“FASCIKLA POSLEDNJA” STEVANA RAIČKOVIĆA

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Svečana sala u Francuskoj 7 nije bila danas puna gostiju, ali svi prisutni su se okupili da odaju poštu Stevanu Raičkoviću koji je preminuo pre tri godine i Milošu Crnjanskom kome je posvećena knjižica “Fascikla, poslednja” jedini Raičkovićev nedovršen i neobjavljen rukopis.

Salu su ispunili, uglavnom, pesnici, a o “Fascikli, poslednjoj”, sa podnaslovom “prepiska sa Crnjanskim”, govorili su, opet, pesnici Miroslav Maksimović, priređivač knjige, Rajko Petrov Nogo, Dragan Hamović i Srba Ignjatović, u funkciji predsednika Udruženja književnika Srbije.

Maksimović je ispričao da se Raičković tokom poluvekovne književne karijere uvek trudio da svoje tekstove sam priredi, a sve što je bilo u rukopisu, a nije smatrao da mu još treba, on je spaljivao tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.

* Raičkovićev tekst ima samo 54 strane, a beleške priređivača 14

Pošto su drugovali do poslednjeg Raičkovićevog časa, Maksimović, kako je kazao, bio je uveren da neće biti potrebe za priređivanjem ovog dela.

Međutim, pokazalo se da je Raičković završio samo uvod dok su pet pisama Crnjanskog i komentari Raičkovića ostali nedovršeni kao i kraj o poslednjim danima Crnjanskog.

Zato je Hamović dobro primetio da knjiga jeste po formi prozna ali se može svrstati među poetske, jer su ovaj “neumrli pesnički triptih” stvorila tri velikana srpske poezije 20 veka.

Ignjatović je podvukao značaj knjige kao dokumenta o kontaktima dva pisca u vremenu dok je Crnjanski bio u političkoj emigraciji u Londonu a Raičković mladi urednik “Prosvete” koji je želeo da objavi stihove svog književnog idola. Uz ogradu da je to dražesna, pikantna knjižica bez pretenzija da se smatra remek delom, Ignjatović je kazao da je “to dar iz jednog minulog vremena poklonicima oba pjesnika”.

Spaljivao rukopise

Prema rečima Noga, Raičkovićeva potreba da sve što je zapisivao spali bila je posledica njegove sumnje da će ga pamtiti nakon smrti, a pokazalo se da je ostao snažan orijentir za neke od srpskih pesnika da u “poslovima književnim ostanemo moralni i kako je Raičković govorio skoro čisti “.

Nogo, kome je pripala čast da ga bard poput Raičkovića označi kao najboljeg znalca i interpretatora njegove poezije, otkrio je da je knjiga nastala iz “čežnje onih koji su ga nadživeli da proniknu u sadržaj Raičkovićevih pisama koja nisu sačuvana”.

Izdavač knjige Sima S. Matić, poslovni čovek koji je iz ljubavi prema književnosti osnovao izdavačku kuću “Tiski cvet” u Novom Sadu evocirao je epizode iz dugogodišnjeg druženja sa Raičkovićem koje je rezultiralo spremnošću pesnika da mu poveri da objavi neka dela.

Stevanov sin jedinac Miloš (po Crnjanskom) nadenuvši ime knjizi poverio je očevo poslednje delo Matiću da ga štampa.

Izvor: Blic Online /Tanjug, Foto: A. Anđić

INICIJATIVA ZA VRAĆANJE ELGINOVOG BLAGA

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Metopa

Američki arheolog Stefan G.Miler izjavio da Velika Britanija treba da vrati Grčkoj mermerne statue i druge predmete koji su svojevremeno sa Akropolja odneseni u London.

Mermer koji je odnet sa Partenona mora biti vraćen Grčkoj. Njegovo je mesto u novom muzeju na Akropolju, kako bi kompletirali istorijsku celinu kojoj i pripadaju, izjavio je arheolog Miler u intervjuu novinskoj agenciji ANA.

Nekadašnji engleski ambasador lord Elgin je, u vreme kada je Grčka još bila sastavni deo Otomanskog carstva, pre dva veka, brodovima odnosio umetničke predmete sa Akropoplja.

