SARIĆEV STRAH OD SVETLOSTI

Nebojša Đorđević    Knjige, Kultura

Kako je dodeljena nagrada Meša Selimović

Ovim se otvara pitanje moralnosti samoga pisca, pitanje moralnosti kritičara koji su te dve knjige čitali i vrednovali, te moralnosti onoga ko dodeljuje nagradu

Književnu nagradu Meša Selimović za najbolju knjigu 2008. godine, koju po 21. put dodeljuju Večernje novosti, ove godine ravnopravno su podelili Petar Sarić za roman Sara i Vladimir Kecmanović za roman Top je bio vreo. Na prvi pogled ništa neobično, no krenimo redom.

Po propozicijama, za ovu nagradu ravnopravno konkurišu sve knjige naših živih pisaca, prvi put objavljene 2008. godine na srpskom jeziku. Objavljena izdanja mogu biti iz svih oblasti lepe književnosti (roman, knjige pripovedaka, pesama, eseji, drame, putopisi). Za nagradu ne mogu konkurisati sabrana, odabrana ili izabrana dela kao jedan naslov, osim nove knjige u okviru tih dela, kao ni antologije. Takođe, isti pisac nagradu ne može dobiti dva puta. Jasno i glasno, ali stvar ipak zapinje na jednom mestu - kod Petra Sarića.

Vukotići i nastavci

Nagrađeni roman Sara, sastoji se iz dva dela. Prvi deo zapravo je Sarićev, neznatno skraćeni, roman Strah od svetlosti, koji je objavila Narodna knjiga 2005. godine, dok je drugi deo dopisan i, kao takav, roman je potom objavljen kod Srpske književne zadruge 2008. godine. Tu je i jedna izmena u prezimenu porodice, o kojoj je u romanu reč, pa su se Kinkovići iz Straha u Sari pojavili kao Vukotići. Slučajno ili namerno, tek generalni direktor i glavni urednik Kompanije Novosti je Manojlo Vukotić (!?).

Poznato je da mnogi pisci svoja već objavljena dela, najčešće iz poetičkih razloga, često prerade i ponovo objave (Mihailo Lalić, pa i Davičo, a i naši savremenici), ali problem je u nečemu drugom. Da li je Sara novi Sarićev roman ili možda dopunjeno i prošireno izdanje Straha? To autor nije naznačio nigde, premda pisci to uglavnom čine. Čak ni u bibliografskoj belešci Sarić ne pominje Strah.

Ovim se otvara pitanje moralnosti samoga pisca, jer ispada da je na neki način sakrio svoju prethodnu knjigu, pitanje moralnosti kritičara koji su te dve knjige (Strah i Saru) čitali i vrednovali, te moralnosti onoga ko dodeljuje nagradu, kršeći osnovne propozicije za njeno dodeljivanje. Možemo se zapitati i šta će učiniti onaj koji je obezbedio novac za ovu nagradu, dva puta po 300.000 dinara?

Kako red nalaže, najpre smo kontaktirali Petra Sarića ali on nije želeo da komentariše naša saznanja. Vladimir Kecmanović, pak, kaže da on nije ni upoznat sa propozicijama po kojima se dodeljuje Meša, te da je i Vladimir Pištalo svoj, ove godine NIN-ovom nagradom nagrađen roman Tesla, portret među maskama, takođe dopunio već objavljenim delom.

Neki od članova žirija koji je ove godine odlučivao o nagradi Meša Selimović (imao je 49 članova, a Sarić i Kecmanović su dobili po 14 glasova), bili su raspoloženiji za razgovor.

„Roman Sara je potpuno novi roman. Znam da je Sarić ovde uzimao sam od sebe i tu nema ničega mimo propozicija. Glasao sam za njega zato što mislim da je roman izuzetan. Ne znam zašto u bibliografiji Sare, koju smo objavili, nema Straha. Mi smo samo objavila onako kako nam je autor dostavio” navodi Marko Nedić, glavni urednik SKZ.

Kako saznajemo i SKZ je učinila izvestan presedan kada je objavila Saru, jer po pravilima koje su sami ustanovili, oni objavljuju samo one knjige živih pisaca koje do sada niko nije objavio. Sličnog mišljenja, kada se radi o Sari u odnosu na Strah, ima i Danica Andrejević, koja kaže: „Sara jeste dopisan i prerađen Strah, to je jasno. Ne mislim da je Sarić smišljeno prećutao taj podatak, jer je legitimno pravo autora da u novo delo ugrađuje delove svojih već objavljenih dela. Propozicije Meše ne kažu striktno da se ovakav način pisanja ne sme koristiti.”

