SRCE NA TRAPEZU

Ivan Manojlović    Pozorište, Vesti

FELINIJEV film “La strada” iz 1954. godine osvojio je Oskara i još pedesetak drugih međunarodnih nagrada, ali je na Brodveju izveden samo jednom (1969) u mjuzikl verziji! Ipak, to nije obeshrabrilo našeg reditelja Slavenka Saletovića da upravo ovim naslovom početkom sledećeg meseca otvori sezonu u Pozorištu na Terazijama. Ostalo je još nekoliko dana do premijere, a ekipa “Novosti” našla se na probi: u atmosferi završnog “glanca” muzičke melodrame i scenografiji, čiji je zadatak da dočara ambijent i šarenilo cirkusa…

- U ovom trenutku Felini nam pruža najveći otpor jer od nas traži perfekciju - kaže reditelj Slavenko Saletović. - “La strada” je savršena struktura i naše pretapanje u teatarski medij zahteva sredstva najvišeg umetničkog nivoa. Nismo opterećeni time da pravimo veliku predstavu ali pokušavamo, svako pojedinačno, uz veliku nervozu, da postignemo najviši mogući nivo. Samo tako ima i smisla prenošenje filma u pozorište.

Interesantno je da je scenario za ovo ostvarenje Felini pisao za svoju suprugu, Đulijetu Masinu, koja je tumačila Đelsominu - mladu, krhku, nežnu ženu. U ovoj verziji šansa je pružena, takođe, mladoj i krhkoj Dubravki Kovjanić:

- Uspeli smo tokom rada da se “očistimo” od svih strahova od veličine filma. Iako se često ne dobijaju ovakve ponude, nisam pod teretom. Uloga zahteva dobru kondiciju, a Đelsomina je savršeno, slojevito biće. Opasno je prognozirati šta bi ovakav zadatak mogao značiti u mojoj karijeri. Ne mogu da predvidim ni reakciju publike. Prvi put radim na Terazijama i verujem da smo napravili cvetić za sebe, drugačiji od svega što sam do sada radila i videla.

Uloga Campana na filmu je pripala slavnom Entoniju Kvinu, a u našem pozorištu data je prvaku i jednom od štihova kuće - Draganu Vujiću Vujketu.

- Osećam se kao glumački srećković! Ostvarujem uloge o kojima sam kao klinac maštao. Zadovoljan sam i srećan, smatram da sam i glumački, i ljudski, i muški sazreo za ovakve zadatke. Biće to i prilika da publici pokažem nekog drugog Vujketa. “La strada” je topla priča koja će pokazati da emocije nisu u Srbiji umrle, ali i da je tema cirkusa večna. Kao da sam kapetan emotivnog broda. Privatno - i jesam i nisam Campano…

U ansamblu su i Vuk Saletović, Dragica Ristanović, Maja Brukner, Ana Simić, Milan Milosavljević, Goran Bukilić, Aleksandar Dunić…

Izvor: Večernje novosti Vukica Strugar

VERA VAŽNIJA OD RAZUMA

Aleksandra Radovanović    Knjige, Vesti

PRAVI naslov “Pčelice” Anatola Fransa, jednog od ranih francuskih nobelovaca, koja će se u sredu, u izdanju Kompanije “Novosti”, pojaviti na kioscima, glasi “Pčelica, princeza patuljak”. Njegovu knjigu nije moguće zameniti ni sa čuvenim “Životom pčela” (takođe nobelovca) Morisa Meterlinka, niti, u bližim nam vremenima, sa veoma popularnom Pčelicom Majom Valdemara Bonzelsa. Dok junake knjiga pomenutih Belgijanca i Švajcarca čine pravi, razumoliki svet insekata, junakinja Fransovog dela svoje ime nosi samo kao nadimak jedne zlopaćene princeze koja tek uz mnogo nedaća treba da dođe do svoje sreće. Veliki pisac sledi moralnu pouku koja je suštinsko svojstvo svih bajki: ostvariti svoje snove moguće je samo kroz brojna iskušenja, patnju i žrtvovanje.

