STO GODINA BRITANSKE TAJNE SLUŽBE

Aleksandra Radovanović    Kultura, Vesti

Knjiga “Odbrana kraljevstva” Kristofera Endrjua, izdata povodom 100. godišnjice “MI5″ je prva zvanična istorija britanske tajne službe, koja otkriva mnogobrojne, do sada nepoznate podatke o aktivnostima njenih obaveštajaca.

Kristofer Endrju, profesor istorije i autor knjige

Prva zvanična istorija britanske tajne službe (MI5), koja otkriva mnogobrojne podatke o aktivnostima njenih obaveštajaca u proteklih 100 godina - od dva svetska rata do borbe protiv islamskog ekstremizma, objavljena je u Velikoj Britaniji.

“Odbrana kraljevstva” Kristofera Endrjua, profesora istorije na univerzitetu u Kembridžu, izdata je povodom 100. godišnjice “MI5″.

Autor je tokom sedam godina, koliko je trajalo istraživanje, prelistao blizu 400.000 dosijea koje je “MI5″ vodio od svog osnivanja 1909. godine

Knjiga pruža pregršt informacija. Otkriva, na primer, da su agenti službe 1938. godine obavestili tadašnjeg britanskog premijera Nevila Čemberlena da se Adolf Hitler privatno sa njim sprda, uprkos britanskoj politici smirivanja tenzije sa nacističkom Nemačkom.

Saznajemo i da je tokom hladnog rata vođen tajni dosije o Haroldu Vilsonu, bivšem britanskom premijeru, zbog kontakata koje je imao sa zvaničnicima i biznismenima istočnoevropskih zemalja, za koje je služba smatrala da su sumnjivi.

Služba je u istom tom periodu pratila i trojicu poslanika pod sumnjom da špijuniraju u korist Sovjetskog Saveza. Ispostavilo se, međutim, da ne postoje nikakvi dokazi da su oni bili sovjetski agenti.

Autor otkriva i muke obaveštajne službe s mnogobrojnim sovjetskim špijunima u Britaniji u vreme hladnog rata.

Knjiga sadrži i dosad neobjavljene fotografije pojedinih sovjetskih agenata, pripadnika Irske republikanske armije i islamskih ekstremista.

Govoreći na konferenciji za štampu, Endrju je istakao da je bio “veoma uzbuđen i pomalo nervozan” kada su ga pitali da napiše knjigu koja ima oko 1.000 stranica.

Stiven Lender, bivši šef “MI5″, koji je naručio knjigu 2002. godine, izjavio je da je to, koliko je njemu poznato, prva obaveštajna služba u svetu koja je preduzela jednu ovakvu inicijativu.

“To je bilo odmah nakon 11. septembra, pojedini naši ljudi nalazili su se u Avganistanu. Bilo je jasno unutar službe da se naš svet iz korena promenio”, rekao je Lender, objašnjavajući razloge zašto je dao “zeleno svetlo” tom projektu.

Izvor: RTS

UKRADENA SPOMEN-PLOČA SLAVKU ĆURUVIJI

Ivan Manojlović    Kultura, Vesti

Nezavisno udruženje novinara Srbije saopštilo da su vandali ukrali spomen ploču u Svetogorskoj ulici, na mestu gde je ubijen novinar Slavko Ćuruvija. NUNS i Udruženje novinara Srbije zahtevaju da se ploča najhitnije vrati i da oni koji su je uklonili odgovaraju pred zakonom.

Vandali su ukrali spomen ploču u Svetogorskoj ulici, na mestu gde je ubijen novinar Slavko Ćuruvija, saopšilo je Nezavisno udruženje novinara Srbije.

NUNS je prijavio policiji nestanak spomen obeležja u Svetogorskoj ulici. “Zahtevamo da se spomen ploča najhitnije vrati na zid na kojem je stajala punih devet i po godina i da oni koji su je potajno i neovlašćeno uklonili odgovaraju pred zakonom”, naveo je NUNS.

“Sramota je mala reč. Očigledno je to odgovor na godišnjicu 5. oktobra”, rekla je agenciji Beta predsednica NUNS-a Nadežda Gaće.

Vlasnik “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina” Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine u ulazu zgrade u Svetogorskoj, gde je stanovao.

