MORIKONE OTVORIO OHRIDSKO LETO

Aleksandra Radovanović    Kultura, Muzika, Vesti

Najprestižniju kulturnu manifestaciju u Makedoniji otvorio slavni italijanski kompozitor muzičkim spektaklom „Bilo jednom u Makedoniji”

Ohrid - Četrdeset deveto izdanje „Ohridskog leta”, kulturne manifestacije koja je proslavila Makedoniju, a Ohrid učinila nezaobilaznom letnjom destinacijom, otvoreno je spektakularnim nastupom slavnog italijanskog kompozitora Enija Morikonea. U Antičkom teatru na Samuilovoj tvrđavi, Morikone je uz virtuoznu podršku mađarskog filharmonijskog orkestra „Gjor” mnogobrojnim posetiocima priuštio nezaboravan koncert. Zov prerije i Njujorka s početka minulog veka sinoć je puna dva sata titrao nad Ohridom, a u njemu su, pokraj mnogobrojnih srećnika koji su obezbedili mesto u Antičkom teatru, uživali i predsednici Makedonije, Albanije i Kosova i Metohije, Đorđe Ivanov, Bamir Topi i Fatmir Sejdiju.

Pre spektakularnog nastupa na tvrđavi, slavnom italijanskom kompozitoru u Ohridu je priređena počast kakvu su pre njega, prethodnih godina, iskusili španski tenor Hoze Kareras i američka operska diva Džesi Norman. Na svečanosti u rezidencijalnoj vili „Biljana”, makedonski predsednik Ivanov je prvog gosta „Ohridskog leta” odlikovao Medaljom zasluga za Makedoniju, lično mu zahvalivši što je uveličao „manifestaciju vanvremenskih dimenzija”.

Morikone je uzvratio rekavši da je počašćen što mu je pružena prilika da vidi lepote i znamenitosti Ohrida o kojima je i pre dolaska mnogo slušao. Slavni Italijan je o svojim impresijama nadahnuto govorio i na novinarskoj konferenciji, rekavši da se kloni davanja komplimenata ali da želi da naglasi da je oduševljen Ohridom i makedonskom kuhinjom.

Ako je suditi po uvertiri, i ovogodišnji program na „Ohridskom letu” koje se završava 20. avgusta, posetiocima prestonice makedonskog turizma nudi duhovne užitke koje će im prirediti stotinak umetnika iz sedamnaest zemalja i Makedonije.

Valja spomenuti da će, između ostalih, na mnogobrojnim letnjim scenama i u Antičkom teatru nastupiti i klasici muzike: Berezovski, Midori, Leskovar kao i šesnaestogodišnji švajcarski pijanista Teo Georgiju.

Izvor: Politika M. Radenković

USPEH NARODNOG POZORIŠTA U BUDVI

Ana Čizmar    Pozorište, Vesti

Treće veče budvanskog festivala “Grad teatar” ostaće upamćeno po izvanrednoj predstavi “Derviš i smrt” po romanu Meše Selimovića, u režiji Egona Savina i odličnoj glumačkoj interpretaciji Narodnog pozorišta iz Beograda.

Gostovanje nacionalnog pozorišta Srbije izazvalo je ogromno interesovanje ljubitelja pozorišta, pa su karte za predstavu bile rasprodate nekoliko dana pre predstave koja je ispraćena višeminutnim ovacijama publike.

Odlične uloge u predstavi ostvarili su Nikola Ristanovski, Nenad Stojmenović, Nataša Ninković, Boris Pingović, Aleksandar Đurica, Zoran Ćosić, Miodrag Krivokapić, Marko Nikolić, Mihajlo Janketić, Nebojša Kundačina i drugi.

Uspeh predstave Egona Savina u Budvi, gde su od prvih početaka Grada teatra pa sve do danas gostovale gotovo sve njegove važne predstave, već pripada “uobičajenoj činjenici”.

