KULTURA ZAVIJENA U CRNO

Ana Čizmar    Kultura, Vesti

Katastrofalno stanje kulturnih institucija u Mostaru

Vlasti u Mostaru nemaju sluha za kulturu: Narodno pozorište se gasi nakon 60 godina postojanja

Narodno pozorište u Mostaru u utorak, 6. oktobra stavlja katanac na svoja vrata, čime će utihnuti još jedan stub kulture u tom, odavno zaboravljenom gradu

Mostar već godinu dana nema gradonačelnika, mediji se češće bave sukobima navijača nego podizanjem duha tolerancije u tom podeljenom gradu a na kulturu su zaboravili svi, sem onih koji se njome direktno bave i to, uglavnom, iz čistog entuzijazma. O tome svjedoči i činjenica da Mostar ni 14 godina nakon završetka rata nije dobio kino, iako ih je prije rata imao nekoliko.

U gradu postoje dvije institucije koje u svom imenu nose naziv „narodno”, jedno je Narodno pozorište Mostar, a drugo Hrvatsko kazalište Mostar i obe instiitucije nemaju osnivača. U godini kada bi Narodno pozorište Mostar trebalo da obilježi šest decenija postojanja, ono zatvara svoja vrata, a u znak protesta zbog nemara nadležnih u tom gradu prema kulturi, zaposleni u pozorištu prekrili su zgradu velikim crnim velom i uputili otvoreno pismo javnosti.

U pismu se, između ostalog, kaže da je „prestao je da postoji i minimum uslova za rad u Javnoj ustanovi Narodno pozorište u Mostaru” te da se „nakon godina premetanja na razne načine i pokušaja da održimo djelovanje ove kuće, više nemamo ni toliko sredstava da platimo struju za reflektore na sceni Pozorišta. Ne možemo igrati predstave, ne možemo primiti publiku, više nema smisla….”.

Najavljena je „komemorativna sjednica” poslije čega će se „konačno, ugasiti svjetla na sceni, zatvoriti i velikim lancem zaključati vrata Narodnog pozorišta u Mostaru, a ključevi će biti predati „gazdama”, vlastima grada Mostara”

„Umjesto da jubilej proslavi u punom sjaju, pozorište je prisiljeno na ovaj način skretati pažnju na stanje u kojem se nalazi”, navodi Šerif Aljić, direktor NP Mostar za Deutsche Welle.

Na vijest da se gasi Narodno pozorište u Mostaru oštro su protestvovali zaposleni pozorišnog festivala MESS. „Politička bahatost i potpuno nerazumijevanje lokalnih politikanata za važnost očuvanja i razvijanje kulture i umjetnosti su osnovni razlozi zbog kojih su pozorišni radnici mostarskog Narodnog pozorišta prisiljeni zaključati vrata ove eminentne kulturne institucije nakon 60 godina uspješnog rada. MESS, kao najstariji teatarski festival u regionu i institucija čija je misija očuvanje i razvijanje pozorišne i umjetnosti uopšte se na ovaj način solidariše sa mostarskim Narodnim pozorištem i njegovom publikom i oštro protestuje protiv ovakvog primitivnog i bezpametnog odnosa gradskih i kantonalnih vlasti prema mostarskom Narodnom pozorištu.

Festival MESS poziva i gradske i kantonalne vlasti Mostara da u ime građana i građanki koji su ih izabrali prekinu agoniju mostarskog Narodnog pozorišta i da se prema kulturnoj baštini i izuzetnom umjetničkom potencijalu koji Hercegovina i Mostar mogu ponuditi BiH, Evropi i svijetu napokon počnu ponašati kako to dolikuje civiliziranim zajednicama. U protivnom, Mostar bi se uskoro mogao naći u situaciju koju najbolje opisuju riječi Avigdor Pawsner-a: ‘Ako tražiš gdje je pakao pitaj umjetnika, ako nema umjetnika onda si već u paklu’, navodi se u saopštenju.

Stigla je i reakcija SDP. Ta stranka u saopštenju navodi da je žalosno vjerovati da u „budžetu HNK, od 166 miliona i gradskom od 55 miliona maraka, nema dodatnih 200 hiljada KM, koji će spriječiti najgori mogući scenarij, a to je da Mostar u 21. vijeku nema ni kina ni pozorišta, ističu u SDP-u. Međutim, ono što danas možemo sa sigurnošću reći jeste da stanje visokoobrazovnih institucija, medija, te kulturnih institucija, na koje su se često vladajući pozivali u predizbornim kampanjama, kao na zaštitu kulturnog identiteta ili vitalnog nacionalnog interesa, njima isključivo predstavlja floskulu, na kojoj su godinama varali građane, svako u svojoj izbornoj bazi. KO SDP HNK traži od vladajućih stranaka da hitno sazovu vanrednu sjednicu Skupštine HNK, na kojoj će se preuzeti osnivačka prava pozorišnih institucija, te osigurati sredstva za minimum njihove egzistencije u ovim teškim vremenima”, stav je SDP-a HNK.