Džejms Metju Bari je u “Petru Panu” napisao: “Svaki put kad neko dete kaže da ne veruje u bajke, jedna mala vila umre”.

I Anatol Frans je, pišući “Pčelicu”, sličnu misao izrazio rečima da čoveku nije dovoljan razum i da mu je vera važnija. Neobične reči, za čoveka koga su odlikovali ironija i skepsa i čije je knjige, tokom dvadesetih godina prošlog veka, katolička crkva stavila na svoj čuveni “Indeks” (zabrana čitanja za katoličke vernike).
Nasledivši u pozivu oca-knjižara i zatvorivši se u epikurejski vrt knjiga, Anatol Frans odazivao se svakom pozivu na akciju koji je život stavljao pred njega. Bio je među prvima koji su se pridružili Emilu Zoli u njegovom strastvenom obračunu (”Optužujem!”) sa onima koji su inscenirali zločinačku aferu Drajfus. Sjajni romani koji su se nizali jedan za drugim doneli su mu najzad mesto u Francuskoj akademiji, čime je postao jedan od “četrdesetorice besmrtnika”, a na kraju i Nobelovu nagradu; i u svim tim romanima, posebno u “Pobuni anđela”,”Bogovi su žedni” i “Ostrvu pingvina”, do punog razmaha došao je njegov sarkazam koji ga je činio jednim od najkritičnijih pisaca prve polovine dvadesetog veka.

Pa ipak, taj stari čovek, osamdesetogodišnjak nagomilanog iskustva, vraćao se povremeno književnosti za decu, često u sećanjima preispitujući vlastite uspomene i davne snove. Nije znao ni za šta lepše, bolje i duševnije. A to je upravo ono što čini bitnu vrlinu “Pčelice”. Jer, pripovest je mnogo složenija i dublja nego što se čini na osnovu lako uočljivih vrlina koje govore o odanosti, vernosti, istrajnosti i neustrašivosti. Svi mi, govorio je Frans, imamo ta svojstva, samo je razlika u kom ćemo ih cilju usmeriti. I da bi ono čemu težimo - čemu teže junak i junakinja “Pčelice” - zavređivalo naš napor, potrebno je da sve oblijemo nepresušnom i nepokolebljivom plemenitošću. U tome nam, paradoksalno, kao uzor stoji možda najružnije stvorenje u čitavoj knjizi.

Izvor: Večernje novosti

ИВАН ГОРАН КОВАЧИЋ - избор из поезије

Nebojša Đorđević    Vesti

Иван Горан Ковачић (1913 - 1943), је рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, живописном селу у Горском котару. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом ” Лирика” 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент филозофског факултета у Загребу, али је касније студије напустио.

Као студент филозофије на Загребачком свеучилишту, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.

Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске исорије Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.

Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. 1936. штампао је књигу новела ” Дани гњева”. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.

Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана. Познату поему ” Јама” написао је у партизанима. Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јуна 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:

У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грана шум.
Љети вјечни вихор, зими висок снијег,
Муку моје раке недоступни бријег.

У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао “песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика”. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вахлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина. Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима, припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против “безидејног артизма”, али се није слагао ни са оним песницима који су “порицали или занемаривали естетику израза”.

За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преводено на многе језике.

О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.
Дела:

* Поезија (1932.)
* Дани гњева (1936.)
* Огњи и роже (постксумно објављено)
* Свети псовач (постксумно објављено)
* Есеји и оцјене (постксумно објављено)

JAMA
I
Krv je moje svjetlo i moja tama.
Blaženu noć su meni iskopali
Sa sretnim vidom iz očinjih jama;
Od kaplja dana bijesni oganj pali
Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu.
Moje su oči zgasle na mome dlanu.

