KULTIM - književnost, poezija, stvaralaštvo, kultura » 2010» februar» 8

IZLOŽBA O VOJISLAVU ILIĆU

Nebojša Đorđević    Kultura, Poezija, Vesti

BIBLIOTEKA MATICE SRPSKE OBELEŽAVA 50 GODINA OD ROĐENJA PESNIKA

Postavku koja će biti izložena do 12. marta čine brojna izdanja Ilićevih pesama, kao i izbor literature o njegovom stvaralaštvu

NOVI SAD - Povodom 150 godina od rođenja pesnika Vojislava Ilića biblioteka Matice srpske pripremila je izložbu koja će biti otvorena danas.

U prostorijama Matice srpske od 8. februara do 12. marta biće izložena brojna izdanja Ilićevih pesama, kao i izbor literature o njegovom stvaralaštvu.

U pratećem katalogu izložbe objavljeni su odlomci iz tekstova koje su o Iliću i njegovoj poeziji napisali pesnikov brat Dragutin Ilić i supruga Zorka Ilić, kao i kritičari i pisci Ljubomir Nedić, Milan Savić, Marko Car, Branislav Nušić, Jovan Dučić, Svetislav Stefanović, Jovan Skerlić, Todor Manojlović, Sima Pandurović, Veljko Petrović, Momčilo Nastasijević, Velibor Gligorić, Zoran Mišić, Miodrag Pavlović, Milorad Pavić, Ivan V. Lalić i Ljubomir Simović.

Autorke izložbe i kataloga su Ivana Grgurić i Silvija Čamber.

Vojislav Ilić se rodio 1860. godine u Beogradu u porodici pesnika i političara Jovana Ilića, čiji je dom na Paliluli bio stecište književnika i intelektualaca onog vremena. Ometen bolešću i srpsko-turskim ratovima, Vojislav je školovanje napustio rano i obrazovao se uglavnom kod domaćih učitelja. Prve pesme, u duhu Zmaja i Jakšića, napisao je još kao dečak, ali je ubrzo, zahvaljujući očevoj biblioteci i ruskim oficirima preko kojih se upoznao s ruskim jezikom i književnošću, među svetskim klasicima pronašao nove poetske uzore.

Prvu zbirku poezije “Pesme” objavio je 1887. godine, a drugu, pod istim nazivom, dve godine kasnije. Sarađivao je s gotovo svim značajnim listovima i časopisima svog vremena i do smrti (1894) bio aktivan društveni i politički satiričar.

Izvor: Glas javnosti

PRONAĐEN “GRAD DINOSAURUSA”

Aleksandra Radovanović    Nauka, Vesti

U provinciji Šandong u Kini otkriveno više od 3.000 otisaka stopala dinosaurusa, starih od 100 miliona godina.

Kineski naučnici saopštili su da su u provinciji Šandong, na istoku zemlje, otkrili više od 3.000 otisaka stopala dinosaurusa, starih od 100 miliona godina, koji su svi okrenuti u istom smeru.

Otisci najmanje šest vrsta dinosaurusa pronađeni su na području grada Džučeng, javila je kineska agencija Sinhua. Stručnjaci veruju da je reč o otiscima starim više od 100 miliona godina, koji upućuju na migraciju ili na panično bekstvo od predatora.

Fosili dinosaurusa pronađeni su na 30 lokacija oko Džučenga, zbog čega je dobio nadimak “Grad dinosaurusa”.

Otisci su pronađeni nakon tri meseca iskopavanja na kamenitoj padini od oko 2.600 kvadratnih metara u jednom klancu.

Naučnici navode da je otkriće veoma neuobičajeno, kako zbog broja tako i veličine pronađenih otisaka.

Otisci, dugi od 10 do 80 centimetara, pripadaju raznim tipovima dinosaurusa, među kojima su gigantske vrste poput tiranosaurusa i hadrosaurida.

Izvor: RTS

POČINJU JOAKIMOVI DANI

Aleksandra Radovanović    Pozorište, Vesti

Mirko Babić, laureat Statue Joakim Vujić

Povodom jubileja kragujevačkog pozorišta

Revija pozorišnih predstava Joakimovi dani počinje 8. februara, povodom proslave 175-godišnjice kragujevačkog pozorišta i Dana teatra 15. februara.