U Mostaru je prošle godine zatvoren Klub prijatelja knjige „Škrinja”, a na mjestu gdje je bila knjižara Matice hrvatske Mostar, danas je kladionica. Na stanje Narodne biblioteke Hercegovačko Neretvanskog kantona (HNK) je nedavno štrajkom upozorio nezavisni sindikat ove ustanove. Iako je kanton osnivač Narodne biblioteke, kako navodi Deutsche Welle, mjesečne dotacije su smanjenje za 12.000 maraka, a i taj je iznos u protekla dva mjeseca smanjen na 7.100 maraka.

Husein Oručević, voditelj Omladinskog kulturnog centra Abrašević, kaže da se građanima Mostara, kada je kultura u pitanju podvaljuje sve i svašta.

„Mi nemamo nijedne predstave, nijednog ozbiljnog filma, malo bendova… U zadnjih 13 do 15 godina potrošeno je preko 40 miliona maraka na kulturne institucije, a dobili smo jedno veliko ništa”, rekao je Oručević za DW.

U BiH je za sada dominantna samo kultura nasilja i netolerancije, a kako stvari stoje, zahvaljujući vlasti u toj zemlji, stanje će još neko vrijeme biti nepromjenjeno.

Izvor: e - novine Žarka Radoja Photo: DW

“NJEGOŠEVA NAGRADA” ZA MIRKA KOVAČA

Mirjana Živić - Mitić    Knjige, Vesti

Priznanje za velikog književnika

Photo: STOCK

Književnik Mirko Kovač dobitnik je ovogodišnje „Njegoševe nagrade”, za knjigu pripovjedaka „Ruže za Nives Koen”, koju je objavila izdavačka kuća „Fraktura”, 2005. godine

„Mirko Kovač je ‘Njegoševu nagradu’ zavrijedio izvanredno živim i slikovitim pripovijedanjem o neobičnim sudbinama ljudi u tzv. ‘malim sredinama’ - djelom koje prožima naglašeni kritički stav prema malograđanskim, socijalnim, moralnim, pa i porodičnim devijacijama. Dosljednost i ljepota književnog izraza, prepoznata književna vrijednost i potvrđena univerzalnost cjelokupnog Kovačevog djela, doprinijeli su tome da je ovaj izuzetni stvaralac, nizu već dobijenih domaćih i međunarodnih priznanja, dodao i najznačajnije crnogorsko priznanje za književnost - Njegoševu nagradu”, naveo je žiri u obrazloženju nagrade.

Koliko je njegovo književno delo prisutno i uvažavano na prostoru bivše Jugoslavije govori i činjenica da je među 28 eminentnih književnika, koji su se našli u ovogodišnjoj konkurenciji za Njegoševu nagradu, Kovač bio predložen iz tri države: Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine.

„Njegoševa nagrada” se ponovo dodeljuje nakon pauze od dvanaest godina. Obnovljena je kao međunarodna i podrazumeva novo poglavlje u visokom estetskom vrednovanju književnih djela iz svih južnoslovenskih nacionalnih kultura, na osnovu predloga dobro upućenih i stručnih selektora i odluke referentnog međunarodnog žirija.

Ove godine u žiriju su sedeli akademik Sreten Perović, predsjednik, akademik Zdenko Lešić, akademik Katica Ćulavkova, akademik Nenad Vuković, prof. dr Aleš Debeljak, prof. dr Vlaho Bogišić i prof. Filip David.

Pored knjige Mirka Kovača „Ruže za Nives Koen”, u najužem izboru za ovogodišnju „Njegoševu nagradu” bile su i knjige „Drevo brez imena” Draga Jančara i „Rita Tannenbaum” Miljenka Jergovića.

Izvor: e -novine

VITEZ LAVLJEG SRCA

Aleksandra Radovanović    Knjige, Vesti

Valter Skot

ČETVRTA knjiga drugog kola biblioteke “Dečji klasici” u izdanju “Novosti”, koja će se u sredu naći na kioscima, jeste “Ajvanho” Valtera Skota.

Ni burnije istorije, ni veće oskudice u piscima istorijskih romana! Ipak, mimoilazeći Šekspirove drame, čast britanske istorijske književnosti u najvećoj meri spasava Škotlanđanin Volter Skot, u čijem se opusu nalazi čak četrdeset romana…

Pored vrhunskog “Ajvanha”, među tih četrdeset naslova ističu se romani “Rob Roj”, “Kventin Dervard”, “Nevesta od Lamermura” - ovaj poslednji poslužio je italijanskom kompozitoru Gaetanu Donicetiju za libreto za operu “Lučija od Lamermura”.