Sigurno još su treperile ptice
U njima, nebo blago se okrenu;
I ćutio sam, krvavo mi lice
Utonulo je s modrinom u zjenu;
Na dlanu oči zrakama se smiju
I moje suze ne mogu da liju.

Samo kroz prste kapale su kapi
Tople i guste koje krvnik nađe
Još gorčom mukom duplja koje zjapi
Da bodež u vrat zabode mi slađe:
A mene dragost ove krvi uze,
I ćutio sam kaplje kao suze.

Posljednje svjetlo prije strašne noći
Bio je bljesak munjevita noža,
I vrisak, bijel još i sad u sljepoći,
I bijela, bijela krvnikova koža;
Jer do pojasa svi su bili goli
I tako nagi oči su nam boli.

O bolno svjetlo, nikad tako jako
I oštro nikad nisi sinulo u zori,
U strijeli, ognju; i ko da sam plako
Vatrene suze s kojih duplje gori;
A kroz taj pako bljeskovi su pekli,
Vriskovi drugih mučenika sjekli.

Ne znam koliko žar je bijesni trajo,
Kad grozne kvrge s duplja rasti stanu,
Ko kugle tvrde, i jedva sam stajo.
Tad spoznah skliske oči na svom dlanu
I rekoh: “Slijep sam, mila moja mati,
kako ću tebe sada oplakati…”

A silno svjetlo, ko stotine zvona
Sa zvonika bijelih, u pameti
Ludoj sijevne: svjetlost sa Siona,
Divna svjetlost, svjetlost koja svijeti!
Svijetla ptico, Svijetlo drvo! Rijeko!
Mjeseče! Svjetlo ko majčino mlijeko!

Al ovu strašnu bol već nisam čeko:
Krvnik mi reče: “Zgnječi svoje oči!”
Obezumljen sam skoro preda nj kleko,
Kad grč mi šaku gustom sluzi smoći;
I više nisam ništa čuo, znao:
U bezdan kao u raku sam pao.

II
Mokraćom hladnom svijestili me Ćuške
Dijelili, vatrom podigli me silom;
I svima redom probadali uške
Krvnici tupim i debelim šilom
“Smijte se!” - ubod zapovijedi prati -
Oboce svima pred krst ćemo dati!”

I grozan smijeh, cerekanje, grohot
Zamnije ko da grohoću mrtvaci;
I same klače smete ludi hohot
Pa svaki bičem na žrtve se baci.
A mi smo dalje u smijanju dugu
Plakali, praznih duplja, mrtvu tugu.

Kada smo naglo, ko mrtvi, umukli
(Od straha valjda što smo ipak živi),
U red za uške otekle nas vukli,
I nijemi bol na stranu sve nas privi;
(U muku čuli iz šume smo pticu):
provlačili su kroz uške nam žicu

I svaki tako, kada bi se mako,
Od bola strašna muklo bi zarežo.
“Šutite!” - rikne krvnik - “nije lako,
Al potrebno je da tko ne bi bježo.”
I nitko od nas glavom da potrese
I drugom slijepcu ljuti bol nanese.

Krvožednike smiri žičan lokot
I umorni su u hlad bliski sjeli;
I začuo se vode mrzli klokot
U žarku grlu, i glasno su jeli,
Ko poslije teška posla; zatim stali
Jedan sa drugim da se grubo šali.

Zaboravili kao da su nas:
Zijevali, vjetre puštali su glasne.
“Eh, jednu malu vidio sam danas…”
Dobaci netko, uz primjedbe masne.
I opet klokot hladna vina ili vode
Trgne slijepce - žica me probode.

III
U mome redu počela da ludi
Neka žena. Vikala je: “Gori!
Ljudi, gori! Kuća gori! Ljudi!”
A žica ljuto počela da pori
Nabreknute, grozne naše uši.
Na tla se žena ugušena sruši.

“Dupljaši! Ćore! Lubanje mrtvačke”
Sove! U duplja dat ćemo vam žere
Da progledate! Vi, ćorave mačke!”
Zareži pijan koljač kao zvjere
I slijepcu nožem odcijepi lice
Od uha što se zaljulja vrh žice.

