NOVA SAHRANA U ČAST EGDARA ALANA POA

Ivan Manojlović    Kultura, Vesti

Nakon 160 godina, veliki američki pisac Edgar Alan Po konačno će biti počastvovan sahranom kakav mu dolikuje, piše BBC.

U znak obeležavanja 200 godina od njegovog rođenja, grad Baltimor, u kojem je Po umro i bio sahranjen, biće domaćin i druge ceremonije. Očekuje se da će veliki broj ljubitelja Poovih dela prisustvovati službi, nakon što su čitavu noć proveli pored njegove grobnice. Bukvalno niko nije se pojavio na Poovoj sahrani 1849. godine

Edgar Alan Po, tvorac modernih detektivskih i horor priča, jedan je od najuticajnijih američkih pisaca svih vremena. Ipak, on je umro u siromaštvu u 40-toj godini. Njegova grobnica je uništena, a sada će, nakon više od veka i po, Po biti po drugi put sahranjen, ovog puta uz sve počasti.

Inače, već desetinama godina jedan misteriozni posetilac ostavlja tri ruže i bocu konjaka na grobnicu na njegov rođendan, ukazao je britanski medij.

Izvor: Blic Online Foto: AP

DAMIR ŠODAN - IZBOR IZ POEZIJE

Nebojša Đorđević    Vesti

Damir Šodan je rođen 1964. u Splitu. Diplomirao engleski jezik i opću povijest na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Dramom Zaštićena zona osvojio 2000. u Beču prvu nagradu na dramskom konkursu za autore iz bivše Jugoslavije. U časopisu Quorum, gdje objavljuje prevode angloameričkih pjesnika i prozaista priredio je 1999. i malu antologiju njujorškog pesništva Broad-way. Preveo je sabrane pesme Raymonda Carvera, Svi mi i izabrane priče Odakle zovem, 2006. U štampi mu je i prevod izabranih pjesama Charlesa Simica, Hotel nesanica.

U biblioteci Feral Tribune, Split, objavio je knjigu dramskih tekstova Zaštićena zona/Kain ili njegov brat (2002). Zaštićena zona izvedena je u zagrebačkom ZKM-u 2002. u režiji Dušana Jovanovića, a grotesku Noć dugih svjetala postavio je (2005) mostarski MTM u režiji Tanje Oručević-Miletić. Prevođen je na engleski, nemački, mađarski, poljski, slovenački, makedonski i španski jezik.

Član je redakcije zagrebačkog časopisa Quorum, uredništva časopisa Poezija i uredništva Feralove biblioteke. Radi kao prevodlac pri MKSJ-u Den Haagu, u Holandiji gdje uglavnom i živi.

Objavio knjige pjesama: Glasovne promjene, 1996; Srednji svijet, 2001.

USPOMENA

U krilu žena drži
živo pile. Hladi ga
listom požutjelih novina.
Dolje Vrulja vrvi masnim točkama.
Autobus imotske pošte sklizavi mogul
muzgavac u mreži podneva
iskašljava uporabljeni dim.
Na nevidljivom mjestu
s nutarnje strane retrovizora
taj čas nabujala rijeka baklje
primaknute truplima neko
drugo zaboravljeno tijelo
razilazi se u toplom
pepelu Benaresa.

DALJINA

Dok trčim uz Sjeverno more
miljama daleko moj otac
zastaje oslonjen o držak motike.
Tu smo - dakle - govori.
Poslije svega što smo učinili
za njega gospodin trči,
a ovdje ludilo tek počinje.
Pojačavam tempo s vjetrom
u leđima bježim od te pomisli.
Malo dalje (uvijek dalje)
jedan galeb iz pijeska je
iščeprkao svjetlucavo kamenje.
I sad cupka.
Čudi se.