Gostovanje predstave “Derviš i smrt” za naš nacionalni teatar predstavlja nastavak dugogodišnje dobre saradnje sa budvanskim festivalom a izvođenje predstave, zahvaljujući dobroj publici i odličnim glumcima, bio je pozorišni događaj, kazao je za Tanjug nakon predstave Božidar Đurović, v.d. upravnika Narodnog pozorišta iz Beograda.

Izvor: B 92

Bratislav R. Milanović - IZBOR IZ POEZIJE

Nebojša Đorđević    Poezija

4.

Na vratima, u polju, visi sat
bez kazaljki i brojeva, nem i slep
za svetle i krvave tragove skitnica,
što sede između dva vremena,
na ničijoj zemlji, i prismaču
svoj bivši život, svoje ljubavi
izgubljene u nemerljivom mrazu
kao da jedu so i hleb

Sa dovratka, nad vancagama, visi sat
i odbrojava
bez klatna i opruga, bez kvarca i rubina,
strah u strmoglavici, dah zrna u evenci
što će pući iznad mrtvog tla.

odbrojava
svemu što je niklo i što nići neće,
svemu što je hodalo i govorilo,
svemu što je ostavljalo zapise i boje
u strašnoj tišini, na praznome putu
i njegovo kucanje veje iz visina
kao sneg.

4.

On the doors, in the field, hangs a clock
without hands or digits, deaf and blind
to the bright, bloody footprints of tramps,
who sit betwen two times,
in no man`s land where they nibble a little
on their loves
lost in the stupendous cold
as if subssisting on bread and salt.

From the doorpost, above the vagabonds, hangs a clock
which tick off
without pendulum or spring, without quartz or rubies,
driven by fear, agerm of breath in its pod,
which ill crack above the depleted earth,

ticking
for everything that once sprang up but which never will again,
everything that walked and talked,
everything that left notes and colors
in the dreadful silence, on empty road
and whose ticking drops steadily fraom above
like snow.

Bratislav R. Milanović, rođen je 1950. godine u Aleksi ncu. Rastao je u rudarskoj koloniji Avramica kod Zaječara i Knjaževcu, gde je završio gimnaziju. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1968. godne u “Studentu.” Jedan je od osnivača časopisa studenata Filološkog fakulteta u Beogradu “Znak”, koji i danas povremeno izlazi.

Od 1974. godine objavljuje prikaze i kritike o pesničkim knjigama na u emisiji “Hronika Trećeg programa Radio Beograda,”Otvorena vrata” TV Beograd, “Književnoj reči”, književnim novinama  i po brojnim listovima i časopisima. Od 1974.do 1978. godine, bio je sekretar Književne omladine Srbije.

Od 1978. godine stalno radi u Radio Beogradu kao novinar, voditelj i urednik u emisijama “Beograda 202″, Prvog i Drugog programa Radio Beograda, koje se bave književnošću i kulturom uopšte. Sada uređuje knjiženost u programu “Beograd 1″ Radio Beograda i uređuje i vodi kulturni magazin “Deset i po”.

Član je Udruženja književnika Srbije od 1976. godine, u čijim je organima biran za člana, kao i umetničkog
direktora manifestacije, Međunarodni susreti pisaca, koju uređuje ova institucija i čijih  je novina
(Književne novine) bio urednik.

Objavio je sledeće pesničke knjige: Jelen u prozoru (1975, Brankova nagrada),
Klatno (1980, Nagrada “Milan Rakić”), Neman (1987, Nagrada “Đura Jakšić”) Balkanski pevač (1995,Nagrada
“Srboljub Mitić”), Vrata u polju (1999, Prosvetina nagrada), Silazak (2004.Nagrada “Rade Drainac”), Male lampe u tamnini(2006,Zmajeva nagrada), Nepotreban letopis (2007.izbor - dvojezično srpski/engleski).