Urlik i teški topot slijepe žrtve
(Što bježeć kroz mrak uvis noge diže),
I brz trk za njom, sred tišine mrtve,
I tupi pad, kad lovca nož je stiže
O, taj je spašen! - rekoh svojoj tami
Ne opazivši da nas vode k jami.

Srce je muklo šupljom grudi tuklo;
Tad druga srce preko žice začuh.
Lupanje ludo naprijed nas je vuklo.
(Što srce skaču kad u mraku plaču!)
I od te lupe progledah kroz rupe:
U jasnom sjaju misli mi se skupe.

I vidjeh opet, ko još ovog jutra,
Duboku jamu, juče iskopanu.
Napregnuh sluh da čujem kad unutra
Uz tupi udar prve žrtve panu.
Oštrom svijesti odlučuh da brojim:
Ja, pedeseti što u redu stojim.

I čekao sam. Skupljao sam točne
Podatke: tko je već nestao straga,
Tko sprijeda - zbrajo, odbijao, dok počne
Udaranje, padovi. Sva snaga
mozga u jasnoj svijesti se napregnu
Da promjene mi pažnji ne izbjegnu.

Negdje je cvrčak pjevo; oblak pokri
Začas u letu sjenom cijelo polje.
Čuo sam kako jedan krvnik mokri,
A drugi stao široko da kolje.
Sve mi to zasja u sluhu ko u vidu.
Sa bljeskom sunca na nožnome brdu.

IV
Kad prva žrtva počela da krklja,
Čuh meki udar, i mesnata vreća
Padaše dugo. Znao sam: u grkljan
Dolazi prvi ubod, među pleća
Drugi, a ruka naglo žrtvu grune
U jamu gdje će s drugima da trune.

Netko se mrtvo ispred mene složi
Il iza mene, riknuvši od straha,
A ja udarce silnom svijesti množih,
Odbijajući pale istog maha,
Mada sam svakog - što kriknu, zagrca -
Ćutio kao ugriz u dno srca.

Čovjek iz jame jeco je ko dijete,
Tek priklan; cikto jezivo mu glasak.
Streptih da račun moj se ne pomete.
Tad buknu u dnu bezdna bombe prasak.
Tlo se zaljulja. Klonuće me svlada.
Nestala u spas posljednja mi nada.

Al silna svijest pažnjom me opsjednu:
U sluh se živci, krv, meso i koža
Napregli. Zbrojih trideset i jednu
žrtvu; šezdeset i dva boda noža.
Slušo sam udar kojom snagom pada,
I meni opet vratila se nada.

Na jauk iz bezdna sada nova prasne
Bomba uz tutanj. I mrtva tjelesa
Padahu sad uz pljuske manje glasne,
Kao u vodu, povrh kaše mesa.
Uto oćutjeh da po krvi kližem.
Protrnuh: evo, i ja k jami stižem!

V
O vidio sam, vidio sve bolje,
Ko da su natrag stavljene mi oči:
I bijelu kožu, i nož koji kolje,
I žrtve (kao jagnjad što se koči
Časkom pred klanje, al u redu bliže
Korak po korak mirno k nožu stiže).

Bez prekidanja red se dalje mico
- Ko da na čelu netko nešto dijeli -
Nit je tko viko, trzo se, narico;
Na žezi strašnoj tih su nas želi
Ko mrtvo klasje koje jedva šušti.
(To se čula krv što iz grla pljušti.)

Korak po korak pošli smo; stali opet:
Krkljanje, udar, pad i opet korak.
Začuh zvuk jače. Ukočen, ko propet,
Stadoh. Na usni tuđe krvi gorak
Okus oćutjeh. Sad sam bio treći
Što jamu čeka u redu stojeći.

