НОВИ РОМАН ПАУЛА КОЕЉА

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Представљен нови роман Паула Коеља “Победник је сам”. Роман приказује какве последице луксуз, слава и гламур остављају на људе и како су људи склони да безусловно поверују у вредности које им друштво нуди, као основу за снове о срећи.

Београдска издавачка кућа “Паидеиа” представила је српски превод новог романа Паула Коеља “Победник је сам”, у којем се тај бразилски писац први пут опробао у жанру трилера.

Главни јунак новог Коељовог романа јесте руски милионер који је доживео разочарање у љубави и који организује серију убистава за време филмског фестивала у Кану, рекао је Живадиновић на конференцији за новинаре.

Према његовим речима, аутор се у том делу бави светом моде, славе, суперзвезда и суперкласа, у жељи да покаже како тај свет истински функционише, будући да је и сам много времена провео у њему.

Преводилац књиге Јован Татић рекао је да Коељо у роману “Победник је сам” приказује какве последице луксуз, слава и гламур остављају на људе и како су људи склони да безусловно поверују у вредности које им друштво нуди као основу за снове о срећи.

“Мало времена пошто сам написао књигу ‘Победник је сам’, светско финансијско тржиште се урушило. Да ли нас то поново враћа стварним вредностима? Одиста не знам. Оно што знам јесте да више не смемо допустити да се манипулише нашим сновима”, навео је Коељо.

Књиге Паула Коеља до сада су продате у око 100 милиона примерака, у више од 160 земаља, а преведене су на 69 језика. Према Гинисовој књизи светских рекорда, његов роман “Алхемичар” најпревођенија је књига неког живог аутора.

Према речима Петра Живадиновића, Коељова дела у преводу на српски језик до сада су продата у око 650.000 примерака, од којих је око 140.000 примерака романа “Алхемичар”.

Извор: РТС

IZDANJE BIBLIJE PRVI PUT NA INTERNETU

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura, Vesti

Jedan od najstarijih rukopisa Biblije na internetu

Oko 800 stranica, najranije sačuvane hrišćanske Biblije, tzv. Sinajskog kodeksa (Codex Sinaiticus), restaurirano je i objavljeno na internetu. Dostupnost rukopisa u virtuelnoj verziji pruža naučnicima širom sveta mogućnosti za istraživanja i saradnju koji još pre nekoliko godina ne bi bili zamislivi. Posetioci vebsajta www.codexsinaiticus.org sada mogu da vide fotografije više od polovine od ukupno 1.460 strana dimenzija 40 x 35 cm originalne verzije ovog rukopisa, starog 1.600 godina.

Na fragmentima dokumenta iz četvrtog veka - napisanog na pergamentu, na grčkom jeziku, u vreme prvog hrišćanskog imperatora Konstantina - radili su i još uvek rade naučnici i institucije iz Velike Britanije, Nemačke, Egipta i Rusije. Stručnjaci kao što je doktor Skot Mekendrik, šef odeljenja za zapadne rukopise u Britanskoj biblioteci (Britisch Library), tvrde da se zahvaljujući širokoj dostupnosti dokumenata otvaraju razne mogućnosti za istraživanja. “Kodeks Sinaitikus je jedno od svetskih rukopisnih blaga”, kaže on. “Ovaj rukopis nudi uvid u razvoj ranog hrišćanstva i dokaze iz prve ruke o tome kako se tekst Biblije prenosio sa generacije na generaciju.”

