ČEKAJ ME NA NEBU, LJUBAVI MOJA

Nebojša Đorđević    Kultura, Pozorište, Vesti

DALI I GALA

Praizvedba drame “Čekaj me na nebu, ljubavi moja” o ljubavi slikara Salvadora Dalija i njegove supruge Gale, biće premijerno izvedena 25. aprila na sceni Opera teatra Madlenianum u Zemunu.
U komadu španskog pisca Fernanda Arabala, koji režira Tanja Mandić Rigonar, autor na poetičan način opisuje ljubavnu priču Gale i Salvadora. Gala se u poslednjim trenucima života priseća njegovih godina ljubavi i spajanja.

Publika će biti u prilici da vidi čitav Dalijev život - od detinjstva do smrti - njegovu posvećenost umetnosti, njegove strahove, sukobe i nerazumevanje okoline zbog različitosti, saopšteno je iz Madlenianuma.

Glavnu ulogu tumači Dobrila Stojnić, a u predstavi igraju i Željko Grozdanović, Danica Arapović i Dušan Murić.

Izvor: S-media

HAK JE ŽIV, ALI I FIN

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura

Ilustracija iz knjige Marka Tvena „Haklberi Fin”

Da je Fin, prljava pijana rasistička bitanga, zaista sahranjen, ne bi po teoriji prvog pravog američkog pisca Marka Tvena bilo potrebe za cenzurom. Ovako, za jedan deo Amerike „Haklberi Fin” je još uvek zabranjena knjiga

Na katedrama američkih univerziteta malo je književnih analitičara koji bi danas ozbiljnije osporili ocenu Ernesta Hemingveja, da „celokupna moderna američka literatura proizlazi iz jedne knjige - Mark Tvenovog ‘Haklberi Fina’”. Ni pre ni posle ispovesti trinaestogodišnjeg derana koji je prkosio normama takozvanog civilizovanog društva da bi, putujući Misisipijem, izgradio svoj individualni etički kodeks „nije u američkoj književnosti ništa bolje napisano”. Hemingvej je u pohvalama bio sklon hiperbolama, ali saglasje postoji da je Mark Tven prvi pravi domaći pisac, a trinaestogodišnji Haklberi Fin oličenje američkog sna o slobodnom biranju sopstvenog avanturističkog izrastanja, uprkos nemilosrdnim okolnostima pod kojima si rođen.

Ipak za mnoge mlade ljude u Americi, one koji nisu do kraja potonuli u kompjuter, već stižu da pročitaju poneki papirnati klasik, Hak nije prepoznatljivi lik, čak ni danas kada se obeležava sto dvadeset peta godišnjica od kada je iz štampe izašao „Veliki američki roman” i sto godina od smrti Marka Tvena.

U američkoj istoriji cenzure „Doživljaji Haklberi Fina” su najčešće zabranjivana knjiga. Korice sa odrpanim deranom u slamnatom šeširu ne mogu se naći u svim javnim čitaonicama ili bibliotekama. Škole na insistiranje roditelja i danas zabranjuju da se zna o doživljajima belog dečaka koji je, ne želeći da služi svom zlom pijanom ocu, udružio snage i umeće sa odbeglim robom „nigerom” Džimom, odmetnuvši se od „civilizovanih” školskih obaveza, odlazaka u crkvu i pranja ruku.

Kada sam prijateljici u Vašingtonu, koja je odlazila u istočni deo grada na stanicu Kongres Hajts, tamo gde bela noga obično ne zalazi, predložila da tamošnjoj deci pročita „Haklberi Fina” ili „Toma Sojera”, ona me je pogledala kao da nisam normalna. „Pa to nikako ne može. Zar ne znaš koliko se puta u toj knjizi pominje reč koja počinje sa „N”.

Ali…, rekla sam prijateljici Pem, koja je ceo svoj život posvetila socijalnom radu sa decom u vašingtonskim slamovima, zar ti crni derani ne zovu jedan drugog isto tako „niger”, i kad se svađaju i kad se vole i kad se šale.

To je nešto sasvim drugo, kaže Pem čudeći se što ja to ne podrazumevam.

Reperi, crnčići, mladi i odrasli mogu da uzvikuju ovu reč, koliko god hoće, da se jedan drugom obraćaju javno sa N…., ali belac to nikako ne sme, makar bio i Mark Tven. I makar napisao najlepšu antirasnu knjigu svih vremena.

Deo literarno-etičke torture oko „Velikog američkog romana” pokušao je da razreši Džon Klinč, koji je napisao roman „Fin” o Hakovom ocu. Neobičnim literarnim pokušajem , pozajmivši čitave pasuse iz Tvenovog „Haklberi Fina”, obrćući i povezujući ih na sasvim nov način, Klinč je u pozadinu bacio musavog mangupčića i njegovu družinu, a u prvi plan stavio Hakovog oca, prljavu nemoralnu pijanu bitangu, razapetu između rasne mržnje i sopstvenih seksualnih poriva.

Hrabro i inventivno Klinč je izmislio majku Haklberi Fina i u ovom egzotičnom dodatku nacionalnoj literarnoj zaostavštini, ona je crnkinja Meri, izbegla robinja koju Fin drži kao sluškinju i ljubavnicu. To je, bar, priča stara koliko i sama Amerika, a jedna od divnih ironija ovog romana jeste ta da je Meri pismena, dok pijani rasista Fin ne ume ni da čita ni da piše. Hak je, dakle, polucrnac, ili tek polubelac, pa bi po toj logici mogao da bude podjednako obavezna lektira za celu crno-belu Ameriku.

U moru knjiga koje se o Marku Tvenu ili o Haku pojavljuju, ova je možda najoriginalnija a pisana je nešto pre nego što je Barak Obama krenuo u slavnu kampanju na Belu kuću. No, ni prvi crni američki predsednik čija je genetika obrnuta (majka bela, otac crni pijanac) od Klinčove fikcije u „Finu” nije uspeo da izmiri teško istorijsko nasleđe sa kojim se Amerika još i danas na svakom koraku suočava. U pomoć se zato uzimaju Tvenovi dobro poznati i potpuno nepoznati citati.

Na površinu je ovih meseci isplivalo razmišljanje Marka Tvena o slobodi govora i cenzuri. U zbirnoj knjizi do sada nepoznatih Tvenovih spisa, pojavio se i esej prvi put posthumno objavljen u „Njujorkeru” pre dve godine.

Samo mrtvom čoveku, pisao je 1905. u „Privilegiji groba” dozvoljava se da potpuno slobodno govori. Živom, sloboda govora može da naudi na razne načine. Da ga dovede do ekonomske propasti, da ga izloži javnoj poruzi i nasilju, da njegovu porodicu osudi na isključenje iz društva... Čovek nije nezavisan, i sloboda govora je formalno dozvoljena ali faktički zabranjena, tvrdi Tven. I zato se veliki američki pisac sigurno ne bi začudio kad bi video kako se u mestu u kome je odrastao zajedno sa Haklberi Finom njegova velika knjiška avantura izbacuje, na zahtev crnih roditelja, iz školskih programa. Jer i Tven i Hak i bitanga Fin, još su živi. A kako kaže Tven, živi samo formalno uživaju slobodu govora. Faktički samo grobovi, kad bi umeli da govore, ne robuju (samo)cenzuri.

Izvor: Poliika Zorana Šuvaković