CARAVAGGIO, MAJSTOR FOTOGRAFIJE DVA STOLJEĆA PRIJE IZUMA KAMERE

Nebojša Đorđević    Slikarstvo

Najnovija istraživanja potvrđuju ono što se već ranije pretpostavljalo: Caravaggio, ranobarokni talijanski slikar iz 16. stoljeća, uistinu bi mogao biti prvi majstor fotografske tehnike - dva stoljeća prije nego je izumljena kamera. Bilo je poznato da je svoj studio pretvorio u veliku tamnu komoru, probušivši rupu na stropu kroz koju je na platno projicirao slike.

Sada je u Firenci objavljeno novo značajno otkriće: “Sigurni smo da je Caravaggio projicirao slike svojih modela, ali smo sada na njegovim platnima otkrili živinu sol, superosjetljivi kemijski spoj koji se koristi za film”, izjavila je Roberta Lapucci, šefica konzervatora firentinskog instituta SACI.

Nadahnuće da upotrijebi tamnu komoru Caravaggio je najvjerojatnije dobio od ondašnjeg filozofa Giovannija Battiste della Porte i njegovih istraživanja u optici. Inače tehniku uporabe leća i stakala već je stoljeće ranije opisao Leonardo da Vinci.

Izvor: Večernji.hr

FESTIVAL KOJI I DALJE TRAŽI SVOJ ZNAČAJ

Nebojša Đorđević    Film, Kultura, Vesti


Sutra počinju Dani hrvatskog filma na kojima će biti prikazano 18 igranih, 13 animiranih, 18 doxa i obilje spotova i reklama

ZAGREB - Projekcijama prvih programa dokumentarnih filmova u utorak u zagrebačkom SC-u počinju osamnaesti Dani hrvatskog filma, nacionalni festival kratkometražnog, dokumentarnog i namjenskog filma. I ovaj put hrvatska “mala” kinematografija natjecat će se tijekom pet dana u šest selekcija (dokumentarnih, kratkih igranih, animiranih, eksperimentalnih, namjenskih i glazbenih spotova).

S više-manje nepromijenjenim konceptom, Dani HF-a prošli su kroz čitavo razdoblje hrvatske samostalnosti, no posljednjih godina dojam struke je bio da ovaj festival nikad nije bio marginalniji.

Smisao skautskog festivala

Poznatiji autori: Nove će filmove prikazati Borivoj Dovniković, Nedjeljko Dragić, Goran Trbuljak, Dalibor Matanić, Boris Greiner, Nicole Hewitt i Goran Dević
Za dokumentariste, koji čine više od polovice programa, danas je kudikamo relevantniji ulazak u regionalni program Zagreb Doxa i Sarajeva. Animirani film ima Animafest. Kratki filmovi posljednjih godina imaju program “Kockice” ZFF-a koji je prestižniji i koncentriraniji u kvaliteti. HTV - koji je nekad punio lavovski dio dana - potpuno je napustio TV dramu, a u velikoj mjeri i kreativni dokumentarac. U takvim okolnostima DHF je podosta izgubio prvotni smisao “skautskog” festivala za nove talente. Tom dojmu pridonijela su i posljednja dva, prilično slaba izdanja.

Na 18. danima natjecat će se ukupno 18 igranih, 13 animiranih te 18 dokumentarnih naslova, uz obilje reklama i spotova. U produkcijskom smislu, upadljiv je izostanak HTV-a: on je u produkciji prisutan sa samo četiri dokumentarca i jednim igranim filmom. U igranom programu dominiraju studentski naslovi (njih sedam) te produkcija kino-klubova.

Četiri plesne škole

Od poznatijih autora, filmove na 18. danima imaju animatorski veterani Borivoj Dovniković i Nedjeljko Dragić, Goran Trbuljak, u igranoj konkurenciji filmom “Tulum” pojavljuje se Dalibor Matanić, a u eksperimentalnoj Lukas Nola filmom “Foto atelje”, te Boris Greiner filmom “Novembar”. Od ambicioznijih dokumentaraca tu je “In Time” zagrebačke Britanke Nicole Hewitt koji je snimljen u četiri plesne škole od Crne Gore do Hrvatske, te “Sretna zemlja” najintrigantnijeg provokatora domaćeg Doksa Gorana Devića koji u filmu paralelno prati nostalgičarske ekskurzije u Kumrovec i Bleiburg.

Tu je i film “Duhovi Zagreba” Jadrana Bobana koji priča o zagrebačkim antifašistima, a koji je već izazvao dosta pažnje na ZG Doxu.

