25 GODINA MADAM BATERFLAJ

Aleksandra Radovanović    Muzika, Vesti

Pučinijeva opera

Popularna opera Đakoma Pučinija “Madam Baterflaj” koja je prvi put postavljena na scenu Narodnog pozorišta 1984. godine, proslaviće 8. decembra 25 godina uspešnog postojanja na repertoaru nacionalnog teatra.

Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Pučinijevu operu u režiji Dejana Miladinovića koji je pre 25 godina i postavio na scenu, izvešće solisti Suzana Šuvaković-Savić, Janko Sinadinović, Miodrag D.Jovanović, Olga Savović, Igor Matvejev, Predrag Milanović, Nebojša Babić, Branislav Kosanić i Tatjana Mitić. Učestvuju Orkestar i Hor Narodnog pozorišta a dirigent je Dejan Savić.

Opera “Madam Baterflaj” za protekle dve i po decenije odigrana je 83 puta pred skoro 28 000 gledalaca, na matičnoj sceni ali i na gostovanjima u Kragujevcu, Požarevcu, Nišu, Šapcu, Smederevu, Užicu, Čačku, Trsteniku, Zaječaru i na Kipru, gde je u decembru 2001. odigrana dva puta, saopštilo je Narodno pozorište.

U istorijatu ove popularne opere na sceni nacionalnog teatra stoji da su libreto preveli Husnija Kurtović i Konstantin Vinaver, da je na premijeri 14. decembra 1984. godine dirigovao Nikolaj Žličar, scenograf je bio Mileta Leskovac, a kostimograf Svetlana Čkonjević.

Ulogu Čo-Čo-San na premijeri je tumačila Radmila Smiljanić, ulogu Suzuki Breda Kalef a Pinkertona Krunoslav Cigoj.

U naslovnoj ulozi nastupale su i Radmila Bakočević, Gordana Jevtović, Višnja Pavlović Drakulić, Vjera Mikić Miranović, Jasmina Trumbetaš Petrović i Suzana Šuvaković.

U ulozi Čo Čo San nastupile su i gošće Mirela Toić, Milica Zečević Buljubašić, Dunja Simić, Ženji Živkova (Sofija), Ana Til (SAD), Nina Abt-Neifert (ŠSR), Mika Mori (Italija), Mihoko Kinošita (Japan).

Tokom proteklih 25 godina “Madam Baterflaj” Narodnog pozorišta dirigovali su Dušan Miladinović, Zorica Mitev Vojnović, Bojan Suđić, Savić, Željka Milanović, gostovali su Miodrag Janoski i Imre Toplak iz Novog Sada, Kornel Trailesku iz Rumunije i Đorđo Kroči iz Italije.

Izvor: RTV Pink

POKUŠAJ REŠENJA MISTERIJE KARAVAĐOVE SMRTI

Ana Čizmar    Kultura, Slikarstvo, Vesti

Italijanski naučnici analiziraće posmrtne ostatke italijanskog slikara Karavađa, kako bi pokušali da razreše misteriju njegove smrti pre 400 godina.

Stručnjaci četiri italijanska univerziteta - mikrobiolozi, istoričari umetnosti i antropolozi, pokušaće da upriliče “pravu sahranu” za Mikelanđela Merizija, čiji su genijalnost i realizam napravili revoluciju u istoriji umetnosti. Istraživanjem, koje će početi u utorak, rukovodiće profesor antropologije kostiju na univerzitetu u Bolonji Đorđo Gruponi, koji je radio i na rekonstrukciji lica pisca Dantea Aligijerija.

“Pošli smo od različitih naznaka, pre svega one da Karavađo nije umro na plaži u Fenilji na obali Toskane kako se donedavno verovalo, već u bolnici u Porto Erkolu”, kazao je Gruponi, pokazujući novinarima kopiju nedavno pronađene slikareve smrtovnice. Karavađo (1571-1610) je, kako se veruje, umro od malarije i sahranjen je na malom groblju sa kojeg su svi posmrtni ostaci 1956. u neredu premešteni u grobnicu u crkvi u Porto Erkolu.

Ovo radimo iz ljubavi i malo će koštati, oko 10.000 evra, pošto je potrebno dati istorijski odgovor na pitanja o Karavađovoj smrti”, kazao je pisac Silvano Vinćeti, predsednik italijanskog Nacionalnog komiteta za valorizaciju istorijskog i kulturnog blaga.