Oni se sada nalaze u muzeju u Londonu, ali vlasti Velike Britanije uporno odbijaju da ih vrate Grčkoj, kojoj i pripadaju. Deo tih umetnina neprocenjive vrednosti nalazi se i u privatnim kolekcijama porodice Elgin, rekao je Miler.

Hram Partenon, posvećen je Atini Partenos, zaštitnici grada Atine izgrađen u 5. veku p. n. e. To je najznačajnija građevina dorskog stila i najveća građevina na atinskom Akropolju. Njegove dekorativne skulpture ubrajaju se u najvažnija dela svetske umetnosti.

Partenon se smatra trajnim simbolom i spada u najveće svetske kulturne spomenike. Arhitekte Iktonos i Kalikrates započeli su sa gradnjom 447. godine p. n. e, a zgrada je završena do 432. godine, dok je rad na dekoraciji potrajao bar još godinu dana. Izgradnju Partenona je nadgledao vajar Fidija, koji je bio zadužen i za skulpturalnu dekoraciju a njemu se pripisuje danas ne sačuvana statua Atine, rađena u hrizelefantinskoj tehnici- (zlato i slonovača).

Elginovo blago i grčko-britanski spor

Na samom početku 19. veka 1801. godine, britanski ambasador u Istambulu, Tomas Brus - lord od Elgina, dobio je dozvolu od sultana sultana da može da poruši novije građevine ako je to neophodno da bi se videli starogrčki ostaci, i da skine skulpture sa njih. On je to shvatio kao dozvolu da uzme sve sklupture koje nađe. Angažovao je lokalno stanovništvo kako bi ih poskidao sa hrama, neke je pokupio sa zemlje, a neke manje komade je otkupio od meštana. Skidanje skulptura je izazvalo dalja nepopravljiva oštećenja na ostacima Partenona, jer su neki od blokova koji su činili friz bili prepolovljeni kako bi im se smanjila težina za transport u Englesku.

Partenon

Danas se skulpture koje je Lord Elgin skinuo sa Partenona, nalaze u Britanskom muzeju. Ostale skulpture se mogu videti u muzeju Luvr, u Kopnhagenu i na još nekim mestima, a većina koja je ipak ostala u Grčkoj je smeštena u Akriopoljskom muzeju. On se nalazio na samom Akropolju, sa jugoistočne strane Partenona. U međuvremenu je izgrađena potpuno nova zgrada muzeja u koju će biti prebačene skulpture iz Akropoljskog muzeja. Na samoj zgradi Parteona moguće je videti još nekoliko zaostalih skulptura.

Grčka vlada je još 1983. pokrenula inicijativu da joj se skulpture iz Britanskog muzeja vrate. Britanski muzej to odbio. Bez obzira na čvrste britanske stavove, 2007. godine su održani pregovori između predstavnika grčkog i britanskog ministarstva kulture i njihovih pravnih savetnika. To je bio prvi ozbiljan sastanak u poslednjih nekoliko godina i čini se da su se dve strane približile rešenju problema.

Izvor: RTS

ATELJE 212 U BRISELU

Aleksandra Radovanović    Pozorište, Vesti

“Putujuće pozorište Šopalović” u izvođenju ansambla Ateljea 212, tri puta zaredom biće predstavljno na pozorišnom festivalu u Briselu. Dramu Ljubomira Simovića režirao gost iz Slovenije Tomi Janežič.

Atelje 212 učestvovaće u glavnom programu međunarodnog festivala u Briselu, gde će tri puta izvesti predstavu “Putujuće pozorište Šopalović” - 7, 8. i 9. maja, najavilo je to beogradsko pozorište.

U selekciji 15. po redu “Kunstenfestival - desarts”, koji se održava od 7. do 25. maja, prikazuju se savremeni projekti iz celog sveta, na više scena, a Atelje će igrati u KVS-BOKS pozorištu.

Poznatu dramu Ljubomira Simovića, koja se smatra za jedan od najboljih tekstova srpske dramaturgije, u novoj postavci režirao je gost iz Slovenije Tomi Janežič.