Strašna mi tama, od sljepoće gora,
Sav um pomuti i na čula leže,
I za njom svjetlost ko stotine zora:
Iskro! Strijelo! Plamene! Sniježe!
Silno svjetlo bez ijedne sjene,
Ko oštar ubod igle usred zjene.

Drug se preda mnom natrag k meni nago,
Kao od grča; onda je zastenjo,
Naprijed posrno, uzdahnuo blago -
I tihi uzdaj s krkljanjem mu jenjo.
Surva se, pljusnu kao riba Zine
Preda mnom prostor bezdane praznine.

Sve pamtim: naprijed zaljuljah se, natrag,
Bez ravnovjesja - kao da sam stao
Jezive neke provalije na prag,
A iza mene drugi ponor zjao.
Bijela strijela u prsi mi sinu,
Crna me šinu s pleći. U dubinu.

VI
U bezdanu uma jeza me okrijepi.
Osjetih hladno truplo gdje me tišti,
Hladnost smrti da mi tijelo lijepi.
Strah sviješću sinu: Neka žena vrišti!
U jami sam - tom ždrijelu našeg mesa;
Ko mrtve ribe studena tjelesa.

Ležim na lešu: kupu hladetine,
Mlohave, sluzne, što u krvi kisne,
I spas sa jezom iz leda me vine:
Svijest munjom blisne kada žena vrisne.
Okrenuh se, u groznici tad k vrisku
Pružih ruku: napipah ranu sklisku.

I prvi puta sva životna snaga
Nad leševima stala da se skuplja;
Na vrisak skrenuh ruku, i u duplja
Lubanje zaboh prste; tijela naga
Ko da su sva zavrištala u jami -
Sav pako jeknu jezivo u tami.

Bomba će pasti! Užasnuh se prvo;
U grču strašnu zgrabih rukom niže.
Zakoljak nađoh grozan. Leš se rvo
Sa mnom i na me počeo da kliže.
Krkljo mu grkljan u krvavoj rani;
Korake začuh i glasove vani.

O bože moj, zagrlila me žena
Sad zagrljajem druge svoje smrti:
Kako joj koža lica nagrbljena…
Starice! Bako! I uzeh joj trti
Koščate ruke, i žarko ih ljubih.
Činilo mi se: mrtvu majku ubih.

Čuo sam kako umirući stenje,
I poželio ludo da oživi.
Sve leševe tad molih oproštenje.
Oćutjeh tvrdu usnu gdje se krvi -
Obeznanih se. Kad sam opet skido
Mrak nesvijesti, još sam gorko rido.

VII
Ušutjeh. Sam sam međ truplima lednim,
A studen smrti na leđa mi sjela,
Na udove. U ledu mrtvih žednim
Vatrama nepca, jezika i ždrijela.
Led smrti šuti. U njem pako gori.
A nigdje vriska da samoća ori.

Taj grozni teret što na meni leži,
Ni smrtnim ledom neće da priušti
Hladnoću grla; a biva sve teži:
Odjednom skoro viknuh: voda pljušti!
Čujem gdje s vrha po truplima teče;
Ah, studen mlat! - al peče, peče, peče!

Po goloj koži, po leđnome jarku,
Niz trbuh, prsa, slabine i bute
Potočić studen pali vatru žarku,
Dube u mesu kanaliće ljute.
I kad na usnu mlazić žarki kapno,
Opaljen jezik kusnu živo vapno!

Puna je jama: Na lešine liju
Vapno da živim strvine ne smrde.
O hvala im, nas mrtve sada griju
Plamenom svoje samilosti… Tvrde
Leševe ćutim: trzaju se goli,
Ko mrtve ribe kad ih kuhar soli.

Taj zadnji trzaj umirućeg živca,
Taj čudni drhtaj na kojem sam plivo
Učini da sam blagosiljo krivca:
O gle! još truplo kraj mene je živo -
To starica me hladnom rukom gladi,
Jer zna da moji ne prestaše jadi!