Skotovi romani zarana su prevođeni i na srpski jezik, ostavivši dubok trag na ovdašnju istorijsku književnost.

Ipak, uz pominjanje Skotovog literarnog opusa na prvo mesto neizostavno staje “Ajvanho” (1819) - i upravo zbog te činjenice mnogi su se proučavaoci književnosti tokom godina trudili da ustanove koji su za to bili razlozi. Na prvom mestu stajale su viteške odlike glavnih likova, pre svega samog Ajvanha,
a potom i idiličnog kralja Ričarda Lavljeg srca
(vođe jednog od pohoda na Palestinu, protiv Saracena); i, s druge strane, u oštroj suprotnosti s njim i kao simbola svega kvarnog u prirodi čoveka i pada viteškog ideala, Ričardovog brata, uzurpatora kralja Džona. Ali, u tome nije čitavo objašnjenje... Ajvanho je i gotovo mitska, napola tragična ličnost, koga se vlastiti otac u jednom trenutku odrekao, smatrajući da je nedostojno jednog Saksonca da se i oružjem udružuje sa porobljivačima tadašnje Engleske, Normanima. Na tome, međutim, ne počiva samo zaplet romana, već i snažna, dramatična, šekspirovska osnova iza koje stoje tmasti oblaci sudbonosnih istorijskih okolnosti.

Ajvanha, kao lik, ne odlikuju samo hrabrost, odanost, požrtvovanje, časnost u svakom postupku, što su, iako u različitim stepenima, uvek bili građa viteškog ideala. Bilo je, dakako, ogrešitelja o taj ideal koji - zanimljivo, ali i vredno pažnje - Skot smešta u navodno uzorne vitezove krstaše, tobožnje spasioce Hristovog groba. Naravno da se taj satirični udar odnosi i na visoki kler, koji podržava nepočinstva; a da se upravo o tome radi, snažno i dramatično slika položaj prelepe Rebeke i njenog oca Isaka iz Jorka u britanskom društvu tog vremena. Lik mlade Rebeke, možda je jedan od najlepših likova ukupne britanske književnosti; i činjenica da joj Ajvanho vlastitom plemenitošću i čašću odgovara na njenu tajnu ljubav služi ovom junaku na čast možda i više nego sve odlike koje ga krase kao viteza.

O LjUBAVI I DUŽNOSTI

MAGIJA Skotovog “Ajvanha”, bez sumnje, preživela je do naših dana zahvaljujući sjajnoj karakterizaciji likova i pouzdanom, snažnom i istorijski vrednom slikanju ambijenta u koji je radnja smeštena. Ali, odgonetka se možda krije i u liku Rebeke i Ajvanha, čija je ljubav nemoguća, jer je mladi vitez svim žarom vezan za devojku Rovenu, koja će biti nagrada za njegovo junačko, ali napaćeno srce. Ipak, mladić neće ni za časak oklevati da u pomoć pohita lepoj Jevrejki, u najodsudnijem trenutku njenog života…

Izvor: Večernje novosti Ž.B.

BOŠKO TOMAŠEVIĆ - Izbor iz poezije

Nebojša Đorđević    Poezija

Boško Tomašević je rođen 1947. godine u Bečeju (Vojvodina, Ex-Jugoslavija), autor i docent Univerziteta. Od 1990. godine do 2006. godine držao predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Frajburgu i Brajsgau, Getingenu, Nansiju, Insbruku, Beču i Berlinu.

Među njegovim značajnijim stručnim radovima valja pomenuti: Iz iskustva bitnog pevanja (1988), Kartezijanski roman (1989), Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma (1993), Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija pesništva (1997), Konačna teorija književnosti (2000), Pesništvo, književna teorija, egzistencija (2003), Galilejevska poetika (2004), Hermeneutika neprozirnosti (2006).
Pesništvo mu je okrenuto eleatskoj metafizičkoj refleksiji, postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom (V. Blejk, Dž. Don, F. Helderlin, P. Valeri, R. M. Rilke, B. Pasternak, O. Mendeljštam, T. S. Eliot, E. Paund, G. Trakl, R. Šar, P. Celan, H. L. Borhes, S. Beket), kao i duhovnim prizorima samoga čina pesmovanja. U poslednje vreme Tomašević sve više tematizuje vlastito životno iskustvo kao događaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost i pesništvo razume kao emblemsko razaranje bliskoga „posvećenog nikakvim obalama”

Ove tri različite poetike prisutne su u sledećim autorovim pesničkim knjigama: Kartezijanski prolaz (1989), Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta (1999), Pustinje jezika (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002), Celantrifft H(eidegger) undCh(ar) inTodnauberg (2005).

