ŽIVOT LETI, KAPETANE

Nebojša Đorđević    Kultura, Sport

DRAŽEN PETROVIĆ 16 godina prošlo je otkako nema košarkaškog Mozarta

I 16 godina nakon odlaska košarkaškog Mozarta Dražena Petrovića nitko ne želi vjerovati da ga više nema. Pravi vođa, čovjek kojem u riječniku nije postojalo ne mogu, tog se kobnog popodneva 7. lipnja 1993. vraćao s utakmice protiv Slovenije. Utakmice koja Hrvatskoj ništa nije značila.

Hrvatska je izgubila, Dražen je ponovno bio najbolji na terenu, zabio je 30. Kući nije želio sa suigračima, otišao je automobilom. Nažalost autocesta kod Denkendorfa bila je kobna za našeg Amadeusa.

Sve koji su uz njega bili na terenu činio je boljima. Za Dražena nije bilo izgubljene lopte na terenu, a svaka odlučujuća lopta najsigurnija je bila u njegovim rukama.

Vodio je Cibonu do dva naslova prvaka Europe 1985. i 1986. godine, nakon čega je otišao u madridski Real. I kad su Španjolci gostovali u Zagrebu pokazao je koliko mrzi gubiti. U posljednjim trenucima imao je dva bacanja koja bi Realu donijela minimalnu prednost pred uzvrat. Brat Aleksandar koji je bio igrač Cibone mu je dobacio da nešto promaši, ionako će u uzvratu slaviti. Dražen se samo nasmijao i pogodio oba.

Nakon samo godinu dana u Realu prelazi preko Velike bare u Portland Trail Blazerse. Iako su igrali veliko finale Dražen nije bio zadovoljan. Pretežno je bio na klupi, a to nikad nije volio. Odlučio se na odlazak. Nova destinacija bio je New Yersey. 1992. proglašen je igračem koji je najviše napredovao, a na reprezentativnom planu vodio je Hrvatsku do olimpijskog srebra u Barceloni.

I onda se blistava karijera ugasila u jednom trenutku oko 17 sati i 20 minuta 7. lipnja 1993. na autocesti kod Denkendorfa.

Dražen će zauvijek ostati u našim srcima, i zato hvala ti, kapetane za sve.

Svoju si dobrotu ostavija svima, nekoj novoj dici igru s Baldekina.

Izvor: Vecernji hr Matija Majdak

PREŽIVETI SA VUKOVIMA

Nebojša Đorđević    Knjige, Vesti

Preživeti sa vukovima . Miša Defonseka

Survivre Avec les Loups . Misha Defonseca

„Voleti nekoga znači dati mu slobodu”

Čitaoci naših područja zasigurno imaju na raspolaganju veliki broj knjiga domaćih autora, preko čijih priča i ispovesti mogu osetiti barem delić atmosfere i osećaja ratnog vihora i svih onih pošasti koje koje sam rat donosi, bespovratno menjajući sudbine hiljada i hiljada ljudi. Jeste, načelo ove knjige ipak je jedna ljudska sudbina tokom drugog Svetskog rata, ali je priča toliko unikatna, zanimljiva i zastašujuća da možemo jedino da se nadamo da je samo jedna ljudska duša prošla tim putem…

Ovo autobiografsko delo je ispričano, pa tako i napisano, iz ugla jedne osmogodišnjakinje koja je bila prinuđena da prepešači rastojanje od Belgije do same Rusije, i natrag, nadajući se da će pronaći svoju porodicu ili barem ono što je od nje ostalo.

Kao i svih Jevreja, tako je i sudbina roditelja ove devojčice bio logor, međutim u njihovom slučaju i krajnje, poslednje ishodište. Pre same deportacije, oni uspevaju da sačuvaju svoju kćer Miške, dajući je na starateljstvo za veliku svotu novca strancima, međutim nacisti joj ipak ulaze u trag, te je ona prinuđena na bekstvo i borbu za goli život tokom narednih, ratnih godina. Po sećanju, ona veruje da su joj roditelji „negde tamo na zapadu”, te se naposletku zaputila peške da ih nađe. Osmogodišnje dete, koje nikada nije samo pešačilo ni izvan svog kvarta, po pričama svog dede, traži belgijske gradove koji vode na zapad, a posle toga potpuno sama, ali ipak uz sasvim neverovatnu tihu podršku životinja, prvenstveno vukova čiji ravnopravan član čopora i sama vremenom postaje, hoda kroz šume Nemačke, Poljske i Rusije. Bila je nemi svedok mnogih najzverskijih zločina, života u opustošenim poljskim gradovima, zatvorenika u jednom poljskom logoru, član nekoliko Pokreta Otpora, a da ni sama nije bila toga svesna. Jedini pravi prijatelji, zaštitnici i porodica koja joj je pomogla da se prehrani, odbrani od divljih zveri, preživi hladne ruske noći su joj bili vukovi, da bi na kraju i ta nova porodica bila ipak ubijena od strane istih onih zveri koji su joj ubili prave roditelja - ljudi. Na posletku shvativši da je ishodište kojem ona teži ipak nedostižno, Miša pokušava da se vrati kući, u nadi da će je tamo sačekati roditelji po završetku rata. Način na koji prelazi put od Rusije, odnosno tadašnjeg SSSR-a preko Jugoslavije, Niša i Dubrovnika, Italije pa opet severno jeste krajnje zapanjujuć i u nadi autora da ćete vi ipak pročitati ovu knigu, ovde neće biti opisivan. Možda bi pomislio da je ovde kraj ovog putovanja, ali njen život ili barem borba za njega se nastavlja čak i posle rata, dok živi kao bekućnica do današnjih dana i života u SAD.