VIII
Kada se mrtvi val života stišo,
Korake začuh ko daleku jeku:
Netko je jamu par puta obišo;
I nasta mir ko mir u mrtvu vijeku.
pomakoh nogu, stegnuh lakta oba -
Ko grobar kad se izvlači iz groba.

Zaprepastih se: leševi se miču,
Kližu nada me, polako se ruše -
Smiju se, plaču, hropoću i viču,
Pružaju ruke i bijesno me guše…
Osjećah nokte, stražnjice, bokove,
Trbuhe, usta što me živa love.

Prestavljen stadoh. Stadoše i oni.
Sad je težina manja. Mrtva noga
Pala mi preko ramena. Ne goni
Nitko me više! - rekoh sebi; - To se
O vratu tvome splele ženske kose.

Prostrujo hladan zrak na moja usta
Kroz sloj leševa: izlazu sam blizu!
I srknuh utopljenički: krv gusta
kroz nosnice u grlo oštro briznu.
Smijo sam se - al da me netko tako
Nakreveljena vidje, taj bi plako

Il bi od straha sledio se, nijem
Pred tom rugobom. Jer, što da se tješim:
Odsad će ljudi mislit da se smijem
Kad plačem, i da plačem kad se smiješim.
Ta prazna duplja, gnijezda grozne tame,
Sjećat će svijet na crno ždrijelo jame.

I sama sebe osjećo sam krivim
Što ostavljam u bezdnu te mrtvace,
Jer zrak je ovaj živ… a ja ne živim…
I čekah da me opet natrag bace.
Al rana živim bolom: živ si! reče.
Sabrah se. Vlaga! S njom se spušta veče.

IX
O, nikad nisam očekivo tamu
S tolikom čežnjom. Pazi! rosa kliže
Niz trupla dođe do mene, u jamu!
Užaren jezik počeo da liže
Kaplje sa ruku, nogu mrtvih tijela
Što su se na me ko žlijeb nadnijela.

Pomamno sam i divlje se penjo,
Gazio prsa i trbuhe grubo -
I kad bi mrtav zrak iz trbuha stenjo,
Nisam već trno. Vuko sam i skubo
Dugačke kose, uspinjo se mesom,
Podjaren žeđom kao ludim bijesom.

Nisam osjećo bola, straha, stida;
Obarah leš za lešom, grabih plazih
Po njima ko po zemlji što se kida.
A možda svoju mrtvu sestru gazih,
Susjeda vukoh, lomih nježnu dragu.
Žeđ mi je dala bezumlje i snagu.

Kad sam se divlje iz jame izvuko,
Zaboravih svijest, oprez, da l je mrko:
Tlom krvavim sam puzo, tijelo vuko
Do trave: zvjerski, živinski je srko;
Uranjo u nju, jeo je i guto
I ko po rijeci livadom sam pluto.

Dozvah se: usta, punih trave, ležim,
Gorim, ledenim: u teškoj sam mori.
Spasen! O, kamo, kamo sad da bježim?
Zadrhtah: pjesma krvnikova ori.
Daleko. Našim mukama se ruga.
I mržnja planu. Ostavi me tuga.

X
Odjednom k meni miris paljevine
Vjetar donese s garišta mog sela;
Miris iz kog se sve sjećanje vine:
Sve svadbe, berbe, kola i sijela,
Svi pogrebi, naricaljke, opijela;
Sve što je život sijo i smrt žela.

Gdje je mala sreća, bljesak stakla,
Lastavičje gnijezdo, iz vrtića dah;
Gdje je kucaj zipke što se makla,
I na traku sunca zlatni kućni prah?

Gdje je vretena zuj, misir hljeba
Što s domaćim šturkom slavi život blag;
Gdje su okna s komadićkom neba,
Tiha škripa vrata, sveti kućni prag?

Gdje je zvonce goveda iz štale
Što, ko s daljine, zvuk mu kroz star pod
U san kapne; dok zvijezde pale
Stoljeća mira nad sela nam i rod.

