УТИХНУО ГЛАС МИКИЈА МАУСА

Nebojša Đorđević    Film, Kultura, Vesti

Глумац који је више од тридесет година позајмљивао глас Микију Маусу, Вејн Олавјн, преминуо је у Лос Анђелесу, у 62. години.

Глумац Вејн Олвајн, који је више од тридесет година позајмљивао свој глас цртаном јунаку Микију Маусу, преминуо је у Лос Анђелесу у 62. години од компликација дијабетеса, саопштила је компанија “Волт Дизни”.

Олвајн је позајмљивао глас најславнијем мишу цртаног филма од 1977. године. У компанији “Дизни” запослио се 1966. године где је прво радио у одељењу за пошту. Након тога радио је у одељењу за специјалне ефекте, да би на крају пронашао своју праву вокацију као Микијев дублер гласом.

Био је трећа особа која је давала глас симпатичном јунаку бројних цртаних филмова. Први у тој улози 1928. године био је сам Волт Дизни ког је 1947. наследио Џими Мекдоналд. Он се тим послом бавио све до 1977. када га је препустио Олвајну.

Супруга Вејна Олвајна, Раси Тејлор позајмљује свој глас Микијевој дружбеници Мини Маус.

Извор: РТС

ЕНРИКЕ ИНГЛЕСИЈАС У БЕОГРАДУ

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Вече уочи концерта у Београдској арени, одмах по доласку у Србију, познати певач Енрике Иглесиајс дао је изјаву ексклузивно за РТС.

Популарни шпански певач Енрике Иглесијас, који ће вечерас одржати концерт у Београдској арени, у главни град Србије стигао је приватним авионом.

Изјава Енрике Иглесијаса

На Аеродрому “Никола Тесла” Иглесијаса су дочекали обожаваоци и многобројне телевизијске екипе, али је изјаву дао ексклузивно за Радио-телевизију Србије.

Концерт у Београдској арени је последњи наступ Иглесијаса у Европи, а у наредне две године нема у плану да наступа на старом континенту.

Шпански кантаутор Енрике Мигел Иглесијас Прејслер рођен је 1975. године као најмлађе дете чувеног шпанског певача Хулија Иглесијаса и филипинске новинарке Изабел Прејслер.

Након годину дана студирања на Универзитету у Мајамију, одлучио је да напусти школу и посвети се музици.

Желећи да своју каријеру изгради сам, млади Иглесијас узео је презиме Мартинез и представљао се као нови извођач из Гватемале.

Позајмио је новац од дадиље да би снимио демо снимак на којем се налазила једна песма на шпанском и две на енглеском језику, а тек када је потписао уговор са издавачком кућом, открио је родитељима своје планове и отишао у Торонто, где је снимао пет месеци.

Милионски тираж првог албума

Први албум Иглесијаса из 1995. године продат је у више од милион копија за само један месец, што је ретко за албуме који нису објављени на енглеском језику, да би до данас било продато више од седам милиона примерака тог издања.

Албум “Vivir” издат 1997. године учинио је Иглесијаса још популарнијим - први пут се десило да продаја албума једног шпанског аутора достигне тираже америчких звезда.

Исте године креће на прву соло турнеју, која је била распродата у 16 земаља.

Албум “Enrique” из 2000. године означио је Иглесијасов прелазак на енглески језик.

Нумера “Bailamos” коришћена у филму “Дивљи дивљи запад” доспела је на прво место америчких топ листа, а албум је продат у преко 23 милиона примерака широм света.

Сингловима “Hero”, “Escape” и “Don’t Turn Off the Lights” Иглесијас је потврдио своје водеће место на светској музичкој сцени и на турнеји распродао више од 50 концерата у око 20 земаља.

Енрике Иглесијас је до сада објавио осам албума и компилације својих највећих хитова на енглеском и шпанском, које тренутно промовише на турнеји.

Опробао се и као глумац у филму Роберта Родригеза “Било једном у Мексику” поред Антонија Бандераса, Селме Хајек и Џонија Депа и у серијама “Два и по човека” и “Како сам упознао вашу мајку”.

Улазнице за београдски концерт коштају од 2.500 до 4.800 динара, док су ложе по цени од 8.000 динара распродате.

Извор: РТС

SUTRA SE OTVARA STERIJINO POZORJE

Mirjana Stanojevi?    Pozorište, Vesti

NOVI SAD - Sve je spremno za početak Sterijinog pozorja, prestižnog pozorišnog festivala koji će sutra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu biti otvoren besedom književnika Lasla Vegela i mjuziklom “Briljantin” Pozorišta na Terazijama, izjavio je danas Tanjugu direktor SP Ivan M. Lalić.