Sa njom se u potpunosti slaže i Jasmina Tonić, koja iznosi:„ Sara je neka vrsta porodične sage, neka vrsta nastavka Straha i ne znam zbog čega se poteže pitanje propozicija. Ne mislim da se ovde bilo šta krije.”

Književni kritičar Jovan Pejčić, takođe nam je dao izjavu slične sadržine, ali pošto nismo želeli da otkrijemo ko je izvor informacija koje posedujemo, nije nam dozvolio da njegovu izjavu koristimo.

Čovek koji u književnim krugovima slovi za izuzetnog poznavaoca kosovske proze, Dragomir Kostić, profesor na prištinskom Filozofskom fakultetu, ima nešto jasniji i određeniji stav: „Nećete ništa postići što se trudite oko ove priče… Sarića, znamenitog kosovskog pisca koji i dan-danas živi na Brezovici, izuzetno cenim. Očigledno je da je u Sari iskoristio ceo Strah, ali to uopšte nije čudno, jer je sam pisac na kraju ovog romana stavio napomenu - kraj prvog dela - te Saru doživljavam kao prirodan nastavak, odnosno drugi deo romana Strah.

Radoslav Stojanović, Photo: Vranjske

Lobiranja i sapunice

Nešto drugačije misli Radosav Stojanović, književnik i jedan od članova žirija nagrade Meša Selimović od osnivanja do 2004. godine.

„U Nišu, u restoranu Sinđelić, dok smo razgovarali o romanu Strah od svetlosti, u kišnom danu te 2006. godine, Petar Sarić mi je rekao da je to samo prvi deo obimnijeg romana koji nije hteo da objavi odjednom, već je odlučio da to učini onako kako je objavio roman Sutra stiže gospodar, koji takođe ima dva dela. Posle nekog vremena dao mi je rukopis Sare, napomenuvši mi da je njegov prvi deo zapravo Strah, koji je unekoliko skratio, zbog obima teksta. Rukopis sam iščitao i posle nekoliko meseci mu vratio. Naravno, i tada, a i kasnije, kada se Sara pojavila iz štampe, čak i da mi Sarić to nije rekao, bilo je očigledno da je prvi deo Sare neznatno skraćen već objavljen roman Strah od svetlosti. Za njega je, koliko se sećam, dobio i Godišnju nagradu Društva književnika Kosova i Metohije 2006. godine, i to proslavio na Brezovici zajedno sa žirijem i predsednikom ovog društva. Je li ga se odrekao? Ako jeste, kada i gde je to objavio? Ako nije, zašto ga se odriče na ovakav način? Da li mu za to nedostaje hrabrosti ili je nešto drugo u pitanju? Koliko je meni poznato, Sara je bila (usmeno) ponuđena i izdavaču Straha, Narodnoj knjizi, ali je urednik nije prihvatio upravo zbog činjenice da je polovina romana već objavljena. Propozicije nagrade Meša Selimović izuzetno su mi poznate, i tu dela poput Sare, objavljivana iz dva dela, iz dva puta, nipošto ne mogu biti predmet razmatranja. Da nije tako, koliko bi se u žiži žirijevog razmatranja našlo, na primer, dopunjenih zbirki pesama ili pripovedaka, pa i romana? I sad se pitam, jesu li autori tih i takvih dopunjenih i izmenjenih izdanja knjiga nepravedno oštećeni? Ili je ovo izuzetak, kao što je Kosovo i Metohija izuzetak u međunarodnom pravnom poretku za neke države? Sve u svemu, nagrada za dopunjeni ili izmenjeni roman, pa bilo ko da ga je napisao, samo baca senku na nagradu Meša Selimović, uz onu opasku: kakve su knjige i nagrade, kad za njih nije glasala ni prosta većina kritičara, uz već neizbežna lobiranja?”, zaključuje Stojanović.

Ko je glasao za Saru

Inače, glasove Sari u izdanju SKZ, dali su: Marko Nedić, Jasmina Tonić, Jovan Pejčić, Danica Andrejević, Dragoljub Stojadinović, Petar Pijanović, Srba Ignjatović, Aleksandar B. Laković, Miroslav Egerić, Đorđe Pisarev, Vladimir Gvozden, Slavko Gordić, Saša Radojčić i Sanja Macura. Za Top, u izdanju Via print, glasali su: Bojana Stojanović-Pantović, Dragan Bošković, Slađana Ilić, Mileta Aćimović Ivkov, Slađana Jaćimović, Ljiljana Šop, Petar Pijanović, Aleksandar Jovanović, Dragan Hamović, Svetlana Šeatović-Dimitrijević, Vesna Trijić, Mladen Vesković, Vladimir Gvozden i Slobodan Vladušić.