Originalna verzija ovog dokumenta pri tom je 1.500 godina mirno ležala u jednom manastiru na Sinaju, da bi 1844. rukopis bio pronađen, odnosno, kako monasi kažu, ukraden - i podeljen između Egipta, Rusije, Nemačke i Britanije. Sama činjenica da je ova knjiga uopšte opstala predstavlja svojevrsno čudo. Veruje se da je rukopis sačuvan zahvaljujući pustinjskom vazduhu, koji je idealan za konzervaciju, kao i zahvaljujući činjenici da je manastir Svete Katarine, koji se nalazi na hrišćanskom ostrvu usred muslimanske teritorije, u podnožju Sinajske gore, ostao netaknut, a njegove zidine neosvojene. U ovom manastiru bogosluženje i danas vrši 30 uglavnom grčkih pravoslavnih monaha, a pomažu im beduini muslimanske vere, kao i odvajkada, jer je ovo mesto sveto trima velikim religijama: judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Sam manastir ima najveću biblioteku ranih rukopisa van Vatikana - sa oko 33.000 naslova - i zbirku ikona kojoj nema ravne nigde u svetu. Stoga ne predstavlja nikakvo iznenađenje što je uvršten u svetsku baštinu i što ga nazivaju Nojevom barkom, koja je kroz nemirne vekove bezbedno prenela i sačuvala duhovna blaga.

Verovatno najstarija poznata verzija Biblije je digitalizovana, a njeni delovi su objedinjeni, prvi put nakon što je pre 160 godina otkrivena, tako da će od jula naredne godine svako u bilo kom delu sveta ko ima pristup internetu moći da vidi kompletan tekst i da pročita prevod.Sinajski kodeks se, međutim, primetno razlikuje od savremene verzije Biblije.

Iz autorizovane verzije koju većina hrišćana danas poznaje nedostaju čitave knjige, a nema ni ključnih tekstova koji se odnose na vaskrsnuće. Kodeks, međutim, sadrži i dve dodatne knjige Novog zaveta. Jedna od njih je Jermin pastir, napisan u Rimu u drugom veku, a druga Varnavina poslanica. U njoj se ide dotle da se tvrdi da su Jevreji, a ne Rimljani, bili ti koji su ubili Isusa. Varnava, između ostalog, tvrdi da je čuo Jevreje kako viču, “njegova krv na nas!” i prepuna je antisemitskih osećanja. Da je ova poslanica sačuvana i u kasnijim verzijama, “patnje Jevreja u narednim vekovima bi, ako je to uopšte moguće, bile i gore”, smatra istaknuti proučavalac Novog zaveta, profesor Bart Erman.

Većina ostalih razlika i varijacija je prilično mala, ali za one koji veruju da svaka reč Biblije dolazi od samog Boga i to zahteva izvesno objašnjenje. Kada se suočimo sa različitim tekstovima, koji je od njih je zaista autentičan? Erman kaže da je rođen i odgajan u evangelističkoj veri, te da je u potpunosti verovao u tekst Biblije sve dok nije pročitao originalne grčke tekstove i uočio izvesna neslaganja. Prema njegovim rečima, Biblija koju danas koristimo ne može se smatrati za nepogrešivu reč Božju, jer ono što imamo ponekad predstavljaju reči koje su pogrešno shvaćene ili prepisane, od strane prepisivača koji ni u kom slučaju nisu bili nepogrešivi. “Kada me ljudi upitaju da li je Biblija reč Božja, ja im odgovaram: ‘Koja Biblija?’”.
Kodeks i drugi rani rukopisi ne sadrže ni neke napomene o Isusovom vaznesenju na nebo, kao ni ključne delove koji se odnose na vaskrsenje, za koje, recimo, kenterberijski nadbiskup tvrdi da je suštinsko za hrišćansku veru.

Druge razlike tiču se Isusovog ponašanja. U jednom pasusu Kodeksa kaže se da je Isus bio “gnevan” dok je lečio leproznog, dok savremeni tekst beleži da ga je lečio sa “samilošću”. Nedostaje i priča o ženi koja je uhvaćena u preljubi i trebalo je da bude kamenovana - dok Isus nije ukorio Fariseje, pozivajući ih da prvi kamen baci onaj koji je bez greha. Nema ni reči opraštanja izrečenih na krstu - Isus ne izgovara “Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine”. Fundamentalisti koji veruju da je svaka reč u Bibliji istinita mogli bi ove razlike doživeti kao uznemirujuće. Slika, međutim, nije tako jednostavna. Neki tvrde da je drugi rani rukopis Biblije, Vatikanski kodeks (Codex Vaticanus), zapravo stariji, a i gotovo sve knjige Biblije postoje i u drugim, još ranijim verzijama, mada nigde objedinjene u jedinstven rukopis.