Celokupni dvonedeljni festivalski program je, zbog ekonomske krize, “u znaku štednje i neće biti preteranog trošenja”, naglasio je Lalić, napomenuvši da je u tom smislu i gostima, koji će doći na svečano otvaranje, preporučeno da donesu po flašu pića i tako organizatorima smanje izdatke za koktel.

U velikoj sali SNP-a “Jovan Đorđević” očekuju se mnogi ugledni gosti iz sveta politike i kulture, a početak 54. Pozorja će u 20 sati označiti ugledni novosadski esejista Vegel, koji je nedavno u Mađarskoj dobio nagradu za životno delo.

Umesto najavljene uvodne i takmičarske predstave “Maratonci trče počasni krug”, koja je zbog povrede glumca Ivana Bosiljčića morala da bude otkazana, Pozorje će otvoriti najnovije ostvarenje Pozorišta na Terazijama “Briljantin”, ali taj mjuzikl neće biti u konkurenciji za nagrade.

Takmičarski program počinje u nedelju dramom Vide Ognjenović “Je li bilo kneževe večere”, da bi “u žestokom ritmu” do 5. juna bilo odigrano još 15 predstava u zvaničnoj konkurenciji, od kojih je osam u Selekciji nacionalne drame i isto toliko u Selekciji nacionalnog pozorišta, po izboru koselektora Igora Burića i Vladimira Kopicla.

U inostranoj selekciji “Drugovi” biće odigrane tri predstave, a publika će imati priliku da vidi i pet predstava teatra “Ulisis” sa Briona, dve koprodukcije i sedam dela u okviru Pozorja mladih kao i da prisustvuje mnogim propratnim manifestacijama.

Lalić je istakao da prodaja ulaznica za Sterijino pozorje (po cenama od 690 do 1.990 dinara) ide veoma dobro i napomenuo da je ostalo još malo karata za otvaranje festivala kao i za predstavu “Kralj Lir”, predviđenu za 30. maj na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Ministarstvo kulture saopštilo je danas da će i ove godine sufinansirati Festival nacionalne drame i pozorišta “Sterijino pozorje”, kao festival od nacionalnog značaja.

Ove godine, Ministarstvo je opredelilo ukupno 4.800.000 dinara za sufinansiranje festivala, od čega četiri miliona za realizaciju festivala, 500.000 za Konkurs za originalni dramski tekst i 300.000 za 13. simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa u Novom Sadu, naglašava se u saopštenju.

Hronike 54. Sterijinog pozorja možete pratiti svako veče na Prvom programu Radio-televizije Vojvodine tačno u ponoć.

Izvor: Radio Televizija Vojvodine

ИМА ЛИ ЦВЕЋА У КОСМОСУ?

Nebojša Đorđević    Nauka, Vesti

Ванземаљски живот треба тражити на Јупитеровом месецу Европа, тврди британски физичар и футуриста Фримен Дајсон. Претпоставља се да би такав живот могао имати облик цвећа које расте у леду.

Британски физичар и футуриста Фримен Дајсон тврди да ванземаљски живот треба тражити тамо где га је најлакше наћи, чак и кад не постоје идеални услови за опстанак живота какав ми познајемо.

Посебно наглашава да васионски бродови треба да трагају за биљкама на леденим месецима (сателитима) и кометама у другим галаксијама, сличним биљкама и цвећу какво се може наћи у арктичким подручјима Земље.

“Тврдим да би стратегија ‘лова живота’ у космосу требало да трага за нечим што се може открити, а не за нечим што можда постоји”, изјавио је Дајсон на недавно одржаном научном скупу у Кембриџу, Масачусетс.

“Међу теоретичарима у овој области постоји тенденција да нагађају шта је могуће. Чињеница је да су наша нагађања углавном погрешна, јер ми једноставно немамо толико стваралачке маште каквом располаже природа”, уверен је Дајсон.

Према његовом мишљењу, васионске летелице треба да трагају за знацима живота на ледом покривеном Јупитеровом месецу Европа, јер би могли да се нађу управо на њему.

На Јупитеровом сателиту Европа, како претпостављају астробиолози, испод ледене коре налази се океан течне воде за којим већ дуго трагају, уверени да би унутрашњост могла бити погодна и здрава за развој живота.

Цвеће би се могло видети из васионске летелице

Али би копање дубоко у ледену кору Европе могло бити изузетно тешко, јер се процењује да би се дебљина леда могла кретати од једног до више од 100 километара.

