HOLIDEJ ODUŠEVIO PARIŽANE

Mirjana Živić - Mitić    Muzika, Vesti

Koncert legendarnog francuskog rokera Džonija Holideja kojim je obeležena godišnjica pada zloglasnog zatvora Bastilja, privukao rekordan broj posetilaca. Oko 700.000 Parižana i turista okupilo se u podnožju Ajfelovog tornja.

Oko 700.000 ljudi okupilo se sinoć na Marsovim poljima u podnožju Ajefelove kule u Parizu da prisustvuje koncertu francuskog rok pevača Džonija Holideja povodom francuskog nacionalnog praznika, Dana pada Bastilje.

Atmosfera pred nastup Džonija Holideja

Prema navodima policije proslava kojom je obeležen pad Bastilje 14. jula 1789. godine, privukla je rekordan broj posetilaca.

Koncert Džonija Holideja održan je u okviru njegove poslednje turneje u karijeri, koja je počela 8. maja u Sent Etjenu u centru Francuske i trebalo bi da bude završena 22. novembra u Klermon Feranu, takođe u centralnom delu zemlje.

Holidej je jedan od najpoznatijih francuskih pevača i glumaca, koga su često zvali francuskim Elvisom Prislijem.

U 48-godišnjoj karijeri imao je 400 turneja, 18 platinastih albuma, prodao je više od 100 miliona ploča i nastupao pred 25 miliona ljudi.

Tokom proslave povodom Dana pada Bastilje, pre podne se na Jelisejskim poljima u Parizu okupilo 210.000 ljudi na vojnoj paradi u kojoj su učestvovali francuski, indijski i nemački vojnici.

Izvor: Građanski list

KONAČNO “ŽENE KESE”

Ivan Manojlović    Muzika, Vesti

Debi album beogradskog sastava “ŽeneKese”, istoimenog naziva, zvanično se juče našao u prodaji. Kako saznajemo od izdavača - “Digimedije” i “Odličnog hrčka”, prvih sedam dana izdanje će moći da se kupi samo u B92 šopu, u Makedonskoj 22 u Beogradu, a nakon toga i u “svim bolje snabdevenim prodavnicama diskova u zemlji”. U pitanju je šesto izdanje u ediciji “Nova srpska scena”, kojom Producentska kuća Digimedija, u saradnji s Izdavačkom kućom Odličan hrčak, želi da predstavi novi talas originalnih domaćih bendova koji su svoju afirmaciju doživeli kroz rubriku Scena veb magazina Popboks.

- Momci iz benda “ŽeneKese” odrastali su u zlatnim devedesetim, na koncertima sjajnih domaćih bendova iz tog perioda - “KZU”, “Dead Ideas”, “Boye”, “Darkwood Dub” (…), i na kasetama marke “raks” koje su u to vreme bile najzastupljenije na crvenim tezgama kod SKC-a. S obzirom na to da se s tih kaseta čulo sve sem muzike benda koji je na omotu, buka je logičan proizvod koji se dobio kad se ekipa latila instrumenata. Internet, sjajni koncerti u Beogradu početkom novog veka - “MC5″, “Dirtbombs”, “Supersuckers”, Kris Kakavas (…), Tajanstveni voz Žikice Simića, opšta žabokrečina u koju je upalo društvo i razni drugi faktori, učinili su da izvorna buka dobije oblik u kojem se može čuti ljuti garažni pank-bluz, kantri, surf, neretko i disko - objašnjavaju izdavači debi albuma grupe “ŽeneKese”.

Bend u neizmenjenoj postavi nastupa od kraja 2005. godine. Samizdat singlovi su im se više puta nalazili na relevantnim domaćim radio i TV listama, a tri pesme su se našle na kompilaciji Zdravo, zdravo, zdravo, izdatoj prošle godine. Bitne nastupe bend je ostvario na Exitu, u beogradskom Domu omladine, “Art & Music” festivalu u Puli… Album je sniman od oktobra 2008. u studiju “Digimedije”, pod stručnim nadzorom snimatelja Gorana Crevara i Borisa Mladenovića, koji su ujedno i producenti albuma. Spot za pesmu Bez tebe ugledao je “svetlost ekrana” prošle nedelje. “ŽeneKese” su: Stefan Ikonić (vokal i ozvučena akustična gitara), Marko Mitrović (solo gitara), Andreja Jović (usna harmonika i perkusije), Mladen Sopić (bubanj) i Davor Sopić (bas).