Mirko Demić, glavni i odgovorni urednik časopisa Koraci, koji izlazi pod okriljem Narodne biblioteke Vuk Karadžić u Kragujevcu, žestoko je napao ovogodišnje glasanje za nagradu Meša Selimović. U razgovoru za Vranjske, Demić objašnjava svoj postupak.

„Sastavljanjem žirija od „49 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara”, Večernje novosti obnavljaju davno izgubljenu nadu da se „velika doza objektivnosti” postiže prostim zbrajanjem glasova „kritičara najrazličitijih estetskih opredeljenja, zagovornika sasvim oprečnih merila”, objasnio je Demić.

Neoprezno se pominje težnja dodeljivača nagrade da, svojim izborom članova ovog monstr-žirija, pruža doprinos decentralizaciji kulture. Međutim, kad se bolje pogleda, od deklarativne težnje ka decentralizaciji - nema ništa; od ukupno 49 članova - njih 24 su iz Beograda, 12 iz Novog Sada, dok su preostali pridodati kao ukras, odnosno - mirođije sveopštoj papazjaniji.

* Tekst, u okviru saradnje sa lokalnim medijima, prenosimo iz Vranjskih

Izvor: e - Novine/ Vranjske novine Valentina Milenković Photo: Vranjske

ENDI VORHOL U GRAND PALEU

Nebojša Đorđević    Kultura, Slikarstvo, Vesti

U svetski poznatom pariskom muzeju Gran pale u toku je izložba Endija Vorhola jednog od znamentijih umetnika dvaesetog veka

U muzeju Gran Pale u Parizu pre dva dana otvorena je izložba portreta američkog umetnika Endija Vorhola (1928-1987) koja će trajati do sredine jula.

U pitanju je do sada najveća izložba posvećena tom aspektu Vorholove umetnosti koji je organizator izložbe Alen Kief označio kao najvažniji u njegovom opusu.

Portrete koji su ga proslavili, Vorhol je radio na osnovu fotografija poznatih ličnosti iz sveta umetnosti, filma, mode i biznisa. Na izložbi u Parizu naslovljenog “Veliki svet Endija Vorhola” izloženo ih je 130.

Cilj njegovog rada bio je portret čitavog društva. “Svi moji portreti moraju da budu istog formata kako bi mogli da stoje jedni uz druge i na kraju zajedno sačine samo jednu veliku sliku naslovljenu ‘Portret društva’”, govorio je on.

Čuven po slikama supa marke “Kempbel” i boca Koka-Kole, “serijskom” radu i uticaju na njujoršku “andergraund” umetnost, Varhol je veoma rano počeo da se interesuje za portret.

Početkom 60. godina on razvija specijalnu tehniku za realizovanje portreta koji su ga proslavili. Izrađivao ih je na osnovu fotografija snimljenih Polaroidom i potom bojenih. Ta tehnika serigrafije omogućavala mu je bezgranične kombinacije. Ono što ih sve odlikuje su žive boje i “groplan” standardnog formata od 101,6 centimetara sa 101,6 centimetara na kome su zadržane samo glavne crte lica.

Među prvima koje je uradio su portreti holivudskih glumica Merilin Monro i Elizabete Tejlor. Usledili su portreti mnogih drugih poznatih ličnosti kao su Brižit Bardo, Mik Džeger, Sonja Rikel, princeza Grejs od Monaka, Mao Cetung, pevačica grupe Blondi, Debi Hari.

Od 1972. do 1986. godine Vorhol je uradio hiljadu protreta, gotovo jedan sedmično, od kojih mnoge po narudžbi po jedinstvenoj ceni od 25.000 dolara. Nije birao svoje “modele”, već su mu se oni sami nametali. Među njima su bili članovi iranske carske porodice, princeza Dajana, sin Džona Lenona, razni industrijalci, glumci, manekeni i ostali pripadnici svetskog džetseta.

To pomodarstvo koje je glavno obeležje njegovih dela, Vorhola nikada nije sprečilo da bude i dubok, ocenio je Alen Kief, organizator izložbe u pariskom “Gran Paleu”.

