PESME IZ BARAKE

Nebojša Đorđević    Knjige, Poezija, Vesti

Osip Mandeljštam

I kao pesnik i kao prozni pisac Osip Mandeljštam (1891-1938) ostavio je neizbrisiv trag u ruskoj i svetskoj književnosti. Mnoge njegove pesme poznate su našim čitaocima u prevodima Branka Miljkovića, Milice Nikolić, Danila Kiša, Stevana Raičkovića, Miroslava Maksimovića… ali je tek ovih dana prvi put objavljena njegova zbirka “Voronješke sveske”, u izdanju “Nolita”, u prevodu Svetislava Travice. Knjiga je nastala tokom pesnikovog progonstva u Voronjež, pesme je sačuvala njegova udovica Nadežda i objavljene su krajem pedesetih godina kao samizdat i na Zapadu.

Zbog stihova protiv Staljina Mandeljštam je 13. maja 1934. godine uhapšen i osuđen na tri godine progonstva u Čerdinj. Kazna mu je zamenjena progonstvom u Voronjež, zahvaljujući Ani Ahmatovoj i Borisu Pasternaku koga je Staljin lično zvao telefonom pitajući ga da li je Mandeljštam zaista takav “majstor”, kako se priča i dobio potvrdan odgovor. U Voronježu gde je bio zajedno sa suprugom, pesnik je najpre radio u lokalnim novinama i na radiju, ali je vremenom izgubio taj posao i živeo od skromne pomoći prijatelja na ivici gladi i duševne poremećenosti. Po isteku roka progonstva zabranjeno mu je da živi u Lenjingradu i Moskvi, pa se preselio u Kalinjin. Samo godinu dana kasnije usledilo je novo hapšenje i presuda na pet godina logorske kazne zbog “kontrarevolucionarnog rada”. Ubrzo, prema zvaničnoj verziji Osip Mandeljštam je umro u bolničkoj baraci etapnog logora u blizini Vladivostoka.

Mišljenja književnih istoričara o dometima “Voronjeških svezaka” su prema rečima Zorislava Paunkovića, odličnog poznavaoca ruske književnosti potpuno podeljene. Dok jedni smatraju da su ove pesme slabije u odnosu na njegov prethodno ostvareni opus drugi drže da je to vrhunac stvaralaštva ovog autora. Tako je još Ana Ahmatova primetila da su se “prostor, širina, duboko disanje, pojavili u Mandeljštamovim stihovima upravo u Voronježu, kada on uopšte nije bio slobodan”. Slično je mislio i sam pesnik.
“Voronješke sveske” obuhvataju veliki broj Mandeljštamovih najpoznatijih pesama kao što su Rađanje osmeha” ili “Stihovi o neznanom vojniku”.

Izvor: Večernje novosti D.Bt.

PAKO DE LUSIJA NA “GITAR ARTU”

Aleksandra Radovanović    Kultura, Muzika, Vesti

Virtuozni španski gitarista Pako de Lusija nastupiće 12. februara u Sava centru na 11. Guitar Art festivalu.

Smatran za jednog najvećih flamenko umetnika svih vremena, Pako de Lusija će iz Beograda i zvanično otvoriti svoju novu svetsku turneju. De Lucia je dvogodišnju koncertnu pauzu iskoristio za rad na novom albumu koji se očekuje još od 2004. godine.

Priznat kao jedan od najvećih evropskih umetnika današnjice, Pako de Lusija se smatra za najuniverzalnijeg flamenko autora i jednog od najboljih gitarista svih vremena. Svoje tradicionalno umeće sviranja andaluzijske muzike, De Lusija je decenijama širio na fuzije sa džezom i širom svetskom tradicijom, učinivši da flamenko danas bude planetarno voljen muzički izraz, pa i više od same muzike.

Svedočanstvo toj poluvekovnoj misiji danas predstavlja njegovih 27 albuma, kako studijskih, tako i onih verovatno popularnijih - koncertnih bravura.

Fransisko Sančez Gomez, kako je puno ime španskog gitariste i kompozitora, rođen je 1947. godine u Alhesirasu, primorskom gradu u španskoj južnoj pokrajini Andaluzuji. Umetničko ime, kako je to karakteristično za andaluzijske muzičare, uzeo je po imenu svoje majke Lusije.

Umetnikov otac, takođe flamenko gitarista, razvio je Pakovu ljubav prema gitari još od njegove šeste godine, da bi već u dvanaestoj osvojio svoju prvu veliku nagradu na flamenko takmičenju.