VRATA OTRANTA

kad pomislim na Vrata Otranta
instinktivno zavrćem nogavice.
plaši me tolika količina vode
koja može začas prodrijeti
u naše krevete i sobe
i učiniti svaki raspored suvišnim,
stranim ili zastarjelim.
gospodin debeli kuhar
koji uzdiše na krmi dugo
očekivanog krstaša i istresa
otpatke na bijelu brazdu
sklopio je pakt s psinama.
u džepu čuva pepeo naše priče;
sve one opuške razmijenjene s brigom
i poljupcima. i stalno se smješka
kao da je u dosluhu
s podvodnim minama.

KEATSOV SLAVUJ

ujutro pomilujem slavuja.
zatočenog u papirnatom satu.
ili točnije u krletki pokrivenoj krpom.

on je moj i ja sam njegova
naprava na navijanje.
među nama se javlja solidarnost
kao među djecom koju su
na organiziranom ljetovanju
opekle meduze.

o podne letimo u raskolje dneva,
prema istopljenom sunca krilu.
dok dolje pozemljari
iđu, lizu i gamižu
sade kupus ili nešto slično
i u zemlju zarivaju
potkresane taklje.

ovdje je svaka pjesma oda Svevišnjem?
o - da.

KAMENJE

Uvijek to kamenje.
Više mu i ne kontroliram let.
Izudarane glave jedem, radim,
oko mene grgolji suhi bijes.
Kamenje opsadâ, kamenje pjesnika,
biblijsko kamenje, kamenje otokâ
(i ostala kamenja) pljušti niz stubišta,
kroz parkove, niz lica potomstva.
I mada u njemu nema ničega,
ništa od sadre, volje, minerala
(ništa od samog kamenja),
ono me svejedno zasipa.
Tvrdo, drugorazredno sječivo
pred kojim se i anđeo ugiba.

 

 

DANI ZORANA RADMILOVIĆA U ZAJEČARU

Aleksandra Radovanović    Pozorište, Vesti

Počinju “Dani Zorana Radmilovića” u Zaječaru. Ideja vodilja ovogodišnjeg festivala Radmilovićeva misao,“Pozorište je to: koliko god da je surovo, ipak, ipak, razgaljuje”.

U Zaječaru su sinoć počinju 18. pozorišni “Dani Zorana Radmilovića”, kulturna manifestacija koja se svake godine održava u rodnom gradu tog glumca, koji je preminuo 1985. godine.

Tokom sedam festivalskih večeri publici će se predstaviti Narodno pozorište iz Beograda predstavom “Derviš i smrt” Meše Selimovića, Atelje 212 sa Loerovom predstavom “Nevinost”, a komad Marina Držića “Dundo Maroje” izvešće Kruševačko pozorište.

“Gospođu ministarku” Branislava Nušića izvešće Narodno pozorište iz Niša, a Mihailovićev komad “Protuve piju čaj”, Šabačko pozorište.

Predstavu “Jare u mleku”, odigraće glumci Pozorišta mladih iz Novog Sada.

Poslednje večeri festivala publici će se predstaviti pozorište Timočke krajine “Zoran Radmilović” sa komadom “Orkestar Titanik”.

Upravnik Pozorišta Timočke krajine “Zoran Radmilović” u Zaječaru Vladimir Đuričić rekao je da je promenjen vizuelni identitet nagrade najboljem glumcu i da će to ove godine biti mini statueta spomenika Zoranu Radmiloviću, koji je podignut u Zaječaru.

Svake večeri će se dodeljivati nagrada “Zoranov brk”, zatim nagrada nazvana po preminulom scenografu zaječarskog pozorišta Krstomiru Milovanoviću i druge nagrade, a novčani deo je obezbedila Elektroprivreda Srbije, rekao je Đuričić.

Ovogodišnji žiri Festivala činiće režiser Mihajlo Vukobratović, muzičar Kornelije Kovač i glumac Irfan Mensur.

Organizatori kažu da je ideja vodilja ovogodišnjeg festivala bila misao Zorana Radmilovića - “Pozorište je to: koliko god da je surovo, ipak, ipak - razgaljuje”.