Naučnici će morati da identifikuju ostatke oko 200 osoba, a potom da ih uporede sa umetnikovim potomcima.

Čuven po svom izrazitom kontrastu svetlo-tamno (kjaroskuro) na slikama kakve su “Bahus”, “Večera u Emausu” i “Meduza”, Karavađo se smatra prvim velikanom baroknog slikarstva u svetu.

Izvor: Blic Online/Beta

ŽERAR DE NERVAL - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević    Poezija

Žerar de Narval (1808-1855), savršen dendi u redengotu sa visokim okovratnikom, u uskim pantalonama, zakačenim ispod cipela i rukavicama od bijele kože. Volio je da se bavi prizivanjem duhova.

Šarl Bodler o Nervalu: “Bio je jedna od zvezda tamnog romantčarskog neba. Njegova smrt bila je za mene ogroman bol. Uvijek ću ga u mislima vidjeti kako se odjednom pojavio sa cvijetom sabljičice u ruci, u kafani u kojoj smo bili. To je bilo u januaru 1854. Tačno uoči njegove smrti. Ah! Ona ulica Vjej - Lantern, onaj zlokobni gavran koji grakće oko leša! Mislio sam često na to. Kakav kraj! Kakvo izbavljenje!”

Žerar de Nerval obesio se o uličnu svetiljku, u 47-oj godini.

FANTAZIJA

Ima jedan napev, taj je napev stari
lepši neg sav Mocart, Veber i Rosini,
jedan davni napev, ko jecaj u tmini,
što za mene samo ima tajne čari.

Svaki puta kada ga iznenada čujem,
za dvesta godina mlađa mi je duša:
kralj Luj Trinaesti… - i ko da pod rujem
vidim dol zeleni koji noć penuša;

Zatim dvor od cigla, uglovi kameni,
s oknima gde rujne boje zlati veče,
sav u prakovima, s rekom koja peni
njegovo podnožije, kroz ruže dok teče

Zatim jedna dama, kroz prozor svoj viri,
plava crnooka, u odelu starom…
Koju, u ćivljenju drugom, može biti,
već videh - i koje sećam se sa žarom!

ARTEMIDA

Trinaesta se vraća, al’ prva u krvi
I uvek jedina! Il’ tren samo blagi?
Poslednji Kraljice Lik, il’ Lik njen prvi?
A ti? Jesi l’ Kralj njen, il’ poslednji dragi?

Voli voljenika, od kolevke bruja
Grobna! Da: ljubiš me, u ushita vlasti
Smrt si ti, il’ mrtva! O jada, o slasti!
U ruci joj Ruža Trikratnoga ruja!

Svetice Napuljska: pregršti sa bleskom!
Ružo Gudulina, ljubičastih skrama!
Nađe li krst za se pustinjom nebeskom

Padajte sni belih ruža zaneseni, -
Vređajte Bogove, nebo vam od plama:
Svetica Ambisa svetija je meni!

HRISTOS NA GORI MASLINOVOJ

II

”Mrtvo sve je” - reče. ”Svemirom, bez straha,
Sav svoj leti zastranih, putevima mlečnim,
Gde god život veje buj svog zlatnog praha
Uz valovlje srme, pljuskom neizrečnim.

Gde god tla pustinjska, vrtložnoga daha
Okeana mutnih vape vriskom ječnim.
Skitnja tih kotura uzrujno je plaha,
Ali nigde duha, avaj! bezmerjem večnim!

Tražeć Oko božije - ambis spazih, bezdan
Crn i preogroman! Kroz sav beskraj zvezdan
Zrači vasionom: da je, zgusnut, zgrane.

Taj bunar od mraka, okružava Duga
Prag Haosa drevna, Ništavilu druga,
Spirala što guta svetove i dane.”

III

”Nepomična Sudbo, čuvaš nemo svet,
Nuždo i Slučaju: sve studeniš gredom,
Oko tebe svuda jezoviti let
preciklih svetova u zgranuću bledom.

Da l’ još uvek umeš da izvodiš skret
Od mrtvog ka živom, nepomitnim redom,
Da zadahneš one kojim nije mret,
Da zgaslih sunaca ne presvisnu jednom?

Ti - smrt da pobediš, imaš li još moći?
O nisi li zgromljen, okršajem ljutim
kada anatemnjak i Anđeo Noći

Poslednjom se snagom ustremio, slutim?
Sam plačem, sam patim. Ne mogu podneti.
A umrem li ja - ta sve će umreti!”

