OTKRIVENA GROBNICA NEPOZNATE KRALJICE

Aleksandra Radovanović    Kultura, Vesti

Brancuski arheolozi su nedaleko od Kaira pronašli grobnicu do sada nepoznate kraljice iz egipatskog Starog kraljevstva, pre više od 4.000 godina, javile su svetske agencije.

U nekropoli u Sakari zabeleženo je više otkrića, pošto deset arheoloških timova radi na iskopavanjima u donedavno netaknutoj oblasti u kojoj su sahrane obavljane neprekidno 2.000 godina, do rimskog doba. Vođa francuskog tima Filip Kolomber kazao je da je mumija kraljice Behenu uništena i da su u njenoj grobnici pronađeni zeleni hijeroglifi na belom kamenu. U grobnici je pronađen sarkofag od roze granita sa poklopcem od bazalta.
„Uzbuđeni smo pošto je tekst dobro očuvan”,
kazao je Kolomber i dodao da se odnosi na zaštitu kraljičinih ostataka i njen prelazak u zagrobni život.

Izvor: Blic Online/Beta Foto: AP

ŽIVORADU NEDELJKOVIĆU URUČEN “MEŠA SELIMOVIĆ”

Miroslav Mladenović    Knjige, Kultura, Vesti

Juče je u Narodnom pozorištu u Beogradu pesniku Živoradu Nedeljkoviću svečano uručena prestižna književna nagrada “Meša Selimović” koja mu je pripala za zbirku “Ovaj svet” (”Arhipelag”)

Primajući priznanje u prisustvu brojnih poštovalaca pisane reči, laureat je rekao da je Meša Selimović, Ahmeta, glavnog junaka svog romana “Tvrđava”, “predstavio kao pesnika i da sva njegova trvenja sa svetom i sa sobom vraćaju u sećanje znanja o životima i usudima brojnih pesnika koji su i slavili svet i sukobljavali se s njim”. Kako je, dalje, rekao znanja poezije nisu znanja od kojih svet sudbinski zavisi, “ali da njih nema, moglo bi se desiti da razne veštine, brzo dokusure svet i u tome je moć poezije”.

Nagradu je Nedeljkoviću uručio direktor Kompanije “Novosti”, koja je njen osnivač, Manojlo Vukotić koji je tom prilikom podsetio da se ove godine obeležava 100 godina od rođenja velikog književnika Meše Selimovića. U izboru za nagradu “Meša Selimović” učestvovala su 52 kritičara i svaki je predložio po pet naslova, a ove godine je bilo 90 predloženih. Nagradu čine skulptura sa likom književnika Meše Selimovića, koja je rad umetnika Miroslava D. Savića, povelja i novčani iznos.

Izvor: Blic Online E.B. Foto: FoNet

POSLEDNJA KOLUMNA MOME KAPORA: POHVALA NOVINARIMA

Nebojša Đorđević    Kultura

Razmišljanja dokonog šetača

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.

Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera.

Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet - OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.

Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu - čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari.

Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.

„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar.

Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju.

Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović.

Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.

Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan.

Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”.

Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu.

Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.

Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)

Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.

Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.

Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.

Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.

Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter”.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.

Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.

“Pohvala novinarima” je poslednja kolumna koju je Momo Kapor objavio u nedeljniku NIN od 18. februara 2010..

Izvor: Blic Online/Nin Foto: Blic

SRPSKA MUZIKA U AMERIČKIM CRKVAMA

Ivan Manojlović    Dijaspora, Kultura, Muzika, Vesti

Hor „Kapela Romana”

Kompozicije S. Mokranjca, S. Hristića, R. Maksimovića, A. Vrebalov i Ivana Mudija na koncertima hora iz Portlanda

Portland - Hor „Kapela Romana” („Cappella Romana”), sa dirigentom Ivanom Mudijem, izveo je februara, u punoj katedrali Svete Marije u Portlandu (Oregon, SAD), koncert nazvan „Opelo Stevana Hristića i srpska pravoslavna horska muzika”. Sutradan sesve ponovilo, ali u Sijetlu, u grčkoj pravoslavnoj crkvi Sveti Dimitrije.

Ovaj profesionalni hor osnovao je, 1991. u Portlandu, dr Aleksandar Lingas, profesor univerziteta u Londonu. „Kapela Romana” neguje muzičku tradiciju istočne i zapadne hrišćanske crkve kroz dela rane i savremene muzike, uz posebnu posvećenost vizantijskom i starom slovenskom muzičkom nasleđu koje izvodi na izvornim jezicima. Dosad su izdali 13 kompakt-diskova i razvili saradnju s kompozitorima i dirigentima čiji su afiniteti podudarni s programskom estetikom ansambla (Arvo Part, Džon Tavener, Ivan Mudi).

Zahvaljujući stručnim kontaktima Ivana Mudija u Novom Sadu i Beogradu, srpska umetnička muzika se u poslednjih nekoliko godina ustalila na repertoaru ovog hora. Britanski kompozitor, dirigent, muzički pisac i pravoslavni sveštenik, Mudi je kroz saradnju sa našim muzikolozima razvio posebno interesovanje za tradiciju srpskog liturgijskog pojanja, od srednjovekovnog, pa do savremenog izraza u duhovnoj muzici. Svoj doživljaj bogatog i specifičnog srpskog nasleđa predstavio je kompozicijom „Sedam himni Svetome Savi”, koja je sada premijerno izvedena u Americi. A sve to u programu sa Hristićevim „Opelom u b-molu”, sa „Stihirom” za muške glasove, naknadno napisanom na liturgijsku poeziju Teodosija Hilandarca (13-14. vek), sa „Rođenjem Hristovim” Aleksandre Vrebalov, sa kompozicijama „Miličin plač” (iz „Pasije svetoga kneza Lazara) i „Tebe Boga hvalim” Rajka Maksimovića, te sa „Veličanijem” Stevana Mokranjca na kraju. Mudi za svoju muziku kaže da iako „tehnički” nije srpska, njene su veze sa Srbijom mnogostruke.

Propratni koncertni program štampan je na dvadeset stranica velikog formata i sadrži podrobne podatke o kompozitorima i delima, kao i tekstove svih izvedenih kompozicija na srpskom i engleskom jeziku.

Izvor: Politika Jelena Simonović-Šif