” podignut 1884. godine i to je Železnički most koji postoji i danas, a rušen je četiri puta.

“Taj most prvi put smo srušili tokom početka Prvog svetskog rata kada su Austro-ugari pokušali da vozom udju u Beograd”, rekao je Nikolić i objasnio da je srpska vojska minirala most koji se srušio na austro-ugarski brod pun vojske.

Vojska Kraljevine Jugoslavije je 1941. srušila sve mostove u Beogradu i to četiri dana posle bombardovanja, 6. aprila u nadi da će sprečiti nacistički dolazak u Beograd.

“U rasulu koje je zavladalo vojska nije videla da se ispod Železničkog mosta nalazi naš brod koji se zvao Tanasko Rajić i koji se povlačio prema Ostružnici”, naveo je Nikolić i dodao da se tada ponovila priča iz Prvog svetskog rata - most pada na brod i od 110 članova posade, njih 95 gine na mestu. Most Kralja Aleksandra, na čijim temeljima je podignut Brankov most, otvoren je 1934. godine i bio je viseći preko kojeg je, godinu dana kasnije, prošao prvi tramvaj ka Zemunu.

Simbol ekonomskog razvoja zemlje u predratnom periodu bio je novobeogradski Sajam, otvoren 1937. godine gde je naredne godine održan Sajam automobila na kojem su izlagali “Mercedes”, “Škoda”, “Opel”, “Bjuik”…

Na jesenjem sajmu 1938. godine, na Filipsovom štandu, prvi put u Beogradu i na Balkanu emitovan je televizijski program, a okupljeni novinari su tada komentarisali da “njihovi potomci neće morati da lažu, jer će uz pomoć televizije sve biti jasno i očigledno”.

Na teritoriji današnjeg Novog Beograda nekada je postojao i stari aerodrom, a njegove hangare sa lukovima od prenapregnutog betona, do tada nevidjene u Evropi, od kojih je jedan i danas sačuvan, projektovao je inženjer Milutin Milanković.

Žitelji Bežanijske kose imaju običaj da kažu da je Novi Beograd nikao na zemlji “bežanijskih seljaka”, čija je naseobina zabeležena početkom 18 veka, kada je Beograd bio predaleko, a Bežanija selo spojeno sa Zemunom, ispričao je Nikolić.

Bežanijski seljaci živeli su u lagumicama - veštačkim pećinama, a tek u 18. veku ta naseobina prerasta u prvo selo na toj teritoriji.

Reka Sava je pre nekoliko hiljada godina tekla bliže Bežanji da bi se potom polako povlačila do beogradskog grebena, mesta gde danas protiče, a za sobom je ostavila stara fosilna korita i kasnije močvare.

Pre Drugog svetskog rata gradske vlasti su potpuno osmislile izgradnju Novog Beograda i krenule u njegovu realizaciju, a arhitekta Dragiša Brašovan u februaru 1941. zajedno sa tadašnjim gradonačelnikom Jevremom Tomićem daje izjavu novinarima lista “Vreme” da će Novi Beograd biti budući beogradski siti (city), sa pola miliona stanovnika. “To ne znači da zanemarujemo delo i izgradnju grada koju su kasnije sproveli u delo posleratni graditelji”, istakao je Nikolić i dodao da sve novobeogradske neimare treba uvažiti na pravi način.

Izmedju hotela “Kontinental” i leve obale Save na mestu gde je danas Staro sajmište 1934. godine dobrostojeći sugradjani imali su udruženje “Poštovalaca leve obale Save” i počeli da grade vikendice i vile čime je taj deo obale postao elitno naselje uglednih Beogradjana.

U tom naselju gradile su se i ulice tako da je Laza Hajduković, koji je došao iz Amerike da tu provede poslednje dane po uzoru na Menhetn ulicama dao imena po rednim brojevima: prva, druga… do sedme.

Odlukom državnog Saveta Kraljevine Jugoslavije iz 1940. godine to naselje koje se prvi put nazvalo Novi Beograd je legalizovano.

Knjiga je ilustrovana sa više od 300 fotografija, a autorima su pomoć imali iz Istorijskog arhiva grada Beograda, Muzeja grada, Muzeja automobila i Muzeja Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.

Izvor: S-media

“ŽENSKO PERO” MIRJANI UROŠEVIĆ

Aleksandra Radovanović    Knjige, Vesti

U prostoru koji će za kratko vreme otvoriti vrata kao Muzej Cepter, sinoć je priredjeno svečano uručivanje 10. književne nagrade “Žensko pero” Mirjani Urošević za roman “Park Karmen Maćado”, u izdanju “Aleksandrije”.