Godinu dana kasnije NUNS je postavio spomen-ploču, a otkrivajući je, tadašnja predsednica Gordana Suša rekla je da njome NUNS poručuje “da se ne zaboravi i da se više nijednom novinaru to ne dogodi”.

Na ploči je zapisano: “Na ovom mestu 11. aprila 1999. godine ubijen je zbog oštre kritičke reči Slavko Ćuruvija, novinar, urednik i vlasnik “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina”. U znak sećanja, Nezavisno udruženje novinara Srbije, 11. april 2000″.

Udruženje novinara Srbije osudilo je skrnavljenje mesta ubistva novinara Slavka Ćuruvije i zatražilo da kradljivci spomen ploče hitno budu uhapšeni i kažnjeni.

“Uklanjanjem spomen ploče iz haustora zgrade, u kojoj je hicima iz pištolja Ćuruvija ubijen 11. aprila 1999. godine, vandali su povredili žrtvu, porodicu i novinarsku javnost”, navodi se u saopštenju UNS.

To udruženje je zatražilo da počinioci budu “hitno” otkriveni i kažnjeni, a da se spomen ploča vrati u hodnik zgrade u kojoj je Ćuruvija živeo.

“UNS podseća da vlast koja nije pronašla ubice novinara, u najkraćem roku treba da otkrije ko je i s kojim motivima skinuo memorijalnu tablu”, navodi se u saopštenju.

Izvor: RTS

ЗМАЈ ВРАЊСКИ - Избор из поезије

Nebojša Đorđević    Poezija

Игор Станковић, алијас Змај Врањски. Рођен је 1977.године у Сурдулици, а детињство и школске дане провео je у Врању, где је завршио Гимназију. Након тога наставио је школовање на Полицијској Академији у Београду. Данас живи и ради као официр МУП-а у Новом Саду.

Члан је више књижевних клубова:
• СКОР, Београд; председник је огранка у Новом Саду,
• Књижевни клуб “Мирослав Мика Антић”, Инђија,
• Књижевни клуб “Душан Матић”, Ћуприја.

Заступљен је у више Зборника поезије, међу којима су “Гарави Сокак”, “Ноћ Боема”, “Миљковићеве вечери”, “Чегарске ватре”, “Панонски Галеб”, “Рудничка врела”, “Вршачка поетска сусретања”, као и у антологији “Поетска плетеница”.

Осим писања поезије и прозе, бави се и музиком.

Објавио је три збирке песама: 2004. године преОкупације Ума”, 2005. године “Демола” и 2006. године “Црни Снег” и једну збирку приповедака “Горко семе” 2009.године.

О АГИОС ГЕОРГИОС

У још једну цркву уђох и нађох те
љубим ти икону, о свети Ђорђе,
помилуј ме грешног и зла спаси ме.

Испод тријумфалне капије Галеријуса,
седим и гледам твоја Ротонда,
сећам се…беше некад моћна Византија.

На тло ме своје грешног прими Атос,
у Хиландару да душу ми прочисти Теос,
буди уз мене о агиос Георгиос.

НЕДОВРШЕНА

Ово је,
недовршена…
песма о теби.


За Тијану
Т ихо и упорно, скоро ненадано
Излазиш обнажена у мутне зоре
Јак врисак небо пара к`о протест
Апсолутно, затворено, ноншалантно,
Новембарске моћи у рају ти горе
Ал` то је…Да…ипак, твој манифест.


МОЈА БАБА КАЖЕ

Моја баба каже,
кад си гладан,
не се срамуј.
-Моја баба каже,
сас бандзови
не закасуј.
-Моја баба каже,
по чаршију,
не алуј.
-Моја баба каже,
старци
ги поштуј.
Али ич гу не слушам,
јер скроз сам недргав.
-Моја баба каже,
не се жени,
док си млад.
-Моја баба каже,
узми неку
што воли рад.
-Синко море,
да меси, хекла,
гоблени везе.
-А овеј данашње
немав си благе
везе с везе.
Али ич…
-Моја баба каже,
до десет
да се врнеш.
-Моја баба каже,
по туђу гузицу,
не болив дваес.
-Моја баба каже,
шут с рогатог,
не се боде.
-Синко, неће Бежанова
него Стојанова
мајка да плаче.
Али ич…
-Моја баба каже,
кад се потурчи,
кад султан бидна.
-Моја баба каже,
лези лебе,
да те једем ја.
-Моја баба каже,
с кога си, бре,
такав си.
-Вика ми баба,
ако ти зафрљачим једну,
ће те сараним с патос.
Али ич гу не слушам,
јер скроз сам недргав.