Boško Tomašević je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), član francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca (Pariz), te Austrijskog saveza pisaca (Beč).

Živi u Insbruku.

IZVAN NAS

Neko bi morao ugasiti melaholiju trajanja,
da osuši ovo, ono, to, da uđe u otežale vode bića
da ispere suvišak ispisanoga
dok pada lanac označitelja
- taj koji nam je jedini dat
tako kako pada
dok pada
preko nas
kao da nikada
ništa
nije bilo upisano u ovaj jezik.

CELAN U TODNAUBERGU IV

Možda je
koliba
tada
mogla da primi
više:
broj jednostavnosti,
česmu,
spokoj šumske ledine,
jedan nastanjeni vidokrug mišljenja?
Neizgovorena reč
neumoljiva u blistanju
ćutnje
na oštrici noža
blizinu je slomila.

DOBA PRIBLIŽAVANJA

Doći će još teži dani,
još veća zima.
Doći će ledeno doba,
dolazi dim iz kuća,
biće toplo,
bićemo blizu.
Mimoilazićemo se s pticama
u belini,
bićemo živi,
vreme hladnoće
zbližiće nas.

POSLANICA

Začudo, dogodila se tuga
Na smetovima iznad moga sela
Prolistala krv,
Na stabla smrznuta
I sama polegao Um.
Duh se zašitio mrazem i
Legao na drum.
Na saonama kočijas hud
Tiho je prešao zamki
Sprud.
U vedroj noći
Padale su zvezde,
U crkvici samoj
Molila se stud.
Reci: ko sada napusti luk
I biću na zemlji
Popade muk-
Šta biva s njim?

SINU JAKOVU

Sve više me dok ih se sećam
bole nasa putovanja.
Sneg
Jedno proleće, tvoj rođjendan
I jedno leto:
Rems,
Ot Kenigsburg,
Pariz,
Berlin.
Sve više me bole naša putovanja
Držana za večnost, ponovljiva.
Svako putovanje bilo je poslednje.
Svaka blizina bila je poslednja.
Sve bolnija mi je
Tvoja radost
Dok otvaraš vrata hotelske sobe
I razmeštaš naš prtljag.
Svako je (već tada) išao prema
Svome životu
Svako putovao prema sopstvenoj samoći.
Svako: ka razgovoru i
Nemuštoj gladi za Drugim.

PRIBLIŽAVANJE

Nikakve beleške
o tome putu.
Očekujem
da me ništa ne
očekuje.
Očekujem da budem
prazan svet
u kolicini
sveta
koji vise ne
može svetleti
za me.
Mogu me odneti
svemu onom
što ostavljam.
Mogu početi da
rastem
iz raži
u hleb svoj.

JEDNOSTAVNO

Ponovo proletnja cvatnja
Sećanje na život zimi
Vatra
Magnolije i lale
U
Vazduhu
Rasprostiranje i pribiranje
Svega što pada
Po zemlji
I iz zemlje
Raste.

 

 

USPEH DEVOJAKA I JUNIORA POWERLIFTINFTING KLUBA “KNJAŽEVAC”

Nebojša Đorđević    Sport, Vesti

Na državnom kupu - Memorijal Jovice Pauljičića u bodibildingu, bodiklasiku, fitnesu i bodifitnesu održanom u Boru 04.10.2009 godne, ekipa Powerlifting kluba “Knjaževac” postigla je nove uspehe, iako nije nastupila prva garniture takmičara, iz koje je jedino Marija Vukić (20)*na slici desno* i koja je u kategoriji bodifitnes osvojila srebrnu medalju - 2. mesto.

U kategoriji juniora u bodibildingu, Božović Nemanja (90 god.)*treći s leva* osvojio je bronzanu medalju - 3. mesto, dok je Marijanović Milan (89 god.)*prvi s leva* bio četvrti.

Tim povodom, trener najuspešnijeg kluba u ovom sportu, evropski rekorder u powerliftingu u kategoriji do 82,5 kg, Dalibor Ilijić, kaže:

“Ovo je mlada ekipa, koja uz, već proverene takmičare odrasta i izrasta u šampione, marljivo radeći i trenirajući. Činimo sve da održimo rejting prvog u Srbiji, koji Powerlifting klub “Knjaževac”, trenutno zauzima. Uskoro će ljubitelji powerliftinga iz Knjaževca biti u prilici da posmatraju sve zvezde ovog sporta na državnom takmičenju, koje će organizovati naš klub”.