DESET TONI NAGRADA ZA MJUZIKL “BILI ELIOT”

Nebojša Đorđević    Pozorište, Vesti

Britanski mjuzikl o dečaku koji mašta da postane plesač osvojio je u Njujorku deset prestižnih pozorišnih nagrada.

Nagradu za najboljeg glumca u mjuziklu podelili su trojica glumaca koji tumače glavnu ulogu - Dejvid Alvares, Trent Kovalik i Kiril Kuliš.

“Bili Eliot” osvojio je i nagradu za najbolji mjuzikl, režiju (Stiven Doldri) i koreografiju, ali nagrada za najbolju muziku izmakla je ser Eltonu Džonu, a otišla je u ruku Tomu Kitu i Brajanu Jorkiju za “Next to normal”. Glavna glumica Alis Ripli nagrađena je za ulogu u mjuziklu.

Za najbolji dramski komad proglašen je “Bog masakra” Jasmine Reze, a u kategoriji drame trijumfovali su i reditelj te predstave Metju Vorkas i glavna glumica Marša Gej Harden. Džefri Raš nagrađen je za najboljeg dramskog glumca (”Exit the king”).

Glumačka legenda Anđela Lensberi osvojila je Tonija peti put, za ulogu u rimejku “Blithe spirit” Noela Kauarda, dok je Lajza Mineli nagrađena za svoj performans “Liza’s at the palace”.

Nagrade Toni dodeljuju se od 1947. godine, a žiri je sastavljen od 800 pozorišnih producenata, glumaca i novinara.

Izvor: (MONDO)

LJUDI OBUČENI U SEBE

Nebojša Đorđević    Slikarstvo, Vesti

Dve izložbe Vladimira Dunjića - „Odelo Velikog brata”, koja prikazuje njegove starije radove, i novi ciklus „Golo” - čine jednu celinu

Dve izložbe Vladimira Dunjića, „Odelo Velikog brata”, koja u Galeriji ULUS-a traje do 9. juna, i „Golo”, novi ciklus slika postavljen u galeriji „Dar-Mar” do 20. juna, čine jednu celinu koja ukazuje na odnos individue i bezličnog sistema.

Dunjić je poznat po bespoštednoj kritici savremenog društva i dominantnog elitističkog sistema. I ranije se poigravao sa konceptom odela, odnosno uniforme i statusne uloge, ali je ovoga puta otišao i korak dalje.

Odelo Velikog brata” čine Dunjićevi stariji radovi, među kojima su „Veliki brat”, „Pandorina kutija”, „Oči tišine”, „Mimikrija” i druge. U postavci su i tri slike-objekti „Odela Velikog brata”.

- Da bismo obukli neko drugo odelo, moramo se najpre svući i okupati. I odatle ideja da bi, zapravo, u drugoj galeriji mogao da napravim ciklus koji bi predstavljao opozit ovome, i gde bi svi bili goli, priča o svojoj inspiraciji Vladimir Dunjić.

Vladimir Dunjić, Bez naziva, ciklus „Golo”

Slike iz novog ciklusa, kako mu i ime govori, prikazuju gole ljude. Ovih devet aktova, međutim, nemaju nazive. Da li to znači da se ljudi prikazani na njima ne razlikuju međusobno, da su samo deo jedne mase?

- Ne, naprotiv. Čak mislim da oni, za razliku od likova na izložbi „Odelo Velikog brata”, imaju svoju individualnost. To nisu ogoljeni ljudi, to su, zapravo, ljudi obučeni sami u sebe. Oni su, uslovno rečeno, doživeli katarzu, objašnjava umetnik.

Vladimir Dunjić (1957) je završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1981. godine u klasi profesora Mladena Srbinovića, a od 1982. je član ULUS-a. Učestvovao je na više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Ideja ove nove, dihotomne izložbe sastoji se u tome da se gledalac najpre susretne sa prodirućim, nemilosrdnim pogledima „Velikog brata” u Galeriji ULUS-a, a da se, nakon toga, zaputi ka nekoliko stotina metara udaljenoj galeriji „Dar-Mar”, gde ga očekuje intimna atmosfera kamerne izložbe. Na tom putu između dveju galerija očekuje se da gledalac doživi, kako kaže Dunjić, „mali kvrc”.