Vorhol koji je rođen u Pitsburgu od roditelja Slovaka, inspiraciju za svoje portrete nalazio je u vizantijskim ikonama sa kojima se susretao u mladosti, rekao je Kief koji u “električnoj stolici” sa njegovih dela vidi moderno raspeće, a u “lobanjama” referencu na hrišćansku veru, prenele su agencije.

Endi Vrhol je bio jedan od popularnijih i u javnosti prisutnijih umetnika 20. veka. Njegova likovna i javna delatnost vezana je za Njujork i kvart Grinič Vilidž. Smatraju ga najpoznatijim predstavnikom takozvanog Pop-arta, pravca koji je napravio pravu revoluciju ne samo u likovnoj umetnosti nego i fotografiji, grafičkoj industriji, reklami i štampi. Glavni cilj Pop-arta je uzdizanje naizgled banalnih predmeta i proizvoda svakodnevnog modernog života u umetnost. Zbog toga je nadrastao njene granice i postao sociološki fenomen.

“Pop-art želi, bez ikakve iluzije da stvari govore same za sebe”, rekao je jednom prilikom Vorhol. Iako sa osnovnom namerom da bude protiv potršačkog društva društva Pop-art ga je vizuleno omogućio. Pogotovo Vorhol sa svojim variranjem prakaza konzervi “Koka Kole” i “Kempbel” supe. No Vorhol je uradio i mnogo potreta i to najpoznatijih ličnosti sveta. Među njima su bili Merilin Monro, Če Gevara, Mao Ce Tung, Džon Lenon, Elvis Prisli…..Džeki Kenedi. Svi oni su i pre radova Vorhola bili poznati ali ih je tek on napravio ikonografskim simbolima svog vremena. Endi Vorhol se sem slikarstvom bavio filmom, glumom i grafičkim dizajnom. Rođen je 1928. godine u Pitsburgu a umro 1987. u Njujorku.

Izvor: RTS

ĆOSIĆEVI ZAPISI O NATO BOMBARDOVANJU

Mirjana Stanojevi?    Knjige, Vesti

Književnik i prvi predsednik SRJ, Dobrica Ćosić objavio knjigu dnevničkih zapisa o NATO bombardovanju. Delo pod nazivom “Piščevi zapisi, knjiga šest” biće predstavljeno u Kolačevoj zadužbini 24. marta.

Poznati srpski književnik Dobrica Ćosić objavio je knjigu dnevničkih beleški nastalih u vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije, koja će biti predstavljena u utorak, 24. marta, na dan kada je počela NATO agresija.

Delo pod nazivom “Piščevi zapisi, knjiga šest”, nosi podnaslov “Vreme zmija - mali svetski rat protiv Srbije”.

Bivši predsednik SRJ, akademik Ćosić, vodio je dnevničke beleške od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine.

“Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje”, zapisao je Ćosić samo dva dana uoči napada na Srbiju i zaključio: “sličnih zabludnih mržnji bilo je oduvek, ali nikad u razmerama sadašnje srbofobije…”.

“Pisan britko, bez dlake na jeziku, ovo je surov, bolno istinit dokument o najstrašnijim vremenima koje je Srbija proživela krajem proteklog veka - sve zbog političkog slepila”, ističe se u saopštenju “Službenog glasnika”, koji je izdao Ćosićeve dnevničke beleške.

Promocija će biti u Zadužbini Ilije M. Kolarca, a pored autora o knjizi će govoriti književnik Gojko Tešić, istoričar Momčilo Pavlović, sociolog Zoran Vidojević i politički analitičar Slobodan Antonić.

Izvor: RTS

POWERLIFTING CLUB «KNJAŽEVAC» POKORIO EVROPU NA TAKMIČENJU U SLOVAČKOJ

Nebojša Đorđević    Sport, Vesti

EVROPSKI REKORD DALIBORA ILIJIĆA U BENČ PRESU I DVE ZLATNE I DVE SREBRNE MEDALJE, KAO I BRONZANA MEDALJA U EKIPNOJ KONKURENCIJI

Najbolji powerliftinf klub Srbije, fenomenalni klub iz Knjaževca nastavlja sa uspesima i van granica naše zemlje. Već prvog dana takmičenja na Evropskom prvenstvu u Tjenčinu u Slovačkoj (21.032009.), osvojili su tri zlatne i dve srebrne medalje. Njegovi takmičari su kao reprezentativci Srbije osvojli bronzanu medalju u ekipnoj konkureciji.