Predstave kragujevačkog pozorišnog ansambla biće izvođene svakodnevno od 8. do 15. februara u Knjaževsko-srpskom teatru. Biće izvedena predstava „Klub novi svetski poredak”, rađena u kooprodukciji sa Kolektiv teatrom iz Mančestera, komad „Seobe” u režiji Pjera Valtera Polica iz Nemačke. Na repertoaru su i „Laža i paralaža”, „Gospođa ministarka”, monodrama „Dnevnik jednog ludaka” i predstava „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri”.

Na Dan teatra, 15. februara, biće uručene nagrade pozorišnim stvaraocima - Statueta Joakim Vujić, prsten sa likom Joakima Vujića i godišnja priznanja. Istog dana biće predstavljena monografija o prošlogodišnjem dobitniku Statuete Joakim Vujić, glumcu Mirku Babiću i izvedena predstava „Kontumac” u režiji Žanka Tomića.

Teatar u Kragujevcu na Sretenje, 15. februara, slavi 175. godišnjicu postojanja, na dan kada je Joakim Vujić 1835. godine prikazao komad „Fernando i Jarika” prema delu Karla Ekartshauzena.

Izvor: Blic Online E. B.

PREMINUO AKADEMIK MIHAILO MARKOVIĆ

Nebojša Đorđević    Vesti

Akademik Mihailo Marković koji je preminuo u Beogradu u 87 godini bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa 20 veka, marksističko humanističke orijentacije.

Marković je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a mnoge od njegovih knjiga, kao što su Dijalektička teorija značenja (1961) i Filozofski osnovi nauke (1981), spadaju u svetsku filozofsku baštinu.

Predavao je na više univerziteta u Evropi, u Kanadi, što je bio profesor i na američkim Mičigenskom univerzitetu u En Arboru i na Univerzitetu Pensilvanije u Filadelfiji, objavljeno je na internet stranici Srpskog filozofskog foruma.

Obavljao je dužnost predsednika Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, bio dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, upravnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Bio je član Organizacionog komiteta Korčulanske letnje škole ranih 1960-tih, član Saveta znamenitog časopisa “Praxis”, član redakcije časopisa The Philosophical Forum, Boston, Filozofia, Torino i Noeus Forum, Beč.

Bio je predratni komunistički aktivista, partizan, a nakon Drugog svetskog rata u vreme sukoba Jugoslavije sa zemljama sovjetskog bloka žestok kritičar staljinističkog dogmatizma.

Tokom šezdesetih Marković je postao jedan od glavnih kritičara Josipa broza Tita i Saveza Komunista Jugoslavije, učesnik i strateg demonstracija 1968. na Beogradskom univerzitetu. U januaru 1975. je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata.
Poznih osamdesetih bio je jedan od autora Memoranduma SANU o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji.

Marković je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije i autor programskih načela SPS, važio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Kao razlog za isključenje bio je, kako su tada navodili mediji, suprotstavljanje osnivanju stranke Jugoslavenska levica, kojom je rukovodila Mira Markovića, supruga predsednika SPS Slobodana Miloševića. Marković posle toga nije ima zapaženiji politički angažman, a u novembru 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu.

Poslednjih godina je Marković bio žestok kritičar zvanične linije SPS.

Objavio je knjige: “Filozofski osnovi nauke”, “Dijalekticka teorija značenja”, “Formalizam u savremenoj logici”, “Determinizam i sloboda”, “Kritička društvena nauka”, “Humanistički smisao društvene teorije”, i “Etika i politika”.

Niz Markovićevih dela je preveden u inostranstvu.

Mesto i vreme sahrane Mihajla Markovića biće naknadno saopšteni, naveli su u porodici.

Izvor: Blic Online/Tanjug

“ТРОШЕЊЕ СТРАХА” - Душан Мијајловић Адски

Nebojša Đorđević    Knjige

ЛЕПОТА МАЈКЕ ХРАБРОСТ

( Душан Мијајловић Адски : « Трошење Страха», Свен, Ниш, 2009.)