- Bodler je divno rekao da je najlukavija podvala đavola u tome da nas ubedi da on ne postoji. Isto tako nas i onaj Orvelov „veliki brat” kroz istoimeni rialiti šou ubeđuje da ne postoji. I dok se u medijima priča samo o tom šou, pravi „veliki brat” mirno obavlja druge stvari, odnosno polako nas porobljava.

Ipak, svojom umetnošću, kaže, nije hteo da šalje određene poruke.

- Svojim radovima jedino mogu, na osnovu sopstvenog iskustva, pružiti nekim ljudima mogućnost prepoznavanja njihovih problema, i tako im pružiti neku vrstu utehe da se to, eto, još nekome dešava. Odnosno, možda to nekom da i neku vrstu snage da u svom životu nešto slično pokuša, objašnjava Dunjić.

Izvor: Politika S. Korać

PONOS I DIKAN

Nebojša Đorđević    Strip, Vesti

DIKAN: PRAZNIK MIMOZE - Lazar Sredanović

Četrdeset godina postojanja. Skoro dvadeset dužih epizoda i nekolicina kraćih. Poštanska marka sa njegovim likom povodom jubileja 70 godina Politikinog Zabavnika, lista koji ga je proslavio i čijoj slavi je i Dikan doprineo. Uskoro i ultimativna kolekcija u izdanju Belog puta. Malo li je za srpskog Asteriksa?

Pavle Zelić

Koliko autentično naših stripova možete da nabrojite? Ovo nije lekcija iz stripovskog patriotizma već legitimno pitanje za sve poznavaoce i ljubitelje stripa koji bi možda voleli da pročitaju i neki lokalni uradak u ovom medijumu. Dakle, koliko? Cat Claw, Zografovi autobiografski stripovi, Pahek, Aleksa Gajić… Uz podosta alternativnih i pokoji pokušaj pucnja na mejnstrimašku publiku (Faktor 4 i Divlja magija ili Vekovnici) zaista i nemamo pravi, lako prepoznatljivi domaći strip i to decenijama unazad. Da ne pominjemo da mnogi autori imaju više objavljenih radova u inostranstvu nego kod kuće…

Što nas dovodi do Dikana Lazara Sredanovića. Neću pokušati da poredim ovaj pre svega dečji strip sa mnogim, kako crtački tako i tematski ozbiljnijim domaćim stripovima. Neka se svako bije u svojoj kategoriji. Ali, jako je bitno da ovakvi stripovi postoje. Uz standardno opravdanje - da bi se deca navukla na strip - kojim branimo sve Zagore, Blekove, jeftine superherojštine i reciklažu Diznija ovde imamo i razlog više: u pitanju je strip u kojem se radi “o nama”.

Putešestvija starog Slovena Vukoja i njegovog mladog nećaka Slovena Dikana, pomalo bandoglavog larmadžije čistog i lako zaljubljivog srca velikog kao njegov buzdovan, po Balkanskim zemljama iz ranog srednjeg veka su očigledna pozajmica iz Asteriksa. Kao i jezički kalamburi, tj. kovanice modernih reči i sufiksa iz mrtvih jezika, likovi i pustolovno pripovedanje. No, iznad svega, ovaj strip se bavi našom istorijom, dobronamerno je parodirajući, ali i slaveći.

Dikan je započet u novom Zabavniku, koji je je 1968. godine promenio izgled i prešao na format časopisa, gde je izlazio u ritmu od jedne table po broju. Ovo je iziskivalo da se za kontinuitet priče, ali i zanimljivost svake table, konstantno dešava nešto dinamično i smešno. Kroz najuspešniji period postojanja Zabavnika, kada je tokom 70-ih godina list u proseku imao tiraž od 300.000 primeraka, i izlazio na ćirilici, latinici i slovenačkom jeziku, Dikan je uvek bio tu, iz broja u broj, celih pet godina.