ПЕТ ПИСАМА

I ПИСМО
Веруј, страшно ми је тешко,
а прошло ми је тек два дана,
нашу везу други назваше грешком,
још пулсира жива рана.

Волим те више од свега,
морао сам раскинути.
И твоји говорише, млада си за њега,
морао сам отпутовати.

II ПИСМО

Десет дана и десет ноћи,

далеко сам, сузе роним,
бол к`о да никад неће проћи,
да л` си тужна, мисли гоним.

Данас се нешто чудно деси,
насмеших се сунчевом зраку,
упитах се, душо, где си,
да л` још пијеш кафу јаку.

III ПИСМО
Мада се све чешће смејем,
и с људима пуно дружим,
крај срца још ти слику грејем,
и у сну ти руку пружим.

Година је од растанка,
ја још другу не требам,
да л` нам љубав беше грешка,
пуно тога сад се питам.

IV ПИСМО

Сада већ добро знам,
старији сам и озбиљнији,
урадио сам праву ствар,
боље што смо се растали.

После пет дугих година,
једва да те се и сећам,
сигурно си и ти лик заборавила,
с неким другим сад си срећна.

V ПИСМО
Време је да ти признам нешто,
знам те добро, опростићеш.
Десет година је прошло,
Хтедох растанак лакше да поднесеш.

Убио сам се, након два дана,
нисам мог`о живети без тебе.
Писма пишу руке пријатеља…

…знај и горе, волим само тебе


ДАН ПЕТИ (Проклетиња)

Како си је адет,
ја и до кума одо`,
јербо кад год си
код њега заминем,
не ми арно бива.
Кол`ко сам се занеја
жељку умал` не згази,
па се помисли
овој на добро да искача
неће.
Кад те видо, мори
како црпеш воду из бунар
карасевдах ми душу обли,
и ноге ми заклецаше,
а дип се у`вати за
капиџик,
иначе падо`.
А лепота у те силна.
Хтедо нешто да рекнем,
ал` се загрцна од леблебију,
а ти,
кад виде,
пружи ми лејку с воду,
а вода слатка,
и лејку целивам,
мислим усне твоје.
Алев у лицу,
гледам ти футу,
антерија ти добро стоји.
Туј гу ноћ,
чинисмо шенлук.
Коџа ћеремиде искрши,
из раф извади прстен,
срма сија,
ти ми рече моја ће си.
Заувек…
…Што ми уради, мори
ПРОКЛЕТИЊО!
Што не остаде крај мене,
мајку да ми чуваш,
с мене да спијеш.
Куку лале,
живот ми изгоре.
С гледарице се дружим.
Грне свира,
дерт ме једе.
Голем зулум ће направим,
младу снагу ће ти узмем,
па кад већ ја не могу,
нек те ни други не милује.
И еве бегам по планину,
изедо и татка и мајку.
И твоји ги у црно зави…
…Ходам си сас циљ.
Тражим мртвичко место…


ОСМИ ДАН

Враћам се мајко,
не буди тужна,
и ова рана,
није баш ружна.

Враћам се оче,
запевај песму,
крваве руке да
ставим под чесму.

Враћам се брате,
то јави свима,
не причај само,
колико ме има.

Враћам се сестро,
живот је леп.
Лепоту ту видим,
иако сам слеп.


КАД УМРЕМ

Кад умрем
сахрани ме у
гробници краља Кроноса.
Не можеш?
Зашто?

Кад умрем
сахрани ме у
гробници војсковођа.
Не можеш?
Зашто?

Кад умрем
сахрани ме у
гробници сиромаха.
Можеш?
Зашто?


ПОТОП

За све,
болесне умове.
За све,
покварене планове,
Н Е К А Ј Е М СЕ!!!

Убили сте сина мог.
Ј`ебо вас ја БОГ!


НИСТЕ СХВАТИЛИ

Нисте схватили ВИ!
Ви, који децу своју
доводите да хране се
крвљу вашом.
Да купају се у
вашем зноју.
Да смрде вашим
смрадом.
Владају градом,
крадом.
Као што сте
и Ви знали.