U izdanju Nolita iz Beograda objavio je roman “Potok” i za njega dobio Nolitovu nagradu, za 2001. godinu.
Prema njegovom scenariju (poema Sto na raskršću) izvedena je 1995. godine u amfiteatru memorijalnog parka u Kraljevu. Njegovu scensku igru “Srbija na raskršću” režirao je Dejan Mijač.

Radio Beograd je,1998. godine izveo njegovu dramu Vučja večera.

Na susretima “Zlatno pero” u jagodini, 2002. godine uručena mu je nagrada “Zlatni Orfej” za doprinos savremenoj srpskoj književnosti.

U novinama, časopisima, radio i televizijskim programima objavio je preko dvestotine prikaza i kritika knjiga savremene srpske i svetske poezije.

Zastupljen je u više antologija srpske poezije, objavljenih u svetu (Švedska, Češka,Slovačka, Rumunija, Rusija, SAD).

Posebni izbori njegove poezije objavljivani su u periodici u Poljskoj, Madjarskoj, Rumuniji, Sad i Italiji, a knjiga “Balkanski pevač” objavljena je dvojezično (rumunski/srpski) u Rumuniji, u ediciji Marafet.

STVARANJE SVETA

Doveli su me na nepoznato mesto
dobri bogovi – mirni ljudi:
sprali sa tela svaki talog:
izbrisali opasno sećanje.

Poklonili su mi kuću: roditelje
pokazali: kamen gde ću stati
s rukom na grudima.

Samo o duši nisu govorili:
ni o tajnim sobama u kojima zaključan
raste razum.

Tutnuli su ti jabuku u ruke
dragano: na moja te vrata gurnuli:
šapnuli mi zmijski: reci da si srećan:
ne šali se ludo: ne igraj se.


MIRNO, SASVIM MIRNO

Mirno je u našoj kući:
nema se šta ni jesti, ni piti,
niti se može usnuti
na strunulom jastuku.

U sve je posude zalegla prašina,
u svim je ostavama paučina,
limeni su rogovi na zidovima,
o njima plesniva naša nada,
stari mitovi,
upokojen svet.

Govorimo – ništa se ne čuje.
Snivamo Vedru Zemlju,
čučeći na pragu naduti,
olinjali, iskeženi.
Već su nas davno i batinom i posnom koskom,
već su nas smutljivci zaboravili.

Mirno je u našoj kući:
na ognjištu plamti kora od leda,
u ogledalima razbijena lica,
oči posivele od istorije
i od budućnosti.

Već sto godina se zvono nije oglasilo,
već sto godina ne zvrje telefoni,
ni rode na krov ne sleću,
ni mačke se ne pare u podrumima.

Mirno je u našoj kući:
niti je voda plavi,
nit je udara grom.


PRIZNANJE

Gradovi, gradovi u daljini,
mada vas nisam upoznao vaše lampe
na mojoj koži gore
i ja ih priznajem.

Priznajem da me nema:
da neko drugi, mojim korakom
odmerava prostor do tople večnosti.
Priznajem da sve je laž u rečima
o magli, o gušenju, o sečivu
zastrašenom ponad moje glave.

Opasnim sam očima gledao
utuljene zublje na raskršćima:
vrzina kola sa mladim vilama
i vilenjacima nad vašim krovovima:
u vašim uredima.

Skidali su mesec na papir
– veliku rošavu guku –
palili nepotrebne životinje,
uspostavljali gordu harmoniju
između trbuha i mirne budućnosti.

Divno su mi ispijali limfu:
budila se fosforna svetlost
u njihovim telima, na moju radost,
na veliku moju radost.

Gledajte ih: pravedni vaši svici
razjedaju vazduh, love moje rečenice:
oči moje nad jasnim trgovima.
Zahtevaju reč neopozivu o svemu
što se zbilo u mojim snovima.

I, evo, priznajem, da sam ljubio vodu, i zemlju,
da sam disao, govorio istinu
kao da sam smeo, kao da sam
na to imao pravo.