ŽeneKese su “malo slabiji tehničari, koji ostavljaju srce na terenu”. “Najveći krug fanova stekli su spektakularnim koncertima na kojima je upečatljiva iskrena radost sviranja koja izvlači najbolje iz publike, tera telo i mozak da se instinktivno pomera, trajno ostavlja osmeh na licima. Dobar deo te energije prenesen je na album, koji bi na stelažama za diskove mogao da stoji pod skoro svakim žanrom, ali je najpoštenije staviti ga pod rokenrol”, piše u najavi albuma koji ima sledeće pesme: Bez tebe, Hajdemo u disko, Parmigianino, Dr. Oetker, Zamka za Karsona, Do viđenja, Šta bi bilo kada bih ti dao sve što imam, Zavijam, Didulidu, Barka i Stara majka.

Izvor: Građanski list

СРЕЋНА И У ДЕВЕДЕСЕТОЈ

Nebojša Đorđević    Kultura, Pozorište

 

У самом центру Београда, у малом рају скривеном од очију знатижељних, живи краљица глуме Бранка Веселиновић са супругом Млађом.

Глумачки пар је превалио девету деценију живота и шесту деценију браку, али дух младости су задржали и данас. Истакнута драмска уметница, првакиња Југословенског драмског позоришта, амбасадор Уницефа и оснивач Фонда „Бранка и Млађа Веселиновић” који стипендира омладину са инвалидитетом, до прошле године играла је на даскама велике позорнице. Сада, са својим Млађом, не одбија ни један позив било које установе, школе или старачког дома, где играју хуманитарну представу и покажу виртуозност свог глумачког умећа.

Бранка Веселиновић је дама са духом девојчице, ренесансна личност. Слика слике и иконе, пише књиге, има завидну колекцију књига, лутака, а без обзира на то што је већ одавно у пензији - и то оној националној, за великане - глуми с истом страшћу коју је имала када је започела своју глумачку каријеру 1938. године у Српском народном позоришту у Новом Саду (у представи „Карлова тетка”).

Затим се ова Бечејка пред публиком појављивала у више стотина маестрално одиграних улога.

- Тај глумачки педигре потиче од породица, и очеве и мајчине. Сви су нешто глумили, имали неке своје хорове. Као девојчица сам имитирала и играла сам то што су моје мама и бака играле, а прву улогу сам одиграла са 16 и по година, као ученица Глумачке школе при Народном позоришту у Београду. Имали смо одличне професоре, и оно што је врло важно, одмах смо почели да статирамо. У трећој години сам добила ангажман у Народном позоришту у Новом Саду и за само годину дана одиграла сам седам улога. Онда је почео рат. После рата сам одмах добила ангажман у Народном позо-ришту у Београду, јер сам се у току рата борила за слободу. Не волим реч илегалац, нисам знала да пуцам и нисам хтела.
У Народном позоришту сам играла четири године изврстан репертоар и једна су ме пустили 1947. у Југословенско драмско позориште, које је основано Титовом иницијативом. Играла сам у првој премијери „Краља Бетајнове” 1948. и ЈДП-у сам остала верна до пензионисања - присећа се Бранка.
Своје маестрално умеће показала је и у представи „Скуп” Јагоша Марковића играјући стогодиш-њака, деду Ника. Првакиња српског глумишта је добитник бројних уметничких признања. Између осталог, Стеријине награде за улогу Гине у „Ожалошћеној породици” (1964) и два Златна микрофона за радио емисију „Весело вече” (остала му је верна 50 година). Она је и ватрогасни официр с три одликовања, одличан пливач, а говори и пет светских језика.

- Веома сам поносна и срећна што сам у љубави са Млађом више од шездесет година. Доживети да будете заједно… И данас када ме загрли прођу ме срси - прича Бранка док је Млађа држи за руку.
А љубав се, како нам откривају, одиграла на први поглед, на сцени, током представе. Обоје су од оснивања били у ЈДП и на тим даскама су пре више од 60 година играли момка и девојку у „Рибарским свађама”. Њихове погледе видела је легендарна Мира Ступица и запитала их зашто се не узму, када су обоје слободни. И венчали су се, а Мира Ступица им је била кума. Док разговарамо навиру сећања на њене бесмртне партнере Миодрага Петровића - Чкаљу и Мију Алексића, са којима је милионе „прикивала” уз радио и култно „Весело вече”.