Sa nepunih 18 godina objavljuje svoj prvi album sa gitaristom Rikardom Modregom „Dos Guitarras Flamencas”, a ubrzo i još dva do 1968. godine kada počinje antologijska saradnja sa po mnogima najvećim flamenko pevačem Kamaronom.

Devet zajedničkih albuma i osavremenjivanje flamenko izraza sa korišćenjem električnog basa i perkusija uz hrabre izlete u džez partiture učinili su da se ovaj tandem smatra osnivačima pokreta „Nuevo Flamenco” koji je ubrzo napustio vrlo hermetične granice Frankove Španije.

Kako je Franko napuštao Španiju (i obrnuto), tako je Pako objavio svoje prvo planetarno popularno remek delo „Entre dos Aguas” koje je držalo prvo mesto u Španiji punih 20 nedelja, da bi ubrzo potom održao i gotovo mitologijski koncert u Kraljevskom pozorištu u Madridu.

Ubrzo zatim izlazi album prekretnice „Almoraima” (1976) na kojem Pako predstavlja flamenko u dubokoj vezi sa brazilskom rumbom što ovom žanru daje dotad nečuvenu atraktivnost.

Međunarodno interesovanje za španskog velikana se iz Evrope prenosi i preko Atlantika sa bestseler-albumom „Friday Night In San Francisco” na kojem Pako svira sa Džonom Meklaflinom i Al di Meolom. Ovaj album se od 1981. godine prodao u preko šest miliona primeraka

Iste godine Pako okuplja grupu u kojoj su i njegova braća Pepe i Ramon, a pored perkusija uvodi i duvačke instrumente, pre svega flautu i saksofon, dok se plesači sve češće pojavljuju na njihovim impresivnim koncertima. Paralelno sa izdanjima Pakovog seksteta, objavljena su još dva uspešna albuma sa Al di Meolom i Džonom Meklaflinom, kao i album sa džez velikanom Čik Korijom.

Izvor: B 92

“RAŠA PLAOVIĆ” NIKOLI RISTANOVSKOM

Miroslav Mladenović    Pozorište, Vesti

Glumačku nagradu “Raša Plaović” za sezonu 2008/2009 dobio je Nikola Ristanovski za ulogu Ahmeda Nurudina u predstavi “Derviš i smrt” Narodnog pozorišta u Beogradu.

Odluku je jednoglasno doneo žiri čija je predsednica bila Ana Tasić, a članovi Aleksandra Nikolić, Ljiljana Mrkić Popović, Slavko Milanović i Miloš Lolić.

Ristanovski je odigrao glavnu ulogu u dramatizaciji čuvenog romana Meše Selimovića, u adaptaciji i režiji Egona Savina. Za nagradu su ga predložili Narodno pozorište u Beogradu i Savez dramskih umetnika Srbije.

Priznanje će mu bti uručeno 22. novembra na svečanoj proslavi Dana Narodnog pozorišta.

Izbor: B 92

NAČIN IZBORA NOVOG PATRIJARHA

Nebojša Đorđević    Vesti

Beograd - Ustav SPC predviđa da se, najkasnije za tri meseca, Sabor Srpske pravoslavne crkve sastane radi izbora novog patrijarha.

Crna zastava istaknuta na zgradi Patrijajršije (FoNet)

Sinod Srpske pravoslavne crkve sinoć nije doneo odluku o datumu održavanja izbornog sabora. Novinar NIN-a i dobar poznavalac prilika u Crkvi Jovan Janjić očekuje da će izborni sabor biti zakazan u skladu sa Ustavom SPC, tačnije do 15. februara.

 

Sednicu Sabora, crkvene skupštine, zakazuje Sinod, odnosno crkvena vlada. Sabor zatim donosi odluku o tome da preraste u izborni, objašnjava Janjić za B92.

“Izbornom saboru prisustvuju sve aktivne vladike, kandidati za patrijarha su svi oni koji imaju pet godina eparhijskog staža, dakle oni koji pet godine rukovode nekom eparhijom”, navodi on.

Trojica vladika koji dobiju najviše glasova, dodaje Janjić, ulaze u trojnu kandidaturu, ali je uslov da dobiju natpolovičnu većinu.