U predstavi se preispituju ključna pitanja koje komad postavlja - šta je uopšte pozorište i šta je gluma, gde je granica između teatra i onog što ga okružuje i da li su ljudi svesni da u svojim životima zapravo igraju mnoštvo uloga.

Radnja se događa 1942. godine u okupiranom Užicu gde, usred krvavih represalija, stiže glumačka družina iz Beograda, sa Vasilijem Šopalovićem na čelu. Njega igra Vlastimir Đuza Stojiljković.

U ansamblu su Dara Džokić, Renata Ulmanski, Isidora Minić, Jasna Đuričić, Boris Isaković, Branislav Zeremski, Nenad Ćirić, Miroslav Žužić, Nada Šargin i Svetozar Cvetković.

Izvor: RTS

PRIČA O SIMBOLU LJUBLJANE

Miroslav Mladenović    Vesti

“Nebotičnik”, jedan od simbola Ljubljane, nedavno je proslavio 80 godina, koji je, kada je podignut, bio najviša građevina Evrope. Arhitekta Vladimir Šubič je svojim delom slovenačku arhitekturu pokrenuo iz ravnodušnosti, smatraju njegove kolege.

Jedan od arhitektonskih simbola Ljubljane, “Nebotičnik”, nedavno je proslavio 80. rođendan. Arhitekta Vladimir Šubič je svojim neboderom u jednom naletu “amerikanizovao” Ljubljanu i uspostavio novu vertikalnu dominatnu građevinom od sedamdeset metara visine, umesto dotadašnje - Starog grada, piše u autorskom osvrtu Polone Balantič sa RTV Slovenije.

Nebotičnik nekad

“Nebotičnik” je građen od 1930. do 1933. godine i u to vreme je, po oceni autorke, Ljubljana krenula na put ka velegradu. Kada je otvoren, februara 1933. godine, bio je najviša građevina Evrope.

Šubič, inače praški đak, po rečima ondašnjeg istoričara arhitekture Frana Šijanca, pokrenuo je arhitekturu Slovenije iz ravnodušnosti.

Naime, zgrada “Nebotičnika” je podelila ondašnju građansku, ali i stručnu javnost Ljubljane. Nije bilo balansa. Ljudi su bili ili za, ili protiv, ali kako je Šijanc rekao, “ravnodušnih nije bilo”.

Šubič je posle rata pao u nemilost novih vlasti i svoju karijeru prosperitetnog arhitekte zamenio poslom građevinskog radnika na pruzi Brčko-Banovići. Tu ga je u 52. godini, na potezu između Lukovaca i Dobrnje, 1946. zadesila smrt od infarkta, piše u tekstu.

Nebotičnik sad

Ni njegov simbol Ljubljane u poslednje vreme ne prolazi najbolje, jer je po pisanju autorke, usled zapuštenosti “Nebotičnik” postao “slovenačka sramota”.

Uz Jožeta Plečnika, autora čuvenog “Tromostovja”, Vladimir Šubič se smatra arhitektom koji je najviše promenio izgled Ljubljane.

izvor: RTS

NAGRADE ZA ZRENJANINSKI HOR

Ivan Manojlović    Kultura, Vesti

Hor zrenjaninske Srednje muzičke škole “Josif Marinković”, vraća se sa dve prve nagrade sa tamičenja horova u belgijskom gradu Nerpeltu. Mladi pevači osvojili su prve nagrade u kategoriji omladinskih mešovitih horova i u takmičenju etno sastava.

Na 58. Festivalu horova za mlade, održanom u belgiskom gradu Nerpeltu, hor zrenjaninske Srednje muzičke škole “Josif Marinković” osvojio je dve prve nagrade, u takmičenju horova iz 26 zemalja, izjavila je dirignet tog hora Zorica Kozlovački.

Madi pevači iz Zrenjanina osvojili su prve nagrade u kategoriji omadinskih mešovitih horova i u takmičenju etno sastava.

U ukupno sedam kategorija, od 30. aprila do 2. maja, nastupilo je ukupno 126 horova.

Značajan uspeh na međunarodnom festivalu u Belgiji, uz dirigenta hora, ostarilo je ukupno 74 pevača i svirača, učenika Srednje muzičke škole “Josif Marinković”.

Izvor: RTS