Ви схватили нисте.
Иако бисте.
Треба савести
чисте.
Срушити бисте.
Спалити писте.
Затрти глисте.
И Вама исте.

Па онда све
испочетка
до неког новог
поретка.
И због стихова
ових
осуда нових.

Бог човека створио је
говором, разумом, одвојио је
од животиње.

Бог човека проклео је
похотом, гневом, одвојио је
од анђела.


ГОРКОСЛОВ

Не можеш ти песник бити
кад имаш пара, среће и здравља.
Бог ти није дао осетити
Бол кад неко те оставља.

А`л немој жалити због тога,
човек је незадовољством проклет.
Ти би да пишеш стих попут овога
а ја бих твој да помиришем свет.

Дунав је ноћи те застао у току
Увала стара од језе задрхтала
Шапатом тихим тад заплака и ветар
Кад на папиру задња строфа је пала
Отпловио он је у реч предубоку

Трубе тад сребрне заурлаше громке
Рукама сви се ухватише за свеће
И ласте се раније вратише с југа
Фонтане попримише лик његов благи
У небо му стихове многи дигоше
Некуда у земљу сећања падоше
О данима поноса у беди, глади
Више воле тугу када мине дуга
Искрено биће само његово цвеће
Ћутећи на полицама библиотеке


УМРО ЈЕ ЈЕДАН ПЕСНИК СТАРИ

Умро је један
песник стари.
Ко још мари?
Ко још мари?
Та како не мари?
Маре «стари другари»,
маре писари, штампари,
политичари,
млади нараштаји,
маре курвари.
Сви сад маре.
Заменаре немаре
извуку стихове старе,
па се паре,
кваре,
зарађују паре.

Док је био жив,
био је жив.
Сам је за то
био крив.
Сада кад је мртав,
биће славан.

Новинари
фељтоне писаће,
у висине дизаће,
родно место сликаће,
фамилију, познанике
интервјуисаће.

Другари стари
што се у невољи
не познаше,
не нађоше да дају
хлеба кору,
воде чашу,
руку часну,
помињаће га на слави.
Уз ракију и вино,
уз печење и пите,
свађаће се о томе,
ко већи друг му је био,
ко више са њим је пио.

У мемоарима биће.
О њему лепо писаће
онај исти
што књигу му објавити није хтео.
Правдаће се, није смео.
Али сад би хтео.
Објавиће ремек-дело.

У граду у ком је живео
споменик ће подићи,
велики, бео.
Још ће и тврдити
да га је знао.
У току кампање посетиће село,
Поштени политичар,
гладан а дебео.

Курвари ће песме користити
за удварање разним дамама.
Своје име у потпису стављати,
без стида, страха ил` блама,
па кад ни дама
не зна то сама.

А у клуб са његовим именом
учланиће се нараштаји млади,
да својим причама,
афоризмом, песмом,
обезбеде и себи
славу после смрти.




NOVE KNJIGE IZ “KLIJA”

Aleksandra Radovanović    Knjige

Bojimo li se budućnosti? U Evropi ili globalno, ona nezadrživim tokom napreduje, pre svega zahvaljujući tehnološkoj revoluciji. Uhvatiti korak sa njom, osloboditi se predrasuda ali zadržati sopstveni koncept razvoja koji čuva osnovne karakteristike jednog društva jeste, stručnjaci procenjuju, verovatno najpoželjniji i najbolji način ulaska u tu budućnost.

O tome nam govori najnovija knjiga izdavačke kuće „Klio” iz Beograda, objavljena u ediciji „Opstanak”. Reč je o delu „Ekstremna budućnost” Džejmsa Kantona (prevod sa engleskog Đorđe Trajković) koje za podnaslov ima i kratko razjašnjenje onoga o čemu autor govori - Najznačajnije tendencije koje će promeniti svet u narednih pet, deset i dvadeset godina. Knjiga je „posledica” jednog sureta predsednika SAD Džordža Buša sa stručnjacima posle 11. septembra, kada je bilo jasno da ni budućnost Amerike (ni sveta) neće biti ista. „Bili smo na pragu velikih promena. Svi smo to osećali. Američke vođe, kao i većina Amerikanaca, počeli su da shvataju kako ništa više neće biti kao do tada. Posle 11. septembra sve se moralo početi iznova. Nastajala je nova složena budućnost - ekstremna budućnost teškoća, rizika, opasnosti i, možda, novih mogućnosti - koju niko, čak ni naše vođe, nije u potpunosti razumeo”, piše autor.