ODMORIŠTE

To gde se svet odmara – nije utočište:
to je tek predah na dugom putu u dubinu.

Dok posmatram, naslonjen na ogradu
skovanu od prošlosti, ovaj lepi zbeg,
u dronjcima, kako prismače hleb i so
i nada se da će sveti Đorđe, još jednom,
u sve slabijoj i slabijoj svetlosti,
izmahnuti rukom, pomislim:

kako bi bilo da odmor potraje,
dok se u gluvom sumraku konjski ne začuje topot,
dok sveto koplje opet ne poleti…

ili da se produži ne bih li, iznova,
začuo njen glas što budi, kraj vode,
uz jošje i trsku, nenapisane pesme
i zove na lepši silazak: u gustu toplinu…

ili da sa kule predalekog grada prosijaju
kroz tmicu što nadolazi njene oči,
pa da mi korak bude čvršći…

Ako sam i zaslužio taj tren
produžiće se sa njim polagana smrt
i zato je bolje, kad kucne čas,
otisnuti se, sasvim, prema dnu.


MALE LAMPE U TAMNINI

Kada mi svi ostave dušu, golu,
na iskonskom mrazu,
ili kada se udaljim, nepovratno, ka međi
između onoga što je bilo i svega što je,
ne beleg na ukrštenim putevima, već – zjap,
na nekom proplanku,
da bi mi osvetlio preostalu stazu,
isijavaće jezik nauk koji sam
i pre morao znati:

da reč lampa isijava – tamu,
a reč vatra – pepeo
svega što je u njoj sagorelo
otkako je pod božjom kapom izgovorena;
da iz reči drvo progledava – kamen
koji je ono rastvaralo od svoga početka;
a šta će u tom mimohodu isvetleti drugo
iz reči život do – fosforne oči smrti…

Takav se nauk stiče u samoći i praznini.

Samo će Reč ponovo, kao žižak,
iznedriti – reč, svetlicu oivičenu tamom,
i ljubav će poroditi ljubav
i zatim joj, u ledenoj pustinji,
načiniti gnezdo kako bi se odatle
pokrenuo svet.








 

UDRUŽENJE LJUBITELJA KNJIGA

Nebojša Đorđević    Vesti

Udruženje ljubitelja knjiga …

Autorke: Meri En Šafer i Eni Barouz
Izdavač: Laguna

U naše vrlo užurbano i nestrpljivo doba, ne možemo ne uvideti krajnje neromantičnu činjenicu da se mnoge za život suštinske stvari biraju i kupuju na jedan pojednostavljen, da ne kažemo industrijalizovan način.

Baš kao što neće imati vremena da uživaju u čaroliji izbora tkanine, odlazaka u volšebnu radionicu krojača, sitnih mađioničarskih trikova poput „štepa ovde” i „faltice onde”, već će biti primorani da se obrate katalogu, isto tako današnji čovek ili žena tek retko mogu sebi priuštiti luksuz jednog ličnijeg izbora i u svemu drugome. „Kupovanje lepote na neviđeno” izvesno je jedna od brojnih neromantičnih karakteristika naših dana. Iz iskustva znamo da se i knjiga sve češće bira na osnovu naslova i kratkog opisa, na osnovu priložene „deklaracije”. A ponekad je takvu deklaraciju veoma teško uobličiti. Koliko procenata pamuka ili vune ima jedna knjiga? Kakvi su njeni štepovi, i čijoj će figuri odgovarati njen kroj?

Pred sobom ovom prilikom imamo upravo jednu takvu knjigu, knjigu čijem opisu valja pristupiti oprezno. Pre svega, tu je njen naslov. Šta je pita ljuskuša? Čitalac pravilno pretpostavlja da će se to razjasniti u samoj knjizi. Ljubitelji knjige? Koliko god jednostavno i poznato zvučao ovaj izraz, verovatno će mnogog čitaoca navesti da se zapita: „Da li sam ja pravi ljubitelj knjige? Šta zapravo nekome uopšte daje pravo da sebe nazove ljubiteljem knjige? Da li je ljubitelj knjige onaj ko čita mnogo, ili onaj ko čita probrano, ili postoji i nešto treće?” Ovde je reč upravo o nečem trećem.