Знаци живота могли би бити видљиви из васионске летелице која орбитрира око Европе, али под условом да се нађу у пукотинама у леденој кори Европе, која на неки начин повезује његову површину са унутрашњошћу, сматра Дајсон.

Такав живот могао би имати облик цвећа параболичког облика, које фокусира бледу сунчеву светлост која на Европи пада на унутрашњост биљке. Цвеће оваквог облика откривено је у арктичким климатским подручјима на Земљи, у којима су биљке еволуцијом успеле да максимално користе Сунчеву енергију.

Цвеће на Европи могло би да се открије и преко феномена под именом ретрофлексија, при чему се светлост враћа свом извору, уверен је Дајсон. Овај оптички ефекат видљив је у светлости која се одбија од очију животиња и који је коришћен у дизајнирању саобраћајних знакова и огледала које су на Месецу оставили астронаути са Апола.

Иако су Дајсонови “сунцокрети” зачети на Европи, могли су да се зачну и прошире широм сунчевог система. “Можете ли замислити да би цвеће које се хранило из необичних корена, могло да се развије у самосталну биљку”, пита се Дајсон.

Ако би се биљке прошириле на два мања, много удаљенија објекта у Сунчевом систему, “кометне-резервоаре” Кујперов појас и Оорт облак, могли би бити мање зависни од гравитације па се тиме и лакше развити у биљку која би величином максимално сакупљала соларну енергију.

Европа ће бити један од два месеца који ће бити детаљно истражени у оквиру планиране сарадње америчке НАСА и европске ЕСА почев од 2026. године - кад пар орбитера стигне до Јупитера.

Извор: РТС

A ŠTA AKO JE DŽONI SIMPATIČAN TIP

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Intervju: Vladimir Perišić, reditelj

Tema filma “Ordinary people” jedinog srpskog predstavnika na Kroazeti, Vladimira Perišića - streljanje zarobljenika na napuštenom seoskom imanju - vraća nas na ratove u bivšoj Jugoslaviji…

Film se ne dešava u prošlosti. Nisam želeo da to bude istorijski film, niti da bude smešten u određeno vreme. Realistički prosede mi nije blizak. Više mi se dopada neka vrsta eksperimentalnog pristupa, kao u naučnoj laboratoriji. U fiktivnu situaciju postavlja se lik i potom se posmatra njegovo ponašanje. Interesuje me samo ono što je bitno za pitanja koja želim da postavim, sve ostalo odbacujem. U ovom slučaju se ispostavilo da nije bitno kada se dešava radnja, već na kojoj temperaturi. Učinilo mi se da lik neće jednako da reaguje na 15, 22 ili 36 stepeni. Takođe, interesovalo me je vreme koje lik ima da donese odluku - 1 minut i 20 sekundi. Na taj način, vreme koje pojedinac ima da donese neku odluku postaje političko pitanje.

U filmu se niste vezali za određeni geografski prostor…

Vezivanje za određeni geografski prostor je bilo irelevantno za pitanja koja sam hteo da postavim. Verujem da se svaki film dešava sada i ovde, sa ljudima, mestima i stvarima koji su ispred kamere. Na snimanju je jedini saveznik stvarnost koja je pred nama. Ako idemo protiv nje, ako pokušavamo da životu koji je pred nama nametnemo svoje projekcije, stavove ili ideje, velike su šanse da omanemo. Ako smo pažljivi i otvoreni za ono što se dešava, čak iako to nije bilo predviđeno ili potpuno prevazilazi našu koncepciju, scena će biti tačnija i životnija. Na kraju, u montaži, shvatite da se život odigrao baš onako kako smo ga zamislili, a da je ono što je u prvi mah delovalo kao strano, a što je uhvatila kamera, u stvari pravi način kako se stvari otelovljavaju.

Upućivanje na „neprijatelje, teroriste” naglašava univerzalni kontekst…

Pretvaranje drugog u „neprijatelja /teroristu” je pak bilo neophodno za stvaranje situacije u kojoj sam pratio kako lik reaguje. S druge strane, taj diskurs smo slušali poslednjih godina kada je bilo reči o „ratu protiv terorizma” i čini mi se da gledaocu, gde god se nalazio, omogućava da se lakše projektuje u situaciju i u lik.

Glavni lik, vojnik Džoni, ubija po naređenju, gotovo mehanički. Ova banalnost nasilja, ideja da su oni koji čine zločine sasvim „obični” ljudi u centru je tvog zanimanja?