Sastanak je bio podstrek da kasnije Kanton napiše knjiu „Ekstremna budućnost”, koja je sada pred nama. Jedna od osnovnih namera dela jeste da ustanovi čija će vizija budućnosti prevladati. Da li će to biti vizija sekularnih, terorističkih i verskih ekstremista koji će budućnost usmeravati ka izolaciji svojih zajednica od drugih, ka carovanju siromaštva, tiranije i manipulacije u njima? Ili će budućnost pripasti onima koji se zalažu za procvat modernog doba, ljudima koji zastupaju vrednosti demokratije, tolerancije, slobodne trgovine i prava pojedinaca - uključujući i verska prava - pita Kanton i sebe, i čitaoce, istovremeno odgovarajući da se ta bitka ne može dobiti samo iz rovova, diplomatijom ili odnosima sa javnošću. „Ona se velikim delom mora dobiti širenjem napretka u svetu i doprinosom bezbednosti u razvoju, kako bi se ubrzalo stvaranje mirnijih i prosvećenijih zajednica.”

U ediciji „Agora” istog izdavača objavljena je i „Sociologija porodice” Martin Segalan, u prevodu Nataše Ikodinović i Bojana Đorđevića sa francuskog. Recenzent knjige, prof. dr Anđelka Milić naglašava da mi oskudevamo u ovakvoj vrsti literature i da se nada da će ova knjiga biti podstrek da se i u našem društvu razmišljanje o porodici pokrene sa mrtve tačke. Od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je u celom svetu vladalo uverenje da će porodica da se raspadne, pa do novog vremena kada se ponovo veruje u nju, ova oblast zaista zahteva detaljne analize i teorije. Sociološka studija Martin Segalan pokreće različite teme vezane za porodicu: seksualne slobode, homoseksualne zajednice, razvode, porodično nasilje, usvajanje dece, generacijski jaz… Njen je osnovni kvalitet taj što ne donosi konačne ocene i ne presuđuje, a podstiče na razmišljanje i - akciju.

izvor: Politika A. C.

PROMOCIJA KNJIGE ZMAJA VRANJSKOG

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Promocija cetvrte knjige Zmaja Vranjskog (pravo ime autora je Igor Stankovic) - zbirke pripovedaka pod naslovom “GORKO SEME”, odrzace se dana 10.10.2009.godine sa pocetkom u 19,00 casova u prostorijama Narodne biblioteke “Bora Stankovic” u Vranju. O knjizi ce govoriti recenzent dr Momcilo Zlatanovic, odlomke iz knjige ce citati glumac Dragan Stankovic, a Gordana Stankovic ce muzicke pauze upotpuniti svojim interpretacijama izvornih pesama sa juga Srbije.