- Чкаља био несрећан човек, иако је засмејавао милионе. Ишли смо на турнеје заједно. Ја сам била гост по многим кућама, а он је само трчао кући, сину. Све време је тражио себе, срећу. Умро је у некој тузи. За разлику од њега Мија је био весељак, друштвен, волео је и да попије - сећа се Бранка.
У ризници живота брачног пара Веселиновић, у њиховом породичном дому, уз безброј Бран-киних признања су кључеви Београда и Новог Сада, фо-тографије као сведочанства о разним улогама с најзвучнијим глумачким именима и поклони које су добијали током живота, међу којима су слике Оље Ивањицки и Тапија… Многи предмети и слике су продати у годинама немаштине, да би Бранка и Млађа кроз свој Фонд пружили помоћ свакоме ко је за њу упитао, а и онима који нису. Бранка и Млађа управо изводе на пут петоро младих људи између 16 и 20 година. За живота ишколовали су 11 деце. Неки од њих су доктори наука, један је пијаниста, њихова ћерка из Црне Горе сликарка, а скоро сви су, како истиче Бранка, срећно удати и ожењени.

- Било је и слепе деце које смо извели на пут, а наше прво дете је сада новинарка - поносно ће она. Борила се за децу по болницама, школама читав свој век. У кући 68 плакета и прва олимпијска златна медаља за културу и хуманост.

- Моје лутке су увек биле ту да забаве децу у болницама, домовима. Важна је воља, вера. Ја верујем у хришћанство, у смислу филозофије доброчинства. Ова лутка Сармико с којом сам обишла свет и многу болесну децу је, иначе, Лапонац, очуван и млад иако с њиме другујем од 1956. године. Ни сама не знам колико сам суза пролила после играња представа деци која никада неће проходати или умиру од рака, дистрофичарима… Немогуће је да имаш деведесет година и да не примећујеш неправду коју им је живот нанео и тренутак среће који им пружаш - са сетом приповеда Бранка.

Њена дугогодишња пријатељица, највећа српска песникиња Десанка Максимовић, написала је: „Бранка срце греје и сваког насмеје”.

- Иако сам свесна да ми је још сасвим мало времена остало на овом свету, ја још увек планирам… Једина жеља ми је да пронађем људе које ће ми дозволити да се установи награда, односно стипендија, која би носила моје име. На тај начин би неком талентованом детету с хендикепом било омогућено да се бави музиком - каже велика глумица.

Поред тога што слика по платну и стаклу, осликава шкољке и каменчиће, највише привлачи пажњу њена колекција лутака. И сама је, како нам објашњава, луткар. Учила је луткарство у Београду, Москви, Лондону…

- Захваљујући мом Млађи који је био дугогодишњи међународни секретар Удружења глумаца, нема континента који нисмо посетили, а са сваког путовања доносила сам једну или више лутака и то раје више од пола века - објашњава Бранка.

У свом дому Бранка тренутно чува између 200 и 250 лутака, док се преко 300 њих шепури у витринама новосадских „Змајевих игара” које им је поклонила.

- Посебно место има Самирко којег је свако дете хтело да додирне, а онда ми кажу: „Бранка, он има срце, а ти си му га дала”. Више од двадесет година молила сам градоначелнике Београда и Новог Сада да узму моје лутке и изложе их тако да их што више људи види. Та жеља ми је на крају испуњена. И када ме не буде, моје ће лутке остати да их неко чува за успомену.

Извор: Дневник Он лајн Драган Миливојевић

Пламен стварања

- Бити са Десанком, Крклецом, Бранком Ћопићем, Ивом Андрићем… ја се могу питати како човек после свега може да доживи ову дубогу старост. Мислим да је један од разлога оптимизам и борба да помогнеш другом… Ја нисам грабила живот, већ вечито стварала. И никада нисам размишљала о популарности, јер је лепота у доброти коју смо Млађа и ја имали радећи доровољно и хумано - каже Бранка.