“Imena sa trojicom izabranih vladika stavljaju se u posebne koverte koje se stavljaju u sveto jevanđelje. Jevanđelje se stavlja na sveti presto u hramu. Posle odslužene liturgije pristupa se izboru patrijarha na taj način što monah koga odredi Sabor uzima koverte iz svetog jevanđelja, preturi ih nekoliko puta preko ruku i izvlači jednu od njih”, objašnjava Janjić.

Koverat se predaje predsedavajućem izbornog sabora, koji zatim čita ime novog arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko- karlovačkog, patrijarha srpskog, kako glasi puna funkcija.

Ovaj način izbora, gde se iz užeg kruga kandidata zapravo žrebom bira poglavar SPC, naziva se apostolski.

Patrijarh Pavle je prvi poglavar izabran na taj način i Janjić veruje da će takva praksa biti nastavljena.

Prema njegovim rečima, patrijarh Pavle je prvi poglavar koji je izabran po ovim pravilima koja su uvedena 1967. godine, „kao poseban amandman na Ustav SPC, sa ciljem da se spreči uticaj politke na SPC”.

“Verujem da će se ostati pri takvom izboru i da neće biti nekih pokušaja kao što su bile glasine da će se menjati taj član Ustava da se patrijarh bira većinom glasova. Ako bi do toga došlo, to bi bio jasan znak da se politika upliće u izbor poglavara SPC, što bi imalo velike posledice po duhovni i politički život u Srbiji”, zaključio je Janjić.

Izvor: B 92

BOGU NA SLAVU I NA KORIST NJEGOVOJ CRKVI

Nebojša Đorđević    Vesti

Pavle za patrijarha SPC izabran 3. decembra 1990.

Pavle je u čin jeromonaha unapređen 1954. godine, a arhimandrit postaje 1959. Od 1955. do 1957. bio je na postdiplomskim studijama u Atini

Ostalo je zapisano: Jednom prilikom je jedan velikodostojnik SPC, raspitujući se o našim đacima u Atini, dobio ovakav odgovor: “Kada bi naša grčka crkva imala pet sveštenika kao što je vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača crkva na svetu…”

Za episkopa raško-prizrenskog Pavle je izabran 29. maja 1957, a patrijarh srpski Vikentije posvećuje ga 21. septembra iste godine u Sabornoj crkvi u Beogradu.

U svojoj eparhiji obnavljao je i gradio nove crkve, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je držao predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje eparhije. Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u UN o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Za patrijarha SPC izabran je 3. decembra 1990. godine. Izbor tada nije prošao lako. Obavljen je za života tadašnjeg patrijarha Germana, mimo njegove saglasnosti. Pavlovo ime našlo se na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Sve do tog kruga, “cenzus” za ulazak na listu imala su samo dva kandidata - episkopi Sava i Stefan. Onda su po tzv. “apostolskom načinu biranja” tri koverte stavljene na Jevanđelje, promešane su, a jedna je izvučena. Tako je izabran 44. srpski patrijarh - Pavle.

Uvek uz narod, studente i demokratske političare

Predvodio je prvu posleratnu litiju beogradskim ulicama sredinom juna 1992. Pet godina kasnije bio je na čelu Svetosavske litije pred kojom se posle višednevne blokade studenata povukao policijski kordon u Kolarčevoj ulici. Porukama, molbama i savetima umirivao je partijske strasti pred gotovo svake višestranačke izbore u Srbiji i među prvima pozdravio pobedu predsedničkog kandidata DOS-a 2001. godine.

Tokom teških ratnih godina na prostoru bivše Jugoslavije činio je što je u njegovoj moći bilo da sa poglavarima drugih crkava i verskih zajednica apelima i poruka urazumi, koliko je moguće, ostrašćene ratoborne glave.

- Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo - rekao je tada, neposredno posle izbora, patrijarh Pavle.

Bavio se i naučnim radom. Objavljivao je monografije, studije, višetomne knjige, molitvenike i druge bogoslužbene spise. Dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prevod objavljen 1984, a 1990. i ispravljeno izdanje. Dok je bio vrhovni poglavar SPC, obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju, otvorena Duhovna akademija u Foči, Bogoslovija u Kragujevcu, a osnovana je i informativna služba SPC “Pravoslavlje pres”. Pokrenuo je 1993. u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, uspeo da vrati veronauku u škole, a svojim požrtvovanjem uspeo je i da Bogoslovski fakultet vrati pod okrilje Beogradskog univerziteta, iz koga su ga komunisti izbacili 1952. Zbog svih zasluga Bogoslovski fakultet mu je dodelio zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Izvor: Pres Online