Nagradu, koja se sastoji od povelje, zlatnog pera iz kolekcije Filip Cepter i novčanog iznosa od 5.000 evra, urucile su mecena “Ženskog pera” Madlena Cepter i glavni i odgovrni urednik “Bazara” novinske kuće “Politika” Branka Jeremić-Subota, magazina koji je ustanovio ovo priznanje za najbolje prozno delo spisateljica iz Srbije objavljeno prethodne godine.

Počasna predsednica žirija Madlena Cepter je saopštila da je odluka doneta jednoglasno, da su u konkurenciji bila 54 naslova, a da su se u najužem izboru našla i dela “Memento” Aleksandre Drobnjak, “Izgubljeno lice” Milke Knežević Ivašković, “Slike kojih nema” Maje Herman Sekulić, “Mesečari iz Marguma” Mirjane Mitrović, i “Taoci” Sandre Petrušić.

Ona je prenela obrazloženje žirija da je laureatkinja “pripovedajući sugestivno i uverljivo, pratila nekoliko životnih priča sudbinski povezanih likova u našim emigrantkim prostorima”.

“Iza narativne maske krimi zapleta usred jednog frankfurtskog parka, kriju se višestruke potrage za identitetom junaka u ironičnoj senci modernog vremena”, ocenio je žiri.

Zahvaljujući se na priznanju koje joj je pripalo za prvi objavljeni roman, Uroševićeva, koja je studirala dramturgiju u Beogradu da bi tri decenije predavala književnost i srpski jezik deci naše dijaspore u Nemačkoj, gde i danas živi, kazala je da je sreća što je “njen povratak u zavičaj ovakav”.

Na hipotetičko pitanje šta želi, Uroševićeva je odgovorila da bi, osim privatne porodične želje, volela bi da ima još nekoliko mecena kao što je Madlena Cepter, jer nam je potrebno više ovakvih nagrada, ali za mlade talente da im budu podsticaj da se ne razočaraju i izgube u svakodnevici.

“Želela bih da kultura ponovo dobije mesto koje je imala”, poručila je penzionerka koja se tek sada vratila ambicijama iz mladosti da postane pisac.

Izvor: S-media

UMRO ANDREJ VOZNESENSKI

Nebojša Đorđević    Vesti

Istaknuti sovjetski i ruski pesnik i prozaista Andrej Voznesenski umro je 1. juna u Moskvi u 77. godini, javile su ruske novinske agencije.

Pripadao je pesničkoj avangardi “generacije šezdesetih”. Tih godina Voznesenski je svoje stihove govorio u Parizu i Minhenu, putovao u Italiju, Francusku i druge zemlje, a utisci sa tih putovanja pretočeni su u stihove njegovih pesama.

Njegove prve zbirke poezije “Parabola” i “Mozaik”, objavljeni su 1960. godine, a autor je, između ostalog i zbirki “Antisvetovi” (1964), “Ahilovo srce” (1966), “Pogled” (1972), “Iskušenje” (1978), “Kazino ‘Rusija’” (1997).

Po njegovim stihovima postavljene su predstave u Teatru na Taganki i u Lenkomu.

Početkom 1980-ih počeo je sa pisanjem proze.

Voznesenski je rođen 12. maja 1933. godine u Moskvi a sa 14 godina je svoje stihove poslao Borisu Pasternaku, koji ga je pozvao u goste. Taj događaj odredio je život budćeg pesnika.

Bio je dopisni član francuske Akademije Malarme, počasni akademik nekoliko međunarodnih akademija, od 1986. godine sekretar uprave Saveza pisaca SSR-a, a od 1995. godine potpredsednik Ruskog PEN centra.

Dobitnik je više međunarodnih priznanja, između ostalog i glavne nagrade na Struškim večerima poezije, 1984. godine, a u Rusiji je nagrađen 2004. i 2008. godine Ordenom za zasluge za otadžbinu trećeg i drugog stepena.

Uvek je najbolja poslednja knjiga

Andrej Voznesenski (1933-2010) jedan je od najznačajnijih ruskih pesnika. Pasternakov učenik, zakleti modernista, objavljivao je knjige u tiražima od sto hiljada primeraka, a mogao je kao od šale da napuni stadion od 80.000 mesta. Na ulici su ga prepoznavali i zaustavljali. Njegova poezija odslikavala je dileme sovjetskog društva koje se menja. Voleo je pop-muziku, napisao je reči za popularnu pesmu „Doboš”, a potom i rok-operu.