Udruženje ljubitelja knjiga i pite ljuskuše jeste knjiga o knjigama, o snazi knjiga; roman koji otkriva da čoveku pisana reč može biti isto što i hleb, pa i više.

Kada je daleke 1976. godine Meri En Šafer odlučila da u životu napiše „jednu knjigu, ali knjigu koja će biti dostojna objavljivanja”, ona je već samom tom rečenicom započela svoju apoteozu knjige, koja će konačno sazreti trideset i dve godine potom, u vidu knjige više nego dostojne objavljivanja.

No da bi se Udruženje ljubitelja knjiga i pite ljuskuše shvatilo do kraja, moramo pre svega znati da je Meri En Šafer čitav svoj život provela s knjigama; tačnije bi čak bilo reći: da je živela za knjige. Kao bibliotekar, lektor i knjižar, kao vrstan poznavalac svetske književnosti, Meri En Šafer knjigu jednosavno nije ni mogla da posmatra drugačije nego kao svetinju, kao duhovni i duševni hleb. Iako joj je, zbog teške bolesti, pred kraj u pisanju pomogla sestričina - Eni Barouz, čija je „specijalnost” dečja književnost - priznanje za ovu knjigu ipak pripada Meri.

Meri En Šafer je preminula 2008, uoči samog izlaska knjige iz štampe. Ne znamo je li bila svesna da je sebi izgradila spomenik trajne vrednosti, od kamena koji ne može da izjede nijedno užurbano i industrijalizovano vreme.

I sada, kad smo donekle razjasnili naslov, dolazimo do onog težeg dela - do deklaracije, do opisa samog romana. Reč „hit” zna da zvuči veoma izlizano; a opet, ne možemo poreći da je širom sveta postala upravo hit. Već je teško izbrojati na koliko je jezika prevedena, koliko je izvanrednih kritika dobila, a svuda je karakteriše ogromna prodavanost. Ali ostavimo na trenutak po strani statistike, jer takve iste ili slične mogu se navesti i kod nekih drugih knjiga, gde su ponekad i proizvod marketinga. Ako iole zavirimo na Internet, videćemo spontano nastale forume posvećene ovoj knjizi, udruženja koja su se formirala zahvaljujući njoj i koja slave knjigu kao takvu, da priloga o njoj ima na YouTubeu, a kad pročitamo ono što sami čitaoci pišu o njoj, shvatićemo da je posredi jedan od onih retkih, dragocenih slučajeva kada umetničko delo samo osvoji svet.

Upravo zato reč „hit” ne opisuje ovaj roman ni izbliza u dovoljnoj meri. „Knjiga dostojna objavljivanja” nešto je bliži opis. Možda bi najtačnija deklaracija glasila: „Knjiga sa sto procenata lepote”.

Udruženje ljubitelja knjiga i pite ljuskuše često porede s jednim drugim romanom koji je takođe spontano osvojio svet, a to je Kradljivica knjiga (koju je kod nas takođe objavila Laguna). Ne samo zato što obe govore o Drugom svetskom ratu, i ne samo zato što su obe esencija humanosti. Oba ova romana su ono što se naziva „emocionalnim rolerkosterom”, a u slučaju Udruženja ta odlika je možda još izraženija.

S neverovatnom merom, izbrušeno, vrhunski vešto, spisateljica smenjuje pasaže urnebesnog humora s pasažima najdublje tuge - bez imalo površnosti, bez imalo patetike. Kada se uzme u obzir da je odabrala jednu od najtežih književnih formi, a to je epistolarna forma - roman u pismima - samo možemo još više da se divimo njenom umeću, ne potcenjujući pri tom, naravno, udeo koji je imala njena sestričina-saradnica.