Izvor: RTS

LICE I NALIČJE PORTRETA

Ivan Manojlović    Slikarstvo, Vesti

Dorotea Golc: „A.D”, 2006.

Krems - Postoje portreti koji vekovima golicaju našu maštu i takvi koji će, bez sumnje, tek postati besmrtni. Kada je 1911. sa zida Luvra ukradena Da Vinčijeva Mona Liza, za njen nestanak su bili sumnjičeni i neki od najvećih slikara tog doba - Pablo Pikaso, Feliks Valoton i Kes van Dongen. Policija je, baš kao i deo javnosti, smatrala da ne postoji niko ko ne bi poželeo da bude u društvu čuvene dame misterioznog osmeha, te da bi i ugledni članovi društva bili spremni da za nju rizikuju svoju slobodu.

Od 15. veka u kome je nastao ovaj čuveni portret, u svetu slikarstva se puno toga promenilo. Do tada je pravo na „večnost” pripadalo plemićima, božanstvima i svecima, najzaslužnijim ratnicima i visokim državnicima, što je teklo po narudžbi. Za svega nekoliko decenija, spektar portretisanih osoba se naglo proširio, prvi put prikazujući i lica ljudi iz, takoreći, manje privilegovanog života. Sa tehnološkim i ekonomskim napretkom, pravo na portret osvaja novi građanski sloj uglednih trgovaca, bankara, zanatlija, humanista i umetnika koji traže potvrdu svojih zasluga u adekvatnom likovnom prikazu stečenog statusa.

Portret kao jedan od najstarijih motiva u umetnosti tema je izložbe „Portret kroz istoriju”, smeštene u galeriji Kunsthale u Kremsu. Ova opsežna studija - koja broji 180 remek-dela „starih i novih klasika” poput Pola Sezana, Alekseja fon Javlenskog, Pabla Pikasa, Eduara Vijara, Emila Noldea, Rembranta, Alberta Đakometija, Frensisa Bejkona, Albrehta Direra, Edvarda Munka, Oskara Kokoške i Gustava Klimta, ali i veličina novije umetnosti - od pop-art ikone Endija Vorhola, do Gerharda Rihtera, Džulijana Opija, Sindi Šerman, Vali Eksport i Elke Krištufek, pokazuje promenu umetničkog stava prema sopstvenom i tuđem liku.

Eksponati potiču iz 37 nacionalnih i internacionalnih kolekcija i muzeja i klasifikovani su prema temama: praslika i preslikavanje (dilema o sličnosti portreta i objekta), dekonstrukcija i deformacija, prisutnost i odsutnost, radiranje i prerušavanje, inscenacija i maskerada (menjanje sopstvenog lika), zvezde i heroji (u ogledalu javnosti), dokumentacija i inscenacija i simulacija i virtuelnost.

Jedan od najznačajnijih predstavnika italijanske renesanse, arhitekta i pisac Leon Batista Alberti 1435. razvija teoriju prema kojoj se koreni istorije portreta nalaze u mitu o Narcisu, mladiću koji se zaljubljuje u svoj odraz u vodi. Pet vekova kasnije, fotografija preuzima dokumentarnu ulogu nad likovnom prezentacijom, vršeći pritisak na dotada jedini metod portretisanja, ne umanjujući istinitost Albertijeve teorije. Potrajaće još nekoliko decenija do inventivnosti moderne koja dozvoljava individui da se izgubi u masi, a strukturalizam i ekspresionizam uvode potrebu za traženjem novih rešenja u percepciji slike i uloge individue u modernom društvu.