Njegova poezija je prevođena na gotovo sve evropske jezike. Rado je bio viđen gost evropskih prestonica. „Ruska poezija, u osnovi, sastoji se od muzike”, govorio je u Torinu; „Sovjetska poezija je kao prijatno hrapavi žubor prolećnih oblaka u svađi između jutarnjeg mira i oluje”, rekao je u Parizu; „Ruski pesnici ne mogu biti larpurlatistički lišeni muzike zbog same lepote reči”, kazao je u Rimu. Boravio je i u Americi. U Njujorku je doživeo neprijatnost. U taksiju je zaboravio torbu u kojoj je bilo i hiljadu dolara. Oko dva časa po ponoći na njegovim vratima pojavio se taksista i vratio prtljag. Voznesenski je napisao pesmu: „Izgubio sam torbu, ali sam nešto našao/ Našao da Njujork nije tako strašan i surov kako se misli/ Izgubio sam torbu i našao čoveka/ A to je svakako važnije”.

Boravio je i u našoj zemlji više puta. Kao gost Udruženja književnika Srbije i izdavačke kuće „Slovo ljubve” boravio je u Beogradu 1982. godine. Tada je predstavljena njegova poema „Jabukopad”, u kojoj je glavna ličnost Pikaso. Voznesenski je kod Pikasa bio, u jednoj od njegovih kuća, godinu i po dana pre slikareve smrti. Domaćin je puštao muziku Čajkovskog, Prvi koncert. Kada je nekoliko godina kasnije posetio njegovu udovicu Žaklinu ponovo je slušao Prvi koncert Čajkovskog. Na pitanje novinara koja je njegova najbolja knjiga, odgovorio je: „Sada mislim da je najbolja ona koju sam juče napisao. Ja uvek tako mislim: najbolja je ona koju sam tek napisao”.

U Beogradu je ponovo bio, takođe na poziv Udruženja književnika Srbije, 2005. godine, kada mu je uručena nagrada „Bogorodica Trojeručica”, koju dodeljuje Fondacija „Ivanka Milošević” iz Čikaga. Poezija Voznesenskog je, rečeno je tada, „odsjaj pravoslavnog osećanja na licu moderne Rusije”. Slavni ruski pesnik je izrazio veliko zadovoljstvo što je ponovo u Beogradu i Srbiji. Promuklim, jedva čujnim, glasom pročitao je svoju novu, tek napisanu, pesmu „Bogoručica”. Pohvalio se da je u Rusiji izašao sedmi tom njegovih sabranih dela i pokazao jednu knjigu koju je sam ilustrovao, uz reči: „Ovo je moje cveće za Srbiju”.

Beogradska „Prosveta”, u biblioteci „Savremena svetska poezija”, koju je uređivao poznati srpski pesnik Miodrag Pavlović, objavila je u luksuznoj opremi knjigu Andreja Voznesenskog, dvojezično, pod naslovom: „Antisvetovi”. Ovu knjigu izabranih pesama (izbor je načinio sam pesnik) prepevao je Matija Bećković. „Voznesenskog”, napisao je Bećković, „ne razlikuju od Jevtušenka, i ta okolnost kod najšire publike Voznesenskom samo škodi. On oseća nerv epohe! Iako svetske slave, Voznesenski je pesnik svog jezika i u svom jeziku”.

Obradovao se i kada je dobio nagradu „Zlatni venac” Struških večeri poezije. U Makedoniji nikada pre toga nije bio, iako je nosi u srcu zbog skopskog zemljotresa.

Devedesetih, obratio se Amerikancima: „Mojoj zemlji preti glad. Prodavnice su prazne. Žene provode sate čekajući u redovima sa malo nade da će išta dobiti. Nema mesa. Uskoro u Moskvi neće biti ni mleka. Tražim vašu pomoć. Nahranite perestrojku”.

Pre dve godine (2008), proslavio je 75. rođendan. Rođendanska čestitka stigla je i od Dmitrija Medvedeva, predsednika Rusije, koji ga je nazvao „pesnikom epohe”. Voznesenski je odlikovan Ordenom zasluga za otadžbinu II stepena, objavljena je njegova nova knjiga i snimljen specijalni film. Zbog bolesti glasnih žica, teško je govorio, vreme je provodio u čuvenom Peredelkinu, gradiću pisaca, u dači koju je, kao i mnoge njegove kolege, dobio od sovjetske vlasti na doživotno korišćenje.

Izvor: B 92/Politika/Tanjug Zoran Radisavljević