Nigdje plača. Smijeha. Kletve. Pjesme.
Mjesec, putujući, na garišta sja:
Ugasnuo s dola dalek jecaj česme,
Crni se na putu lešina od psa…

Zar ima mjesto bolesti i muka
Gdje trpi, pati, strada čovjek živ?
Zar ima mjesto gdje udara ruka
I živiš s onim koji ti je kriv?

Zar ima mjesto gdje još vrište djeca,
Gdje ima otac kćerku, majku sin?
Zar ima mjesto gdje ti sestra jeca
I brat joj stavlja mrtvoj na grud krin?

Zar ima mjesto gdje prozorsko cvijeće
Rubi još radost i taži još bol?
Zar ima većeg bogatstva i sreće
Nego što su škrinja i klupa i stol?

Iz šume, s rikom gora, prasak muko
Zatutnji. Za njim tanad raspršeno
Ciknu, ko djeca njegova. Pijuko
Nada mnom zvuk visoko, izgubljeno.
Bitka se bije. Osvetnik se javlja!
Osvijetli me radost snažna poput zdravlja.

Planu u srcu sva ognjišta rodna,
Osvetom buknu krvi prolivene
Svaka mi žila, i ko usred podna
Sunce Slobode razbi sve mi sjene.
Držeć se smjera garišnoga dima,
Jurnuh, poletjeh k vašim pucnjevima.

Tu ste me našli ležati na strani,
Braćo rođena, neznani junaci,
Pjevali ste, i ko kad se dani
Široka svjetlost, kao božji znaci,
Okupala me. Rekoh: zar su snovi?
Tko je to pjevo? Tko mi rane povi?

Oćutjeh na čelu meku ruku žene;
Sladak glas začuh: “Partizani, druže!
Počivaj! Muke su ti osvećene!”
Ruke se moje prema glasu pruže,
Bez riječi, i dosegnuh nježno lice,
Kosu i pušku, bombu vidarice.

Zajecao sam i još i sad plačem
Jedino grlom, jer očiju nemam,
Jedino srcem, jer su suze mačem
Krvničkim tekle zadnji puta. Nemam
Zjenice da vas vidim i nemam moći,
A htio bih, tugo! - s vama u boj poći.

Tko ste? Odakle? Ne znam, al se grijem
Na vašem svjetlu. Pjevajte. Jer ćutim
Da sad tek živim, makar možda mrijem.
Svetu Slobodu i Osvetu slutim…
Vaša mi pjesma vraća svjetlo oka,
Ko narod silna, ko sunce visoka.

SMIRENJE

Zar sad u zimi da se sjećam ljeta…
zar sad dok zvižduk vjetra svud odzvanja;
dok želja tinja kano vatra sveta,
a duša sretne opet sne da sanja?!
Kad mrsili su vjetri moje kose,
a jecali u suton tužno bori;
tad nebom gledah, kako vjetri nose
plav odar Panu, a daljina gori…
I tad osjetih da sam atom zemlje
i da pripadam samo modrom danu -
a s tužna oka, što ko cvijet dremlje,
smirenja suza u šaku mi kanu…
Zar sad u zimi da se sjećam ljeta…
Kad dan me peče kano ljuta rana?!…
… I opet vidim: nisam dijete tmine -
već atom modra raspjevala dana.

NA TRGU

Na trgu vrvi mnoštvo od muževa, djece i žena,
a dršću u rukama punim prstenja i žuljeva karte.
Križaju brojeve jedni, nekoji srdito kunu, a drugi vrište
Trubljač im daje znak da se je svršio “kvarte”.
Jedni mahnito bježe. Radničke šake se kvrče
u iščekivanju sreće, što zadnje joj turiše pare.
Jedan je kriknuo divlje - za njime jadnici trče
da vide sretnika onog što nosi snivane dare.
Sunce je stalo na nebu i pod sobom lubanje prži.
Trublja satanski ječi. Tišina. Dva crne se broja.
Složan povik na trgu. Svatko pisaljku drži.
“Kvinte”… zatrubi resko i prodre svima do srži.
Nada ko bolest raste i udove napete trese,
srce udara ko bat, a mozak u groznici radi.
“Tombola”!… masa kriknu. Prsti pisaljke mijese.
Grudi su napet luk. Mašta dvorove gradi…
Miče se broj za brojem, crn i zloban ko sudbina,
a truba ječi i pali vrućicu sulude mase.
Jedan je ona čovjek, što dršće i čeka i kune,
a srca su njihova jedno, što broji trene i čase…