И ЈАРЕ И ПАРЕ

Ана је била жена с планом. Знала је шта хоће од живота. Још као млада, треће дете у сиромашној али поштеној породици, с оцем водоинсталатером и мајком радницом дуванске индустрије, одлучила је да неће проћи као они; да се мучи цео живот за неку бедну плату која касни, за смешну пензију, да јој неко вечито виси над главом. Не, не! Неће то себи дозволити ни по коју цену. То је решила једног дана док је још била мала, тек је четврти разред похађала. Тада је била љутита што су јој мајка и отац купили за почетак нове школске године патике “шангајке”, а она је тражила “старке” оригинал. Залупивши врата на малој кући, која је лежала испод Плачковице, у задњим сокацима Горње чаршије, трчећи се упутила ка Пржару да се тамо, на њеном омиљеном месту за осаму, издува и изјада ветру. Попела се брзо, ужурбано, пречицом на терасу хотела “Пржар”, а када је испред себе видела планину, а иза себе осетила празнину, застала је, окренула се и загледала у варош. Ветар јој се провлачио кроз косу, хладећи је и смирујући јој бес. Гледала је у град, топао, обавијен јесењом маглом и мекоћом. Мрак се већ био пришуњао и доле по кућама већ су трнула и ломила се светла. Ана је видела и своју кућицу, стару, поцрнелу, њен угнут кров, мало већу башту пуну цвећа, густих жбунова, грмља, старих шимшира и испуцалих стабала кајсија и крушака. Њену кућу и ту малу башту није опасавала ни ограда, а камоли зид као код других, већих кућа крај њене. Тада се зарекла да ће живети у највећој кући у граду, те да ће бити безобразно богата. Моћи ће себи купити патике која она жели и то неколико пари.
Врло брзо је у школи почела да се провлачи на лепе очи. Лепота јој није фалила. Висока, витка, са бујним, пре времена напупелим грудима, увек би се још издалека видела са тим својим тамнопутим лицем уоквиреним дугачком, негованом плавом косом која се стално пресијавала. Сијале би и очи и влажна уста. Не гледајући ни у кога, као у инат бесно би ишла, ломећи се у куковима, забацајући лактове и рамена. Када би прошла поред неког, дрско би га погледала. Оно што је заправо било пресудно у њеном погледу је мала жица зла, која је почела да сија и хипнотише сваког ко би задржао поглед на њој. Није застајала ни за кога, ни због чега. Једино би мало успорила ход кад пролази поред једне куће преко пута њене, десетину метара даље низ улицу, да би слушала песме неке бабе, чији је глас топао, страстан, прривлачио пажњу пролазника. Баба би, коју год да је песму певала у том моменту, згурена у дну дворишта кроз широм отворену капију, кад би видела Ану, прекидала је и кренула с новом, увек истом:

Ђавол мома, ђавол око,
на чардак се укачила,
јашмак ву се залелеја,
грло ву се забелело,
дукат ву се зажутеја.

Ана би успорила и дрско и дуго, гледала би бабу, смешећи се.

Сви су Турци погледали,
погледали, попадали,
и кадија и беглија,
кадијини оба сина.

Онда је настављала даље, низ улицу, ка центру, са смешком на уснама…

Из дана у дан, из године у годину, све јој је некако ишло за руком. Почела је да бива прави доказ да бајке нису тачне. Каква правда, какви бакрачи! Мада, ко зна? Можда је њено добро побеђивало.

Ана је момке вукла за нос. Чинило се да до њеног срца и нема пута. Многи би се момци после искуства с њом могли заклети да она и нема срца. Било јој је некако нормално да данас смува неког а већ сутра га превари с његовим рођеним братом. Када је изгубила невиност, било је као да је бушила рупу у уху за минђушу. Рекла је:

- `Оћеш да ме креснеш? - и када је од типа добила одговор у виду немог израза лица, само је задигла сукњу и, како је после причала сестри, “скинула пломбу”.

Секс је касније за њу био само добро утрошено време. Али зато јој је пара била важна. И зато су око ње могли да буду само типови са добрим аутом и пуним буђеларом.

Ана се добро удала, за неког бизнисмена десет година старијег, препуног горких искустава из иностранства. Држао ју је као кап воде на длану, а она га није пуно симпатисала, у почетку барем. Онда јој је купио ауто. Платио јој је неколико испита који су јој фалили да заврши неку вишу школу. Облачио је од главе до пете да се сва сијала. Није ни било чудо да је одмах пристала да се уда за њега, иако је од почетка њиховог забављања до просидбе прошло тек нешто више од пола године. Уживала је, не радећи ништа по кући и малтретирајући кућну помоћницу. А кућа, тик испод Пржара, у непосредној близини њене родне скромне кућице, била је огромна, највећа у крају, са великим, мермером и бетоном поплочаним двориштем. Испред куће ширио се базен, а сама кућа је имала безброј врата и вратанаца, соба, купатила, забачених и мрачних подрума и шупа и дуж свега дугачку веранду. Чим дуне јачи ветар одозго са Крстиловице, кроз целу кућу као да почне да јауче. Ана се једва навикла на то. Чинило јој се да завијају душе преварених партнера њеног супруга, као и њених обожаваоца. Кад год би јој наврло то осећање страха, побегла би на веранду и смиривала се гледајући у возни парк свог супруга. Џип, мањи спортски двосед и породична караван лимузина, брзо би је опустили и подсетили на њене планове.

Саблажњавање и гађење према супругу није јој сметало да се понаша другачије. Био је већ оронуо, одебљао, лице је почело да му се бразда, подваљак да виси млитаво. Онако маленог, здепастог, седе танке косе, почела је да љуби на сваком кораку и гледа га заљубљено, чак и да га хвали пред родитељима и пријатељицама, којих није имала пуно. Наравно, све је то било лажно. Али, вредело је жртвовати се мало зарад оног силног новца.