Mnogi hrišćani su odavno prihvatali da, mada Biblija predstavlja pouzdanu reč Božju, ona ipak nije lišena grešaka, jer ljudske ruke uvek greše. “Treba je shvatiti kao tekst koji je živ, kao nešto što se neprestano menja, dok brojne generacije pokušavaju da proniknu u Božji um”, kaže Dejvid Parker, jedan od hrišćana koji su radili na izradi digitalne verzije Kodeksa. Drugi će, međutim, sve ovo možda više shvatiti kao dokaz da Biblija predstavlja ljudsku, a ne Božju reč.

Sinajski kodeks

Sinajski kodeks (Codex Sinaiticus) ili Sinajska knjiga, manuskript hrišćanske Biblije napisan sredinom 4. veka, sadrži najstariju kompletnu zbirku tekstova Novog zaveta.
Tekst ispisan rukom je na grčkom jeziku. Novi zavet pisan je na originalnom, narodnom dijalektu grčkog (koine), a Stari zavet u verziji takozvanog septuagintskog jezika koji su usvojili prvi grčki hrišćani. U samoj knjizi oba teksta su prepuna beležaka koje su dopisivali brojni korektori.

Značaj Sinajskog kodeksa za rekonstrukciju originalnog teksta hrišćanske Biblije, istoriju Biblije i procesa nastanka knjiga uopšte - nemerljiv je.

Izvor: Blic Online

OTKРИВЕН ИДЕНТИТЕТ “ЕЛИЗЕ”

Aleksandra Radovanović    Muzika, Vesti

Откривен идентитет даме којој је немачки композитор и пијаниста Лудвиг Ван Бетовен посветио своју најпознатију композицију.

Након 200 година од настанка чувене композиције за клавир “За Елизу” Лудвига ван Бетовена један научник је у архиви катедрале Светог Стефана открио за кога је музички геније компоновао овај клавирски комад у “е молу”.

Бетовен је овај комад посветио извесној Елизабет Рекел, супрузи његовог највећег конкурента. Музичко дело “За Елизу” један је од највећих хитова класичне музике.

Од 1810. године, историчари и експерти су без успеха истраживали на кога је генијални музичар Лудвиг Ван Бетовен (1770-1827) мислио када је писао за извесну “Елизу”.

Загонетка стара 200 година решена је у Бечу.

Немачки истраживач Мартин Копић дошао је до овог сензационалног сазнања у архиви катедрале Светог Стефана, једном од знамења аустријске престонице.

Копић је дошао до података да је ово дело Бетовен посветио сопрану и оперској певачици Елизабет Рекел (1793-1883).

Према његовим сазнањима, Бетовен је често флертовао са млађом сестром свог пријатеља. Али, овај необични доказ љубави није ничему допринио, јер се Елизабет удала за Бетовеновог љутог ривала Јохана Непомука Хумела.

Након смрти чувеног композитора, Елизабет је сачувала Бетовенове праменове косе и перо за писање као успомену.

Извор: РТС

ŠUEPELU NAGRADA FESTIVALA NA PALIĆU

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Dobitnik ovogodišnje nagrade Festivala evropskog filma Palić „Andergraund spirit” za izuzetno umetničko stvaralaštvo na polju nezavisnog filma, nemački reditelj Uli M. Šuepel, primiće to priznanje na festivalu na Paliću, koji se održava od 18. do 24. jula, saopštili su organizatori festivala.

Nagrada „Andergraund spirit” se dodeljuje u okviru selekcije „Mladi autori Evrope”, a na Palićkom festivalu biće prikazani Šuepelovi filmovi „Nihil” iz 1987. godine, „Put za Bog zna gde” iz 1990. godine, „Zamrznute priče” (1994), „Planeta Aleks” (2001), „Berlinsong” (2006) i „Dan” iz 2008. godine. U okviru programa „Mladi autori Evrope” biće prikazan i Šuepelov novi film „Sporedni putevi”.