Ponos i Dikan. Ako bi neko trebalo da ponese zasluge za popularnost i kvalitet ranog Dikana, to je Nikola Lekić, legendarni glavni i odgovorni urednik Zabavnika. Lekić je angažovao mladog Sredanovića pošto je ovaj pobedio na internom konkursu za strip o starim Slovenima kakav je urednik želeo za svoj “novi” Zabavnik. Nabacivao je Sredanoviću scenariste, da bi, pošto je postigao sve što se sa Zabavnikom postići moglo (a više mu nisu dali) otišao u prevremenu penziju, i sâm nastavio da piše Dikana. Kada je Lekić prestao da ga piše, Dikan prestao da postoji, i to na celu deceniju, sve do ‘93. godine kada ga je obnovio još uvek aktuelni urednik i legenda Zabavnika, Zefirino Grasi, po scenariju Slobodana Ivkova.

I opet pauza od deset godina, do dve epizode koje Sredanović potpisuje kao kompletni autor: Plave špilje iz 2004. (koja je inače i jedina epizoda objavljena van Zabavnika kao samostalni album 2006.) i aktuelnog Praznika mimoze.

Kako to obično savetuju piscima početnicima, da pišu o onome što dobro poznaju, Sredanović, rođeni Nikšićanin koji i danas živi na relaciji Beograd-Tivat, smešta obe svoje avanture u Crnu Goru.

Da li smo ga prerasli ili jednostavno Dikan nije što je bio? Pomalo i od jednog i od drugog. Fragmetiranost epizode je valjda urođena, pa nas Dikanove avanture u Herceg Novom vode kroz par priča a svaka tabla, kao i nekad, donosti nešto novo. Gegovi su takođe tu, i bar jedan na svakih par strana će uspeti da vam izmami kez na usta. Samo mesto radnje, nažalost, izaziva gorko-slatke i pomalo komplikovane emocije i za buduće Dikanove doživljaje se nedamo da je Duklja dovoljno istražena, te da će Vukoje i sestrić podići sidro i otploviti ka nekim drugim zanimljivim teritorijama.

Dikan je jedan od retkih domaćih strip brendova zgodan za dalju komercijalizaciju. I, mada nismo imali lutkice i pernice sa njegovim likom, mnogi se verovatno sećaju stranice „Obucite Dikana”, ili reklame za kvas, a ruke gore ko je imao preslikač za majcu sa Dikanom urađen povodom Beogradskog maratona 1993, čija je ovaj junak bio maskota.

Istorija i nostalgija na jednom mestu? Pa koji pravi Balkanac tome može da odoli?

Izvor: Popboks

“VALCER S BASHIROM” OSVOJIO GRAND PRIX 19. ANIMAFESTA

Aleksandra Radovanović    Film, Vesti

Grand Prix u subotu zatvorenog 19. Animafesta, dugometražnog izdanja festivala animiranog filma, dodijeljen je politički izazovnoj izraelskoj antiratnoj psihološkoj drami “Valcer s Bashirom” Arija Folmana, djelu koje je ove godine nagrađeno Zlatnim globusom i bilo nominirano za Oscara.

“Valcer” je dobio i Nagradu ASIFE Hrvatska, a nagradu publike i posebno priznanje žirija osvojila je crnohumorna drama “Mary i Max” Adama Elliota. Nagradu Zlatni Zagreb projekt “Srce u zidu” osvojio je B. Bruszewske. Posebna su priznanja dodijeljena irskom “Tajna Kellsa”, estonskom “Životu bez Gabrielle Ferri” te češkom projektu “Priče iz Đumbirije.”