Samo krajnje talentovan pisac (setimo se Dostojevskog i Jadnih ljudi, ili Venijamina Kaverina i Pred ogledalom, ili Šaloma Alejhema i Marijenbada) može da barata pismima a da ne napiše nijednu suvišnu, nijednu neprirodnu rečenicu. Samo krajnje inteligentan pisac ume da sabere humor, tragediju, zamršenu ljubavnu priču, komičan i istovremeno dirljiv detektivski zaplet u jedan roman a da taj roman ne bude jeftin. I samo krajnje human pisac umeće da dâ tom romanu radostan kraj a da taj kraj ne bude zašećeren.

Udruženje jeste roman koji izaziva suze, smeh i vrtoglavicu. Ali pre svega, više od svega, to je savremena klasika. Prava, kristalno čista knjiga od prve do poslednje stranice.

Pomenuli smo da je ovo knjiga koja govori o Drugom svetskom ratu. Preciznije bi bilo reći da ona govori o iskustvima iz Drugog svetskog rata (jer se njena radnja dešava neposredno po njegovom okončanju), ali u jednoj univerzalnoj ravni, koja može biti primenjena bilo kad i bilo gde. Kao što nije lako napisati roman u pismima, isto tako nimalo nije lako napisati univerzalan roman o ratu, a pogotovu kada shvatimo da je ovde reč o jednom specifičnom viđenju rata, jednom posebnom uglu iz kog je taj rat sagledan i doživljen.

Neka nam bude dopušteno ovo ne baš veselo poređenje: iz veoma sličnog ugla imali smo, mnogi među nama, i sami prilike da doživimo rat na našim prostorima. Jer ovo nije priča o frontu, o tenkovima i mecima, o junačnim borcima. Ovo je priča o preživljavanju, i onim drugim junacima, istinskim junacima i pobednicima svakog rata: ljudima koji su uspeli da ostanu ljudi.

Kako Meri En Barouz postavlja svoju priču: njena junakinja Džulijet je i sama zaljubljenik u knjige, i pošto je tokom čitavog rata, u bombardovanom Londonu, pisala humorističke kolumne namenjene bodrenju stanovništva, rešava da raskrsti sa svojom „neozbiljnom” novinarskom karijerom i napiše roman. Dok pokušava da nađe pravu književnu temu („dostojnu objavljivanja”), dobija poziv da jednim člankom učestvuje u pisanju feljtona o knjigama i čitanju. Igrom slučaja, upravo tada joj stiže pisamce sa ostrvceta Gernzija, od člana Udruženja ljubitelja knjiga i pite ljuskuše, čoveka koji je u polovnoj knjizi, delu njenog - i njegovog - najdražeg pisca, našao napisano njeno ime, i koji je moli da mu pomogne da nabavi još neke knjige.

„Nego, čudim se kako je ta knjiga prispela na Gernzi. Možda knjige poseduju neki tajni nagon koji ih dovodi do savršenih čitalaca”, napisaće Džulijet u svom odgovoru. Taknuta saznanjem na kakve sve načine knjige mogu da povežu ljude, ali i zaintrigirana pismom - zašto na Gernziju čitavog rata nije bilo knjiga? Kakvo je to udruženje? Šta je pita ljuskuša? I kakve veze ima pečeno prase sa osnivanjem udruženja? - Džulijet počinje da u svoj život upliće Gernzi, priče njegovih stanovnika, same te ljude. Članak za feljton se rađa, ali i Džulijet postaje deo života Gernzija.