MIRTO

Na te mislim, Mirto, čari Božanstvene,
Holim Pozilipom s hiljadu vatara,
Na sjaj koji Istok na tvom čelu stvara,
S crnim grožđem zlatne vitice spletene.

Na tvoj stas sam bio duše opijene,
Na osmeh tvoga oka pritajenog žara
Kad Bahusa molih srcem iz nedara,
Jer Muza je Grkom stvorila i mene.

Znam zašto proradi tu grotlo vulkana,
Jer ga juče dirnu noga ti lagana,
I pepeo pokri sav vidik pun sjaja.

A kad ti Bogove Norman razbi gredom,
Pod Vergilijevim lovorom se spaja
Zelena Mirta s Hortenzijom bledom.

 

POEZIJA ZA GRADSKU DUŠU

Nebojša Đorđević    Knjige, Poezija, Vesti

Antologija srpske urbane poezije donosi jednu novu, poetsku urbanost, koja peva o svakodnevnom životu u gradu, na jedan izazovan i provokativan način.

Jednostavno pisanje o stvarima koje nam se dešavaju svakodnevno, u gradovima u kojima živimo osnovno je obeležje urbane poezije.

U Antologiji srpske urbane poezije nalazimo jednu novu, poetsku urbanost koja peva o prljavim zidovima, kupatilima, stepenicama, robnim danima. I o telefonskim sekretaricama, dugovima i nepodnošljivim letima u soliterima.

“Urbano je sve ono što je gradsko, najjednostavnije rečeno, ali urbanost podrazumeva modernost i to je jedan osećaj za življenje u sadašnjem vremenu, stvar je pre svega senzibiliteta i duha vremena u kojem se živi”, rekla je Radmila Lazić, priređivač Antologije srpske urbane poezije.

Jezik pesnika čija se dela nalaze u Antologiji je jezik gradskih ulica, trgova i trgovaca, šetača i slučajnih prolaznika. Sve o čemu pišu obično je i živi.

” Ovi pesnici pre svega govore o životu, iz svog vremena i jezikom kojim govori njihova okolina, jezikom sporazumevanja, ne nekim arhaičnim. Njihova poezija je komunikativna, govore o svemu što se tiče čoveka, o svim problemima. Pesma i jeste jedan mikrokosmos svih ljudskih potreba i problema”, kaže Radmila Lazić.

Ova poezija preispituje smisao jezičkih igara u banalnosti gradskog života gde je sve više informacija, a sve manje smisla. To je poezija otvorena za novo, izazovno i provokativno.

Razlikuje se po tome što ne tretira neke velike nacionalne, istorijske i patriotske teme, nego rituale svakodnevnog života, zagledanost čoveka u svoju intimu i subjektivnost”, kaže Predrag Petrović, asistent na srpskoj književnosti 20. veka.

Kritičari se ne slažu sa tezom o smrti poezije, i zato kažu da je Antologija važna, jer iz ugla posmatrača i učesnika u događajima prikazuje odnos čoveka i grada. Ako pođemo od toga da je “mračno ako pesnici ćute”, to znači da u gradskom sivilu nije baš sve tako crno.

Izvor: RTS Ana Emić

NOVI FILM O HARIJU POTERU U NOVEMBRU 2010. GODINE

Mirjana Stanojevi?    Film, Vesti

“HARI POTER I RELIKVIJE SMRTI”


Prvi deo, poslednjeg filma u serijalu o čarobnjaku-dečaku Hariju Poteru doći će u srpske bioskope u novembru 2010. godine, dok se drugi deo očekuje 2011. godine, saopštila je u sredu distributerska kuća “Tak”.

“Hari Poter i relikvije smrti”, sedmi i poslednji tom književnog serijala K.D.Rouling, biće ekranizovan u dva filma, za razliku od ostalih šest knjiga.

Režija je ponovo poverena Dejvidu Jejtsu, koji je radio na prethodna dva filma u serijalu: “Hari Poter i red Feniksa” i “Hari Poter i polukrvni princ”.

Svetska premijera prve “Relikvije smrti” zakazana je za 19. novembar 2010, a druge za 15. jul 2011. godine. Glavne uloge tumače, kao i u prethodnim filmovima, Danijel Redklif, Rupert Grint i Ema Votson.

Izvor: S media