EVROPSKI REKORDER: DALIBOR ILIJIĆ

Vrhunac uspeha bio je u trenutku, kada je kapiten Powerlifting cluba «Knjaževac», Dalibor Ilijić,(kategorija do 82,5 kg) postavio novi evropski rekord u benč presu, koji sada iznosi 203,5 kg.

SRĐAN TRIFUNOVIĆ - “SAVA”

Zlatne medalje za ovaj klub i Srbiju, osvojili su još, Zoltan Tot, u kategoriji do 56 kg i Srđan Trifunović - «Sava» u kategoriji do 6,k7 kg, dok je Dalibor Ilijić (kategorija do 82,5 kg) bio srebrni, kao i Aleksandar Stanković (kategorija do 125 kg).

MADNESS STIŽE NA EGZIT

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Madness, jedan od najpopularnijih ska bendova koji su žarili i palili 70-ih i 80-ih godina, nastupit će na ovogodišnjem EXIT festivalu 12. srpnja.

Koliko puta ste plesali uz “Baggy Trousers”, “House of Fun”, “Our House”, “It Must Be Love” i mnoge druge druge svjetski poznate hitove ove sedmorke iz Camdena? Teško je izbrojati, zar ne? Ali, rijetko kada kao na tulumu tako velikom kakav nam spremaju za Exit.

Suggs, Mike Barson, Lee Thompson, Chris Foreman, Mark Bedford, Daniel Woodgate i Carl Smyth čine trenutnu postavu ovog benda, iako su kroz bend prošli mnogi članovi tijekom više desetljeća njihovog postojanja.

Kao i svi veliki bendovi, Madness je počeo skromno, kao lokalni londonski bend, s lokalnim imenom koje su tada imali - The North London Invaders ili samo Invaders, kako su ih zvali. Godina 1976. smatra se njihovim početkom, početkom svojevrsnog ludila koje će igrati u oživljavanju ska scene tog vremena. Svirali su na rođendanskoj zabavi kod prijatelja u dvorištu, gde ih je Suggs prvi put čuo, poželio raditi s njima i uskoro im se pridružio.

Od tog trenutka, njegov glas, klavijature i saksofon, i specifični plesni pokreti postat će ono po čemu ih prepoznaju i vole, kako fanovi tako i kritičari širom svijeta, ali prije svega u Europi. Poslije kratkog života kao Morris and the Minors, odlučuju se za ime Madness, koje ih nadalje slavi i definira. Bili su spremni za pokret.

Godine 1979. izdaju prvi album „One Step Beyond”, s imenom više nego preciznim za ono gdje će odvesti ska muziku. Album dolazi na drugo mjesto britanske top liste albuma. Od te godine, bend užurbano radi izdajući jedan za drugim albume: 1980. - Absolutely; 1981.- 7; 1982. - The Rise & Fall; 1984. - Keep Moving; 1985. - Mad Not Mad. Oni u sebi sadrže sve hitove koje znamo i volimo, koji nas vode u bezbrižno doba djetinjstva (kao „Our House”), upoznaju nas sa životima u malim gradovima, sličnim onom koji vode protagonisti kultne serije „EastEnders”, ali također obrađuju i neke ozbiljnije političke i socijalne teme (kao u pjesmama „Tomorrow’s (Just Another Day)” i „Embarrassment”. Promjenili su i omekšali granice i definicije ska glazbe, tako što su kombinirali elemente popa i postali poznati uglavnom po svojim veselim zvukovima mladića iz malog grada.

Bend će imati brojne uspone i padove, odlaske i dolaske, neugodne i ugodne situacije, uglavnom između 1985. i 1999. Tada se ponovo okupljaju, da bi napravili još tri albuma, od kojih će posljednji biti objavljen u svibnju ove godine.

Iako su imali turbulentnu karijeru zvijezda, visoke pozicije na top listama, turneje, koncerte, prepoznatljive i slavne spotove, Madness mogu biti ponosni na to što su u osnovi ostali vjerni svojim počecima: oni su sedam mladića iz Camdena, s jednom željom, da naprave super ludu zabavu i sve nas pozovu na nju. Ska muzika, koju su ipak uspjeli malo ukrotiti, glazbeno je sredstvo izražavanja njihove pozitivne energije.

Na njihovom koncertu, osjećat ćemo se kao da su naši talentirani prijatelji iz Engleske donijeli svoje instrumente, došli plesati s nama i otkriti nam kako proizvode svoj prepoznatljiv zvuk.

Neka vaša rasplesana tijela budu dio još jedne nezaboravne zabave na glavnoj pozornici Exit festivala u nedjelju 12. srpnja.

Izvor: Jutarnji hr