Neprimetno, polako, i ona s njima deli svoje priče, svoja iskustva, svoja razmišljanja. Hoćete li doći na Gernzi? - zapitkuju je oni. Za njih je Džulijet uspostavljanje veze s „velikim svetom”, ali istovremeno i neko ko se prvi zainteresovao za njihove ratne sudbine i razumeo ih. Jer Gernzi je doživeo okupaciju i čitavog rata bio odsečen od matične Engleske; Gernzi nije imao front, svakodnevna bombardovanja, razaranja, ali je zato imao glad, neizvesnost, policijski čas, Nemce i njihove zarobljenike-robove iz istočnih zemalja. U takvom okruženju, jedino što može da održi ljude jesu solidarnost i nada. A u konkretnom slučaju Gernzija, solidarnost i nada su zasnovane na knjizi - knjizi umesto hleba.

Neverovatan podvig Meri En Barouz, između ostalog, jeste i u čudesnoj postavci likova. Nespretni i mucavi Dozi Adams, snažna i nesebična Amelja Mejdžeri, setni ali hrabri Iben Remzi, potresno usamljena a vesela čudakinja Izola Pribi - to su tek neki od brojnih likova koje spisateljica uvodi u knjigu.

Svako svojim osobenim jezikom, skromno, čak s humorom („Sad deluje nemoguće da je neko bio u stanju da pravi viceve (…), i da su svi, uključujući i mene, mogli da im se smeju. Ali smejali smo se. Stara izreka - da je smeh najbolji način da se nepodnošljivo pretvori u podnošljivo - možda je i tačna.” - kaže u jednom trenutku Džulijet) oni pripovedaju svoje (opet čudesno) različite priče, nesvesni da su heroji svojih pripovesti.

Jedina ličnost koja ne priča svoju priču - ali o kojoj svi pričaju - jeste Elizabet Makena, prava junakinja gernzijskog Udruženja, pokretač i simbol te čudesne istorije o beskrajnom ljudskom kapacitetu za ljubav i požrtvovanje. I kada čitalac konačno sklopi korice ove knjige - jer verujemo da će je pročitati u jednom dahu - shvatiće da ona nema jednog ili dva junaka, već da su njeni junaci svi njeni pripovedači, i da je Džulijet zapravo već - i ne znajući to - napisala svoju knjigu.

Ako se uz opis da je ovo „knjiga o knjigama” može dodati išta što bi bilo dostojno Udruženja ljubitelja knjiga i pite ljuskuše, onda bi to bile reči: „priča o neuništivosti ljudskog duha”. Beskrajno vesela, tužna, šaljiva, tragična, brza, vrtoglava, suluda, ona doslovno nosi čitaoca. Ali nosi ga ka jednom dubljem saznanju - saznanju kakvu sve moć ima pisana reč.

Ovaj nas roman povezuje sa bezbroj Gernzija, sa bezbroj drugih ljubitelja knjige s raznih kontinenata, i nagoni nas da se i sami osetimo kao deo jednog gigantskog Udruženja koje ne zna za jezike, narode, rase. On govori svim jezicima, ili možda pre jednim jezikom koji svako razume: jezikom humora, lične tuge, ljubavi i lepote.

Izvor: B 92 Dubravka Srećković Divković

KISS IZDAJU NOVI ALBUM

Mirjana Stanojevi?    Muzika, Vesti

Američke rok legende, grupa Kiss, posle 11 godina izdaju novi album koji će fanovima biti dostupan u septembru, objavio je magazin New Musical Express. Krajem leta će početi i turneja tokom koje će promovisati novi album, a već sada su poznati neki nazivi pesama.

Gene Simmons, frontmen Kissa-a je otkrio nekoliko imena pesama koje će se pojaviti na novom albumu, koji će biti prvi nakon duge pauze i albuma “Psycho Circus.”

Na novom albumu ćemo, izmedju ostalih, videti naslove “Russian Roulette”, “Modern Day Delilah” i “Stand”. Album još uvek nije dobio ime, ali je snimanje u studiju završeno u produkciji Pola Stenlija. Osim imena pesama, Gene Simmons je najavio i da “na ovom albumu neće biti gitara, klavijatura, sintisajzera i tamburina, samo meso i krompir.”

Izvor: Srbija Net