Лепота се не састоји у камену, него у форми коју уметност даје камену.
Тамо где свеопшти стваралац није оживео неку масу до потпуне осећајности, где је потенцијалност остала непокренута, где се на слици налази неко мртво, необрађено место, или на кипу нека неизразита површина, или у музичком комаду неки неповезан висећи или монотон низ нота, тамо се налази и непријатељ лепоте. Тамо је присутна ружноћа и метафизичко небиће. Тако можемо дефинисати разлику између ружних и лепих лица. Лица чине лепим живот душе која сија кроз телесне делове а додатно је обасјава светлост разума. Правилне црте не очаравају нас тако као што нас очарава свежина израза. Пошто једно исто лице са сталном симетријом, каткад изгледа лепо а каткад не, можемо ли сумњати у то да је лепота нешто више од симетрије?

Машта уметника али и не само машта, већ и његов стварносни уплив у уздигнућа и потонућа реалног живота на реалном месту у реалном простору своју функционалну манифестацију не остварује тако што ће му полазна основа бити нека «табула раза» већ је та полазна основа традиција која му пружа његова средина. Уметник прераста традицију своје средине, ствара нешто ново што не постоји у традицији и што образује једну нову традицију. Али чак и ако се побуни против традиције у њој учествује том својом побуном.

Лепота лица које је потрошило страх и побуна против традиције да страх паралише и онемоћава два су потпорна зида најновије књиге Душана Мијајловића Адског «Трошење Страха».

Душан Мијајловић Адски, бескомпромисан, луцидан и истрајан у намери да људима и појавама уђе под кожу, разоткрије грехове и разнолике људске слабости са новом књигом прича “Трошење Страха”, поетиком која је сасвим у складу са уверењем да је борба родитељ и господар свему и да од једних прави Богове а о других људе, дозвољава нам да страху погледамо очи. Дозвољава нам да га савладамо а да премиса људске црте у којој је и страх један од незаобилазних гостију, остане видљива у облику притајене опомене.

У причама Сасвим обичан дан и Свет је ипак шарена лажа Адски у крупни кадар нарације ставља мртваца а потом и пса да би се у поентираним завршницама главни наративни ток изместио у визуру реализма и, јединог могућег, логичног завршетка. Аутентичност у овим причама доводи Адског у јаку и нераскидиву везу са ствараоцима «превратничких « књига у српској књижевности друге половине двадесетог века. Миодрага Булатовића са књигом «Ђаволи Долазе» , с краја педесетих година прошлог века у којој је обасјао реалитет полусвета у идеалној бајци самоуправног социјализма, Небојшу Јеврића са књигом «Адамова Глава» с почетка осамдесетих и првим озбиљним приближавањем нарко света и језика и Душана Мијајловића Адског повезује, заправо, један парадокс. И Булатовић и Јеврић су по први пут на озбиљан и темељан начин проговорили о одређеним појавностима, док је појава коју третира Адски толико укорењена у свет који нас окружује да се поставља питање: колико је страх и занимљив као тема за озбиљну литературу? Али… Страх у причама Душана Мијајловића Адског има ону димензију која читаоцима поништава дилему између страха и разлога за страх и већ у том добуком проницању доводи нас до закључка да људи могу бити и оно од чега се највише плаше а то су у, горепоменутим причама, мртвац и пас.

У причи Једино смрт за узврат не тражи ништа сви они облици страха присутни и разарајући у свакодневном животу уоквирују се аналитичким уситњавањем страха од неиспуњених нада на делове, монолошке и ауто-дијалошке комаде уроњене у међусобну расправу из које се ослобађа мисао о блискости ћутања, реторике и логике.

Човече, умрећеш и ти. Мислиш, тада ће твоја улица занемети од туге, осушиће се неко стабло у дрвореду, олуја ће почупати све прозоре на солитеру…Ништа од тога! Можда ће једино тог дана нека од комшиница преварити свог можа, или ће неки лопов опљачкати банку преко пута твог стана. Тог дана, у инат теби, неће умрети нико од твојих непријатеља!