Добар дан у Јапану

- Најсмешније је било Јапану када ми је Млађа рекао: „Супер, овде те нико неће познати”, а ми усред центра сретнемо групу у којој неко каже: „Јаој, види Бранку”. Мени „добар дан” свакодневно пожели најмање пет непознатих људи - поносно ће Бранка.

IZLOŽBA O NACIZMU I KLASIČNOJ MUZICI

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Muzika, Vesti

Nacisti i klasična muzika, odnos Bahove i Mendelsonove muzike, tema ja izložbe otvorene u Ajzenahu, Bahovovom rodnom mestu.

Kompleksan odnos Bahovog i Mendelsonovog stvaralaštva u vreme Trećeg rajha glavna je tema izložbe otvorene u Muzeju Johana Sebastijana Baha u Ajzenahu, njegovom rodnom gradu na istoku Nemačke.

Rihard Vagner je kompozitor koji se najčešće dovodi u vezu sa nacistima, ali je Hitlerova Nacionalsocijalistička radnička partija Nemačke proglasila Johana Sebastijana Baha za “najvećeg Nemca među Nemcima” i njegovu muziku izvodila na mitinzima, kako bi podstakla nacionalistički žar.

Nacisti su uzdizali Baha zbog njegovog “rasno čistog” porodičnog stabla, koje seže do 11. veka, i hvalili “nemačku” disciplinu njegove barokne muzike.

Feliksa Mendelsona, koji je doprineo ponovnoj popularizaciji Bahovih dela organizujući njihovo izvošenje u modernim dvoranama, nacisti su prezirali zbog jevrejskog porekla.

Postavka izložbe analizira kako se režim Adolfa Hitlera odnosio prema stvaralaštvu dvojice kompozitora i kako su njihova dela uticala na oblikovanje nacističke svesti, izjavio je direktor muzeja Jerg Hansen.

“Imali smo mnogo pozitivnih reakcija”, naveo je Hansen dodajući da je izložbu posetilo 15.000 ljudi, otkako je u maju otvorena, i da je većina bila iznenađena, pošto se malo zna o uticaju Bahove muzike na u vreme nacista.

Mnogi ne znaju da je Bahova muzika svirana na partijskim skupovima, svakodnevno je emitovana na radiju, izvodili su je članovi Hitlerove omladine, a 1935 “Rajh Bah festival” u Lajpcigu posetili su Hitler i njegov glavni propagandista Jozef Gebels.

Mendelsonova dela nisu bila zabranjena, ali su nacisti naredili muškim horovima da na partijskim skupovima ne izvode njegove pesme.

Angažovali su nekoliko “odobrenih” kompozitora, među kojima i Karla Orfa, tvorca “Karmine Burane”, da preprave i unesu “arijevski ton” u Mendelsonov “San letnje noći”, u kojem je čuveni Svadbeni marš.

Izvor: RTS

IN MEMORIAM - Poginuo Darko Glavan

Aleksandra Radovanović    Vesti

Poznati hrvatski istoričar umetnosti i rok kritičar Darko Glavan, koji je prvi u bivšoj Jugoslaviji temeljnije obradio pojavu panka, poginuo je prošle noći u Varaždinu, nakon koncerta Karlosa Santane na Radar festivalu. Prema navodima policije, koje su preneli hrvatski mediji, Glavan je nakon koncerta pešačio putem od Varaždina do Turčina, kada je na njega naleteo autom za sada neidentifikovani vozač, koji je posle nesreće pobegao.

Nesreća se dogodila iza ponoći, oko kilometar od stadiona Varteks, na kojem je održan Radar festival, čiji su organizatori tim povodom prekinuli zabavu. Glavan je rođen 29. juna 1951. u Rijeci, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, na Odseku istorije umetnosti i komparativne književnosti. Autor je desetak međunarodnih i stotinak nacionalnih izložbi, a 2002. objavio je monografiju o Antunu Motici i 2005. o Galeriji Studentskog centra u Zagrebu. U knjizi „Pank - potpuno uverljivo negiranje klasike” iz 1980. godine, Glavan je zaključio da bez pojave pank roka, ni rok ne bi postojao u 80-im godinama. Bio je i koautor biografija Bijelog dugmeta, Roling Stonsa i Prljavog kazališta, a bavio se i prevođenjem, između ostalog, i knjige „Tajne povijesti rocka” Ronija Sariga.

Извор: SEEcult.org