Preispitivanje seksualnosti i identiteta u vidu otpora prema klasičnim polnim ulogama u lokalnom miljeu dobija na zamahu šezdesetih godina prošlog veka, izbacujući na površinu vekovne tabu-teme kao što su homoseksualnost, feminizam, suočavanje sa sopstvenim agresijama i zločinom, mentalna oboljenja, prikrivene seksualne porive i otvorene blasfemične sentimente. Na polju slikarstva i fotografije dolazi do eksplozije ideja i motiva, a granice ukusa i neukusa počinju da blede. Samoinscenacija postaje bitna u žanru umetničkog portreta. Robert Mepltorp, Urs Liti, Jirgen Klauke, Vali Eksport i Sindi Šerman, a odnedavno i britanska umetnica Sara Lukas, režiraju sebe u različitim ulogama u seriji fotografskih autoportreta koji lebde između androgenih bića i izraženo seksualnih individua. U domenu slikarstva, Pablo Pikaso, Alberto Đakometi, Roj Lihtenštajn i Frensis Bejkon, da pomenemo samo neke od njih, karikiraju klasične telesne i karakterne odlike modela, postavljajući nove zadatke budućim generacijama slikara.

Današnji fenomen paparaca svoje korene vuče iz ere pop-arta u kojoj je komercijalni uspeh portreta filmskih, muzičkih i modnih zvezda dostigao svoju artističku kulminaciju. Vorholovi Bitlsi i, pre svega, portreti Majkla Džeksona, Mika Džegera, Liz Tejlor i Merilin Monro, dostigli su popularnost jedne Mona Lize, iako na njima nema puno od njenog mističnog vela nedodirljivosti. Besmrtna Đokonda je pretvorena u špilkartu na Dišanovoj kompoziciji „L.H.O.O.Q, obrijana” (1965) i u iskarikiranu figuru na bezimenom kolažu austrijske umetničke grupe „Želitin” (2008).

Kunsthale izlaže portret „hevi metal zvezde” Albrehta Direra umetnice Dorotee Golc - on je prikazan kao opak momak desne šake zavučene pod levu mišku svoje kožne jakne. Ruho je novo, ali lice je verodostojna kopija Direrovog autoportreta iz 1500.

Izložba u Kunsthaleu u Kremsu traje do kraja oktobra.

Izvor: Politika Marina Bauer

LEGENDA O SOKOGRADU

Ana Čizmar    Baština

Sokograd je nekada bio bastion Rimljana. Nastao je u periodu Justinijana za odbranu od Avara i Slovena od I do VI veka. Pominje se u vreme Stevana Nemanje oko proterivanja bogumila i tada je prvi put razaran. Na njegovim temeljima u XIV veku sagrađena je potpuno nova tvrđava koja nije imala dug vek. Obnovljen ostaje u sastavu srednjevekovne Srbije do 1413. godine, kada ga Bajazitov sin Musa Kesedžija konačno razara.

Neobicna legenda pripoveda se u narodu o nastanku Sokobanje, jacini i snazi njene mineralne vode.
„Nekad, u vremena davna, silan velmoža, gospodar tvrdog Soko-grada, jahaše sam kotlinom. Odjednom, smrači se nebo nad Ozrenom, sevnu munja s Oštre čuke. Pa, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na surom Rtnju. Poskoči uplašeni hat. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kad se gospodar Soko-grada osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao na noge da se osloni. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Iznenada, začu klokot vodenog ključa. Polako i bolno se pridiže da vidi odakle to dopire i vide sokola slomljenog krila kako prilazi kladencu. Soko gurnu krilo u vodu i krilo zaceli. Videvši to, primače se kladencu pa desnicu ruku u vodu stavi, a snaga u njoj ožive. Kad to gospodar Soko-grada vide, onako u odelu gospodskome, okupa se u kladencu, dotle nepoznatom, ozdravi odmah pa se orno vrati u tvrdi grad. Odmah naredi da se kuća nad izvorom digne.

Zamalo proču se glas o vodi isceliteljici na sve cetiri strane sveta. Sa svih strana navali kljasto i bogaljasto - oni sto im duša u nosu bejaše da na ključu vode vidarice melemom svojim boljkama potraže.
Ozdraviše mnogi od vode u kotlini izmedju Ozrena i Rtnja. Oni sto su najvise bolni bili, tu i domove podigoše.”

Sokobanja je dobila ime po Sokogradu koji se još nazivao i Sokolac, Sokolica i Sokolnik.

A.M.