Uli M. Šuepel je studirao režiju i dramaturgiju na Nemačkoj akademiji za film i televiziju u Berlinu. Njegov prvi srednjometražni film „Nihil” osvojio je Specijalnu nagradu žirija na festivalu u Montrealu 1988. godine. Počasnu nagradu žirija na festivalu Vilhelmshaven 1989. godine i nagradu „Nino Rota” na festivalu „Trento Sinema”. Njegov dugometražni dokumentarni film „Put za Bog zna gde”, koji govori o turneji Nika Kejva i Bed sitsa, svrstava se među deset najvažnijih muzičkih dokumentaraca u svetu.

Prvi igrani film Šuepela, „Vaterland” iz 1991. godine, koji predstavlja tragičnu priču o alžirskom emigrantu koji sa svojim sinom prolazi kroz period pada Berlinskog zida, prikazivan je na svim većim festivalima. Podsetimo se, Festival evropskog filma na Paliću, koji će biti održan od 18. do 24. jula, predstaviće više od 70 filmova i ugostiti oko 100 domaćih i inostranih filmskih stvaralaca i novinara.

Izvor: Blic Online E.B.

ИЗЛОЖБА ДОСИТЕЈУ И УНИВЕРЗИЈАДИ У ЧАСТ

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Vesti

У националној кући “Знак питања” отворена изложба “Доситеј у Београду - Пут виског школства” у част 25. Универзијаде. Скупштина Београда желела је да учесницима Универзијаде покаже наше културно наслеђе.

Задужбина “Доситеј Обрадовић” је у част 25. Универзијаде отворила вечерас изложбу “Доситеј у Београду-Пут виског школства” у националној кући “Знак питања”, у коју је српски просветитељ свраћао од 1807. до своје смрти 1811. године, крећући се на релацији Правитељствујушчи совјет, Попечитељство просвештенија, Велика школа и Саборна црква, у чијој порти је сахрањен.

Отварајући изложбу у присуству већег броја писаца и професора Београдског универзитета, изниклог из Доситејеве Велике школе, која је прошле године прославила два века, члан Градског већа Милета Радојевић је истакао да је Скупштина Београда желела да учесницима Универзијаде и свим гостима покаже наше културно наслеђе, а Доситеј је у своје време, пре више од два века, био један од најобразованијих и најписменијих људи Европе.

Подсетивши да је Доситеј говорио 13 језика, а поред оних најважнијих енглеског, француског, немачког, руског, служио се чак и албанским, Радојевић је нагласио да је Доситеј дошао у Србију да помогне у стварању модерне срспке државе. Зато је одабрана најстарија српска кафана “Знак питања” да се баш у њој отвори изложба о његовом животу, путу по Европи и делу којим је задужио свој народ”.

Радојевић је посебно скренуо пажњу на одлуку српске владе којом се омогућава да се власништво над Националном кућом “Знак питања”, која је историјски споменик нулте категорије, пренесе са угоститељског предузећа “Варош капија” на Београд, уз надокнаду, како би се сачувала од пропадања и била репрезентативно здање из наше прошлости.

Напоменуо је да ће градска влада размотрити да ли ће “Знак питања” бити поверен на чување Музеју града или Задужбини “Доситеј Обрадовић”.

Доситејев пут виског школства

Управник Доситејеве задужбине Мирјана Драгаш је објаснила да је изложба део туристичке понуде града за разгледање старе амбијенталне целине, коју је назвала “Доситејевим путем виског школства”.

Пут започиње код Доситејевог споменика на Студентском тргу, затим води до некадашње зграде Велике школе (данас Музеј Вука и Доситеја) а потом долази до Саборне цркве и Доситејевог гроба и завршава се код “Знака питања”.

Уз вино (Доситеј је само то пио) и традиционлане српске пите, своје стихове су говоирли песнииц Драгомир Брајковић и Љубивоје Ршумовић, а Вицо Дардић је рецитовао стихове српских класика, у пратњу гитаре Уроша Дојчиновића.

Писцим међу којима су били Милисав Савић, Мирко Магарашевић, професори Душан Иванић, Бранкица Чигоја, Миодраг Стојановић, сложили су се да би “Знак питања” требало да постане дом Доситејеве задужбине.

Извор: РТС