“Исаило” колоритна и упечатљива прича о страху од звери у човеку у први план ставља сељака и један начин живота и човека из велеграда, зета, дошљака, промишљеног, тајанственог, за рад и прилагођавање сеоском начину живота незаинтересованом.

Исаило, сеоски видар, травар али и опскурни сарадник магије, врачарења и гатања понире у танчине Маркове личности, једини он наслућује да је рођен да буде убица, што се на крају испоставља као тачно јер способност да предосећа и увиђа да је то човек који пресуђује по кратком поступку плаћа сопственим животом.

Страх од отуђења и дехуманизације је присутна у свим причама у књизи Душана Мијајловића Адског Трошење Страха и представља везивно ткиво али и, истовремено, показује да та врста страха може бити добро исклесан мотив за стварање или, бар, допринос некој од лепих уметности. У случају Душана Мијајловића Адског прича је та уметност којој је аутор подарио импулсе и укус а то без паралелног кретања и саживљавања са моралним начелом не би било могуће. Укус за лепу уметност приче Адски промовише на несвојствен начин: сугестиван, продоран и едукативан, на најбољи начин доказујући да љубав према уметности штити младог човека од коцке, средовечног од амбиције а старца од тврдичлука.

Приповедање Душана Мијајловића Адског и потресно и опомињуће своје исходиште проналази у ослонцу какав је Цицерон и његовом учењу да у уметниковом духу постоји готово идеална слика и да је његов задатак да само пренесе ту слику у неку материју.

У књизи прича Трошење Страха Душан Мијајловић Адски на психолошки утемељен и литерарним даром и искуством заоружен начин увире у световне, божанске и сидбинске аспекте наде. Дисциплиновано и методично, до у танчине разлаже тај мирисни букет опстојања у уверењу да се ватрама духовног индентитета не сме прилазити брзоплето и неопрезно. Пишући о свим важнијим аспектима наде у одсудним тренуцима, у тренуцима када живот копни и када је већ сав оденут у смртно рухо и када нема више снаге ни да се кисело подсмехне прoницљивошћу Габријела Лауба који каже: Волите живот као жену. Леп је иако је глуп, Адски се понаша као вајар који клеше скулптуру животиње. У потпуности поштује њену анатомију.

Живот је увек кратак, ако не верујете, питајте стогодишњаке. Такође, нема тог сажаљења које није лицемерно. Због тога, оболелом, осама више прија. Кад би се мисли, оваплоћене у самоћи аутоматски записивале, то би биле најмудрије мисли. Ја сам, размишљајући, закључила да је грех у животу осећати се лоше.

Приче које се намећу непогрешивом употребом језика, јасноћом, економичношћу, прикладношћу и отменим опхођењем према импулсима и болним тачкама текстуалности, издвајају се самосвојно и упечатљиво. У збирци прича Трошење Страха то су , понајпре, приче:

Сасвим обичан дан, Свет је ипак шарена лажа, Тајанствена шљива џанарика, Једино смрт за узврат не тражи ништа, Исаило, Бела врана, Гром који ћути, На путу истине, Најава дуге патње, Последњи дани наде, (не)докучива тајна Селетових, Шта рећи!? , Све док ме мрак не покрије, Чуда ипак (не)постоје…

Успешност и значај књиге Душана Мијајловића АдскогТрошење Страха” не објашњава се уским везама између чула писца и спољашњег света, него струјањем стваралачке енергије која је у писца утекла право из дубоких идеја и разлога које спољашњи свет неуспешно копира. Безмало, два миленијума.

Прочитајте књигу. Поразите заблуде. Очистите лице. Потрошићете страх.

Чедомир ЉУБИЧИЋ

Душан Мијајловић Адски пише прозу, поезију, приче и пeсме за децу, хаику поезију, сатиру, књижевне приказе и новинске текстове. На разнин књижевним конкурсима, награђиван је преко 80 пута, највише за кратку причу и приповетку.

Објавио је збирку песама: “Несаницом до истине”, збирке награђених прича “Калигула на кестеновом листу” и “Трошење сна”, збирку хаику поезије “Крчаг за росу”, неколико жанровских новела и преко 1.000 жанровских прича. Заступлјен је у “Антологији нишких приповедача”…