Džoni ubija u nekom stanju disocijacije, kao da nije u pitanju on, već neko drugi. Ta disocijacija je nešto što sam hteo da uhvatim kamerom i ispitam. Interesovala me je i jedna druga stvar. Postoji jedan kratki Nabokovljev tekst u kome govori o čuvaru logora koji se posle radnog dana vraća kući, seda za klavir i svira Šuberta. Nabokov kaže da je, ako svira Šuberta loše, sve u redu. Ali šta da radimo ako svira dobro? Ta kontradikcija me je interesovala i to sam hteo da zadržim u filmu. Šta ako je Džoni simpatičan tip?

Jedan francuski kritičar je uporedio scenu iz vašeg filma sa scenom iz filma Klinta Istvuda „Pisma iz Ivo Džime”. Da li je to bio jedan od tvojih uzora?

Ne, mada sam film gledao, želeo sam da tu bitku vidim sa tačke gledišta Japanaca. Ali to je sve. Ne vidim sličnost između scena - Istvudov film u prvih 15 minuta ima više kadrova nego ceo moj film, a dramaturgija je potpuno različita. U pitanju je klasična holivudska dramaturgija, dok je scenario ovog filma nastao, pre svega, sistematskim izbegavanjem da se ispune neka od osnovnih dramaturških pravila. Ali svako je slobodan da pravi svoje asocijacije i spojeve.

U kojoj meri je francuska škola filma uticala na razvijanje vaše filmske estetike i na koji način?

Mislim da su mi iz određene francuske škole filma dve stvari veoma bliske. Prva je metod rada sa naturščicima, poput Robera Bresona, preko Filipa Garela, do Brina Dimona. Druga je ideja Novog talasa da je svaki film dokumentarac o svom sopstvenom snimanju. Za mene je to bilo jako oslobađajuće, oslobodilo me je mnogih filmskih konvencija koje pravljenje filma čine komplikovanim. Dovoljno je nekoliko ljudi koje želiš da snimaš, mala ekipa, kamera, mikrofon i ulica.

U vašem studentskom filmu „Dremano oko” glavni junak saznaje da njegov otac možda stoji iza demonstracija u kojima je nekoliko ljudi poginulo. Ovaj film problematizuje odnos dece i roditelja u vremenima velikih političkih prevrata. Da li u njemu ima elemenata autobiografskog?

Na ideju za taj film došao sam posle čitanja teksta Aleksandra Tišme u, čini mi se, knjizi „Pre mita” u kome govori o deci političara kojima je suđeno u Nirnbergu za zločine tokom Drugog svetskog rata, kao i o deci onih kojima je suđeno na osnovu izmišljenih optužbi tokom montiranih komunističkih procesa u Čehoslovačkoj. Tišmin tekst postavlja pitanja kako se ponašati u takvim situacijama i ističe kako jedna ista reakcija u dve različite situacije dobija dijametralno suprotno značenje. Mene je interesovalo da postavim lik u situaciju u kojoj ne zna šta se dešava, ne zna šta je ispravno a šta pogrešno, šta je istinito a šta lažno, i da posmatram njegovo ponašanje.

U oba filma, studentskom i ovom prvom igranom filmu, bavite se temama iz nedavne prošlosti koje su ostavile ožiljke na srpsko društvo. Da li je to potreba da se suočite sa tabuima?

Pre nego što sam počeo da radim na „Dremanom oku” pročitao sam tekst o argentinskom političaru koji je preko noći pobegao iz svog života - u trenutku monetarnog kraha - i ostavio porodicu i trinaestogodišnjeg sina. Situacija u koju biram da stavim lik me interesuje samo ako može da bude bliska bilo kom gledaocu, gde god se nalazio. A što se tabua tiče - pa kod nas ne prođe nijedan dan da novine ili mediji ne izveštavaju o nekim „ratnim zločinima”, vratili smo se i u 1945. godinu. Zbog čega je to onda tabu tema? Meni je sama ta formulacija „ratni zločin” jako neobična. To je kao da rat sam po sebi nije zločin, kao da postoje neka pravila po kojima je u redu ubijati i ako ih se pridržavaš, onda je to dozvoljeno. Nije me interesovala ni prošlost niti suočavanje sa nekim „tabuima”, već da promislim stvari, promenim ugao posmatranja. Želeo sam da gledaocu ponudim mogućnost da stvari sagleda iz drugog ugla.

Koliko ove teme imaju veze sa vašim identitetom?

Pitanje identiteta nije pitanje koje me posebno interesuje. Interesuju me ugao posmatranja i taj eksperimentalni, laboratorijski pristup situaciji i liku.

Izvor: B 92 Ana Otašević