Ана је имала љубавника. Био је млађи од ње, момак “са оне стране закона”. Од ране младости увучен у криминал, прво као локални мангуп, запажен од старијих криминалаца, које је убрзо прешишао по способности и храбрости након што је испекао занат. Уз помоћ учитеља и заштитника, старијег криминалца, познатог у граду по суровости, требало му је неколико година да изађе на глас у граду. Неко време је лежао у затвору за тешке телесне повреде нанесене вођи супротног клана. Убогаљио га је сломивши му чашице оба колена, зато што му је овај покушао преотети део града. Био је немилосрдан према противницима.

Врло брзо се преоријентисао на мали бизнис, те је за почетак отворио кафић и мини дисконт у самом центру града. Летео је као вихор по оближњим селима на Косову, чак до границе са Албанијом, а знало се и да пролази тајно с оне стране, вуче отуда дрогу, продаје, препродаје…

Од тих је пара на Огледној станици саградио најлепшу кућу, велику, троспратну са огромним двориштем, са једном трешњом на средини дворишта поред бунара, дуњом крај куће и пуно малих, тек засађених борова који су окруживали базен. Свуда око базена била је засађена трава, уредно покошена и прошарана бетонским стазама.

- Проклете паре, проклета кућа - говориле су комшије.

Оговарали су га многи, али само иза леђа, јер му у лице нико није ништа смео рећи. Био је пун, са широким прсима као у жене, црн, јак.

У Ану је био заљубљен од своје петнаесте године. Неустрашив у сукобу са криминалцима и барабама, никада није смогао храбрости да јој приђе, већ се сасвим случајно упознао с њом у једном од својих бутика, када је пазарила неке крпице. Пришао јој је збуњено. Њој су очи одмах полетеле ка његовим мишицама тако јаким да је мајица пуцала на њима, и ка чврстим, развијеним бутинама у тесним панталонама. На грудима му је сијао огроман златни ланац са привеском у облику тигрове главе, а на рукама се пресијавало велико прстење. Од силног сјаја злата, није ни обратила пажњу на његове ушепртљале изјаве. Дала му је себе већ прво вече. Он јој је одмах предложио да се разведе и да дође да живи с њим. Био је лепши од Аниног маторца, имао је и доста пара, али Ана је знала да су све те паре крваве и да се тај момак већ многима замерио. Није желела да га одмах откачи, те му је наговестила да мора да се докаже да “ће бити бољи муж”, а касније ће она видети шта ће да уради. И наравно о њиховој вези мора да ћути. Пристао је на све што му је предложила. Заљубио се, шта ли већ? А Ани је добро дошла његова пажња, која се огледала у силном накиту, скупој одећи и чешћем сексу. У браку је била већ пет година. Њеном мужу је било довољно секса једном у току дана, а вриштала би приликом оргазма (одглумљеног, наравно) да би му замазала очи због својих честих излазака.

У рукама љубавника, чим би пао мрак и варош утонула у полусан, испочетка тихо, а онда све снажније, расцветавала се њена лепота и младост у пуној снази.

Ипак, чак је и од њега тражила паре, не показујући му превише колико јој прија. Паре, паре, паре!

“Што ме, море, брига”, размишљала је. “Црн образ, ал` пуна торба.”

Није уопште ни размишљала да мења свој тренутни положај. Што би се разводила кад јој је и овако лепо. На крају, што би одлазила у оно сељачко, на Огледну станицу, када одавде, из Горње чаршије, као царица гледа на град.

Ана је једном приликом одвела свог младог љубавника, званог Тарзан, да јој купи бунду. Јесен се већ била захуктала, магла је почела да бива горка и пуста а дрвеће црно и мокро. Киша је падала дању и ноћу, пљуштала и разливала се у млазевима по крововима и двориштима. Одозго, из Аниног краја, киша би отицала улицама и јаругама ка центру и Доњем Врању, вукући опало лишће и муљ, чистећи земљу као да је спрема за мраз, за дугу и тешку зиму.