Ta snaga zacrtavanja cilja i njegovog ispunjenja je u ovom slučaju jednostavno neopisiva, imajući u vidu šta telo i duša jedno osmogodišnjakinje, odnosno dvanaestogodišnjakinje po završetku rata, pa čak i posle u onim teškim vremenima, nama zapravo ne daju nikakvu osnovu za bilo kakve reči žaljenja za nekim materijalnim, pa čak i duhovno teškim ali ipak prolaznim vremenima. Pa čak i ta naša, današnja potreba da odmah, bez čekanja dobijemo odgovore na sva naša pitanja, molbe, zahteve i težnje je potpuno neosnovana i tek nakon ove knjige čovek se može zapitati ne da li postavlja prava pitanja, već ida li ih uopšte treba postavljati, umesto da uživamo u našoj svakodnevnici, ljudima koji nas okružuju i sa kojim delimo to savršeno osećanje - ljubav.

Verujem da ćete i vi biti svedok pitanja koje ćete sami sebi postavljati, pošto završite čitanje ove neponovljive priče.

„Ne reci nikada da je kraj”.

Izvor: B 92

DUŠKO NOVAKOVIĆ, PESNIK NAŠEG VREMENA

Aleksandra Radovanović    Poezija, Vesti

Pesniku Dušku Novakoviću uručena nagrada “Đura Jakšić”, na svečanoj akademiji u Srpskoj crnji, čime je označen početak 48. manifestacije “Đurini dani - liparske večeri”.

Književnik Boško Ivkov uručio je nagradu “Đura Jakšić” pesniku Dušku Novakoviću iz Beograda, na svečanoj akademiji u Srpskoj crnji, čime je označen početak 48. manifestacije “Đurini dani - liparske večeri”.

Obrazlažući odluku žirija za dodelu 25. književne nagrade, koja nosi ime velikana romantizma rođenog u Srpskoj crnji, član žirija Saša Radojčić je rekao da Novaković u najboljem smislu reči pripada ovom našem vremenu.

“Kritički, socijalno angažovani verizam u čijem znaku Novaković istrajno piše poeziju već duže od tri decenije, u zbirci ‘klupa nenagrađenih’ dostigao je svoju najvreliju eksplozivnu tačku”, rekao je Radojčić.

Saša Radojčić je naveo da je Novakovićeva poezija puna nemira i bunta, ideološki zaoštrena, “angažovana bez ostatka, bez distance, o kojoj se inače misli kao neophodnoj”.

Pre svečanog otvaranja manifestacije u rodnoj kući Đure Jakšića, sada muzeju, otvorena je izložba slika “Panonske kuće u Banatu”.

Do 9. juna, u čast Đure Jakšića, u Srpskoj crnji na programu su još dva književna susreta, jedno stručno predavanje, četiri pozorišne predstave i tri koncerta.

Izvor: RTS

MIKELANĐELO NA SUDU

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Slikarstvo, Vesti

Sud u Rimu pokrenuo istragu da se utvrdi da li je Mikelanđelo zaista tvorac statue “Hrist na krstu”.

Rimski sud pokrenuo je zvaničnu istragu kojom bi trebalo da utvrdi da li je Mikelanđelo zaista tvorac statue “Hrist na krstu” koja mu se pripisuje.

Italijanska vlada kupila je drvenu statuu za 4,5 miliona dolara (3,2 miliona evra), nakon što su eksperti za renesansu potvrdili njenu autentičnost.

Sa time se složio i direktor državnih muzeja u Firenci, u kojoj je Mikelanđelo radio.

Ipak, neki eksperti tvrde da Mikelanđelo nije napravio statuu visoku 40 centimetara, sa koje nedostaje krst.

Oni tvrde da detalji na statui nisu urađeni dovoljno kvalitetno i da ne postoji dokumentacija koja je povezuje sa Mikelanđelom.

Izvor: RTS

DODELJENE NAGRADE U VENECIJI

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

“Zlatnog lava” za najbolju izložbu na 53. Venecijanskom bijenalu osvojio nemački umetnik Tobijas Reberger. Za najbolji paviljon na najvećoj svetskoj manifestaciji savremene umetnosti nagrađene Sjedinjene Američke Države.

“Zlatni lav” za najbolju izložbu na 53. Venecijanskom bijenalu pripala je nemačkom umetniku Tobijasu Rebergeru, dok su za najbolji paviljon na najvećoj svetskoj manifestaciji savremene umetnosti nagrađene Sjedinjene Američke Države.

Nagrada za životno delo pripala je udovici Džona Lenona Joko Ono i američkom umetniku Džonu Baldesariju.

Žiri koji je odlučivao o nagradama činili su Džek Bankovski (SAD), Homi Baba (Indija), Sarat Maharaj (Južna Afrika), Anđela Veteze (Italija) i Julija Vos (Nemačka), prenosi ANSA.

Reberger je rođen 1966. godine u nemačkom gradu Eslingenu i spada u najuspešnije nemačke umetnike nove generacije. Postao je poznat devedesetih godina prošlog veka, a od tada je učestvovao na bijenalima u Veneciji i Berlinu i izlagao u Luksemburgu, Čikagu i Parizu.

Nagradu je dobio za izložbu “Bela kocka”, kojom je od kafe bara načinio umetničko delo.

Na 53. Venecijanskom bijenalu predstavljeno je 77 nacionalnih izložbi, a Srbiju će reprezentovati postavke Zorana Todorovića “Toplina” i Katarine Zdjelar “Ali ako mi oduzmeš glas, šta će mi ostati”.

Ovogodišnje Venecijansko bijenale biće otvoreno za javnost od 7. juna do 22. novembra.

Izvor: RT5