Vecernji hr (jh)

MOŽDA SMO SVI MI MIKI MAUS

Mirjana Stanojevi?    Pozorište, Vesti

Možda smo mi Miki Maus

Narodno pozorište
Autor: Maja Pelević
Reditelj i izbor muzike: Matjaž Pograjc
Umetnička i idejna osnova: Betontanc
Scenografija: Tomaž Štrucl
Scenski pokret: Branko Potočan
Kostimograf: Mateja Benedeti
Glumci: Ana Marković, Jelena Ilić, Bojan Krivokapić, Stefan Bundalo, Damjan Kecojević, Anastasija Mandić, Pavle Jerinić, Milena Predić

“Možda smo mi Miki Maus”, postmodernistički prikaz prolaznosti života, kao i smisla, tj. besmisla ljudske egzistencije u vreme digitalne ere, oslobađa ogromnu energiju na sceni, a publiku zasigurno ne ostavlja ravnodušnom.

Na temu prolaznosti života stvarali su mnogi umetnici. Maja Pelević, koja je baš ovim delom pobedila na prvom anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst je, zajedno sa Betontancem, uspela da na krajnje inventivan način predstavi fizičku korelaciju tela i stvarnosti, ostavljajući publiku u zbunjenosti i šoku.

Kroz teatar pokreta, gde fabula ne zauzima centralno mesto, sloboda fizičkog kao da ilustruje neko zlo i tragediju koja bivstvuje u savremenom čoveku. Svi akteri, bezimeni ljudi ili samo lutke koje žele da zamrznu neki trenutak kroz fotografisanje, na beketovski način prikazuju rasulo koje vlada u automatizovanom životu 21. veka.

Glavni likovi na sceni poput pčela zatvorenih u košnici besomučno tumaraju, udaraju se i frenetično skaču jedni na druge, ne bi li iskalili svoj bes, nemoć nad životom, besmislom svog postojanja. Oni se plaše vezivanja, jer znaju da će ljubav brzo proći u suludom protoku vremenu gde se stvari menjaju iz časa u čas. Za međuljudske odnose pravila više ne postoje, ljubavne i fizičke bliskosti dopuštene su svima i kombinuju se na sve moguće načine, jer novonastalo tehnološko vreme “ne priznaje više sile i zakone bogova”.

Ova predstava na živopisan i krajnje dinamičan način kroz fizičku manifestaciju ilustruje mnoge teme - od otuđenja, samoće, loših porodičnih odnosa, do moralne atrofije modernog čoveka koji se pita zašto uopšte postoji kad nije ni želeo da bude rođen.

Način na koji se opisuje nedostatak prave ljubavi je šokantan - nekada uzvišeni ljubavni čin spajanja dve srodne duše u kontekstu savremenice postaje isprazan odnos, a žena “istrošena kesica čaja” koja treba da se baci u đubre. Likovi ove drame davno nisu okusili pravi planinski čaj, jer nikada nisu imali vremena da odu da ga kupe.

Dehumanizacija likova, govor besmisla, ljudi ili lutke, aparat za slikanje kao centralni motiv ove postdramske forme prikazuju izvrtanje i izopačenje jednog starijeg, drugačijeg i humanijeg pogleda na svet.

Teško je razumeti komad na licu mesta i povezati sve elemente koji se munjevitom brzinom smenjuju na sceni, ali se svakako može osetiti umetničko stremljenje Maje Pelević i Matjaža Pograjca da ukažu na neko elementarno zlo u civilizovanom društvu, na propast koja sledi, na haos koji, nažalost, vlada svakodnevicom i pojedincem.

Tenzija koju su glumci nesebičnim davanjem sebe na sceni ostvarili prenela se i na publiku, koja kao da nije bila spremna na ovakav vid izvođenja. Međutim, komad “Možda smo mi Miki Maus” je dokaz kako teatar može da prikaže jednu potpuno neobičnu dimenziju viđenja stvarnosti, koja daje prostora da se interpretira na bezbroj različitih načina.

Izvor: B92 Ana Todorović