Тог дана, привече, падала је киша, а после стаде. Ана је стајала у главној улици, поред зграде “Лепа Брена”, обасјана месечином. По ваздуху се разлило нешто, па човек кад дише обузима га слатка дремљивост. Она зевну, а телом јој прође нека хладна језа.

“Брр, леле што је студено! А тек је јесен. Како ли ћу у зиму? Много сам зимогрожљива”, помисли она и крену низ улицу.

С Тарзаном се нашла у некој радњи где јој је требало два сата да све испрегледа. Већ кроз огромни стаклени излог радње могла се видети величина простора, која је заиста била импозантна. На неких скоро осамдесетак квадрата, разбацани су рафови, чивилуци и постоља о која су биле окачене бунде. Стотину бунди и кожних јакни. Газда, неки Рус, довлачио је ко зна откуда прелепе бунде од поларних лисица, чинчила, нерца и других ретких, чак и заштићених животиња. Људи су чак из удаљених градова долазили ту да пазаре.

Ана је на крају одабрала једну прелепу бунду од визона која је коштала “тричавих” пет хиљада марака. Тарзан није ни трепнуо оком, већ је извадио паре и платио. Када је продавац, човек од неких тридесетак година, спаковао бунду, Ана се сетила да има заказано код фризерке у непосредној близини те радње, те је замолила продавца да јој причува бунду пола сата док се не врати. Продавац је, нормално, пристао. Пет хиљада није мало, треба бити љубазан.

По изласку из радње, Тарзан рече:

- Маче, идем ја, имам неке обавезе, чека ме другар.

- Лорд ли?

Тарзан климну главом потврдно, пољуби Ану у образ, те одмагли својим “крајзлером”. Ана се одмах окренула и вратила у радњу са бундама.

- Е, с`г ме пажљиво слушај - обратила се продавцу који је стајао иза пулта, чачкајући велики, повијени нос и зачуђено је погледао. - `Оћу неш`о да те замолим.

Ана је сутрадан поподне довела свог маторог мужа у исту радњу. Целе ноћи га је гњавила причом о бунди, те је јадник одмах сутрадан ухватио за руку и повео у шопинг. Ана је тумарала по радњи неких сат времена и на крају је одабрала једну прелепу бунду од визона која је коштала “тричавих” пет хиљада марака. Матори је мало подигао леву обрву, док је вадио новчаник, али је само рекао:

- Леле што је убава! Са здравље да гу носиш - и дао новац.

Продавац је спаковао бунду и таман што је хтео да је преда Ани, она је рекла:

- Уф, с`д сам се сетила да сам обећала на кеву да ћу гу купим онеј њене глупости у “Здраву храну”. Морам с`д да одем да купим. А у близину је, па да не гу сецам кесу с бунду, ај` буди злато, мили, ти гу однеси, а ја ће си дођем с такси.

Ана је знала да јој супруг има састанак за пола сата и знала је да ће пристати на предлог.

- Добро, овај, добро, пиле. Ти знаш да имам састанак у 18 часова. Да гу понесем бунду па ћу гу донесем кад се врнем од работу?

- Ти и твоји 18 часова! Што не кажеш у шест поподне? Постао си прави западњак. Шалим се, бре, ма може, бре, може! Дођи да те цунем, савршенко мој!

Ана га је пољубила и онда су изашли из радње и растали се. Матори је сео у ауто, а Ана је отишла низ улицу.

После пет минута вратила се у радњу са бундама. Продавац је гледао с ђаволским осмејком у левом углу усана.

- Како смо се договорили, такој ли? - упитао је Ану вадећи свежањ новчаница из касе.

- Да, бе - одговорила је она.

Онда је продавац избројао четири и по хиљада марака и предао Ани.

- А мени петсто за труд - додао је.

- И да си гу зачепиш губицу.

Ана га је гледала хладно, пребројавши новац и узевши кесу са бундом. Онда се окренула и кренула ка вратима ходајући поносно као каква краљица.

- Госпођо! - довикнуо је продавац.

Ана се окренула.

- Наврати још кој` пут. Имам ја још неш`о што бих могја да ти понудим - рече и ухвати се руком за уд преко панталона.

Ана га је само хладно гледала, кисело се насмешивши. Онда је узела онај свежањ новчаница и почела да се хлади као лепезом, излазећи напоље.

Продавац се још једном насмеши а онда добаци:

- Хвала, пријатно и дођите нам поново!