STARINSKI STIHOVI

Riječ po riječ na papir teče,
Neizrečena, napisana.
I motrim je: gle, već ne peče -
Ne peče, zvučna, zakovana.
I tko će vagnut sve te riječi,
Nanizane, preboljene.
Zar posao ja nemam preči,
No te riječi nevoljene?
O, daleko je bolje prijeći
More, šume i ravnice -
I krvnike, pljačkaše sjeći
Te pasti mrtav poleđice!
I nikada se više dići,
Pavši s mišlju na spasenje;
Na sreće, sreće, što će stići
Poslije nas pokoljenje.
Te stare strofe, trošne slike,
Vječno iste misli, tuge,
Taj stari šljem i oklopnike
Odbaciti ko poruge!
Da, treba gore glavu dići,
U krv i rat, u vatru zaći -
I nikad, nikad natrag stići,
A za sve druge Eden naći!
Pa ipak, nek te riječi stoje,
Stare strofe, bolne laži; -
Možda će tuge da postoje,
I tko će drugi da ih taži?

MIRKU DEMIĆU ANDRIĆEVA NAGRADA

Mirjana Stanojevi?    Knjige, Vesti

BEOGRAD - Andrićeva nagrada za 2008. godinu dodeljena je Mirku Demiću za knjigu pripovedaka “Molski akordi”, u izdanju “Agore” iz Zrenjanina, saopštio je danas žiri.

Žiri koji čine predsednik Miroslav Egerić, Milivoj Nenin i Dušica Potić, razmotrili su zbirke pripovedaka objavljene tokom prošle godine i doneli jednoglasnu odluku da nagrada pripadne Demiću.

U obrazloženju žirija se navodi da je laureat “ukrstio različite periode naše prošlosti i istorijske ličnosti sa savremenicima, da bi došao do univerzalnih istina”.

“Fikcioni otklon od činjenica i pitak stil čine Demićeve priče zanimljivim i prijemčivim štivom”, dodaje se u saopštenju žirija.

U užem izboru za Andrićevu nagradu bile su i knjige “Američke i druge priče” Dragana Dragojlovića i “Crnac u beloj košulji” Vase Pavkovića.

Izvor: RTV

IZLOŽBA IKONA SPSKIH MONAHINJA

Mirjana Živić - Mitić    Vesti

U Beogradu otvorena izložba ikona manastirskih ikonopisačkih radionica. Među izlagačima su i monahinje manastira Gradac koje prvi put predstavljaju ikone rađene u modernim tehnikama.

Izložba ikona manastirskih ikonopisačkih radionica otvorena je u nedelju povodom praznika Krstovdana, u “Galeriji 27″ u Beogradu.

Među izlagačima su monahinje manastira Gradac koje prvi put predstavljaju ikone rađene u modernim tehnikama kolaža, pastela i drugih tehnika.

Izložba, na kojoj su prvi put javno predstavljene i manje poznate ikonopisačke radionice, posebno je namenjena ljubiteljima savremenog ikonopisa i savremenog likovnog izražavanja u toj oblasti.

Svoje radove predstavljaju, pored sestrinstva manastira Gradac i sestrinstva manastira Končul i Presvete Bogorodice Trojeručice iz Šibenika.

Među njima su i ikonopisci Gavrilo Marković, Aleksandra Vukosavljević, Tatjana Deleva i drugi.

Izložba će biti otvorena do 27. oktobra.

Izvor: RTS