Danski glumac iz Osijeka

Žiri festivala ove godine čine glumica Darija Lorenci, režiser Tomislav Radić i snimatelj Živko Zalar, u popratnom programu DHF će odvrtjeti i sve igrane filmove s ovogodišnje Pule, a tu je i nekoliko programa posveta. U povodu počasnog Oktavijana Zvonimiru Berkoviću bit će prikazana “Ljubavna pisma s predumišljajem”, projekcije restaurirane “Breze” bit će hommage Tomislavu Pinteru i Mati Kukuljici, a jedan od gostiju festivala bit će i sjajni danski glumac podrijetlom iz Osijeka Zlatko Burić.

Zlatku Buriću - čovjeku koji je iz Hrvatske krenuo kao dramski amater, a u Kopenhagenu postao nacionalna zvijezda - bit će posvećena projekcija njegova najslavnijeg filma “Bleeder” redatelja Nicolasa Wending Refna.

Ne propustiti

Loš dan za kapetana Kuku
Igrani film Marina Juranića i Hane Veček o jednom danu mlade majke oduševio je zimus na ZFF-u.

Tulum
Matanić je svoj drugi film o mladim ženama iz Hrvatske smjestio u Vukovar.

Vidimo se u Sarajevu
Vanje Sviličić je svoj film realizirala unutar projekta Sarajevo grad filma.

Intime
Dugometražni doks zagrebačke Britanke Nicole Hewitt prati četiri plesne škole iz različitih postjugoslavenskih država.

Splitski akvarel
Dokumentarac o plaži Žnjan Borisa Poljaka.

Sretna zemlja
Goran Dević prati ekskurzije “nostalgičara” u Kumrovec i Bleiburg.

Rudijev leksikon
S dva jednominutna crtića u hrvatski se film vraća klasik zagrebačke škole Nedjeljko Dragić.

Izvor Jutarnji.hr Jurica Pavičić

OVACIJE SJAJNOM BARITONU

Mirjana Stanojevi?    Muzika, Vesti

Naš poznati bariton Željko Lučić nastupio je sa Beogradskom filharmonijom pod dirigentskim vođstvom Uroša Lajovica 13. marta na koncertu posvećenom Zoranu Đinđiću, i ispraćen ovacijama u prepunoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca u Beogradu. Bio je to koncert koji će ljubitelji operske muzike dugo pamtiti po sve ređoj prilici da čuju pevače zaista svetskog formata. Ako se tome još doda činjenica da se radi o našem sjajnom pevaču, rodom iz Zrenjanina, koji je studirao u Novom Sadu u klasi Biserke Cvejić, karijeru tu započeo, kratko je nastavio u Beogradu, i pre desetak godina krenuo u svet, gde i dalje nalazi svoje mesto u samom vrhu, užitak postaje još bolji i lepši.

Bar delić onoga što Željko Lučić pruža na scenama Frankfurta, Mihnena, Beča, Pariza, San Franciska, Metropolitena i drugih slavnih operskih kuća, mogao se čuti i na ovom koncertu. Snažan glas koji zapravo svoju moć duguje izrazitoj sugestivnosti, osećajnosti i sposobnosti da to iskaže kroz svaki ispevan i lepo izvajan ton, najpre se čuo u ariji Rikarda iz Belinijeve opere “Puritanci”, a zatim se u sledile arije iz Verdijevih opera.

Kritika Željka Lučića naziva pravim verdijanskim baritonom, trenutno jednim od najboljih, što je on, i na ovom koncertu, pred svojom publikom, i zato s velikom željom, zdušno pokazao, pevajući arije Don Karla iz opere “Moć sudbine”, Renata iz “Bala pod maskama” i Rodriga iz “Don Karlosa”, ispunjavaujući salu i do poslednjeg reda svojim glasom punim plemenitih nijansi. Koncert je tako s ovim numerama doživeo vrhunac na kraju, ali i u ariji Rigoleta koju je izveo na bis, zahvaljujući publici koja ga je pozdravljala burnim aplauzom i povicima da se vrati na scenu.

Ovaj koncert bio je prvoklasni muzički događaj zahvaljujući i odličnoj Beogradskoj filharmoniji, sigurnoj pod dirigentskim vođstvom Uroša Lajovica, očigledno naklonoj te večeri i dodatno inspirisanoj jer prati Željka Lučića. Takav koncert je najbolji mogući dokaz kvaliteta rada ove filharmonije i podrška onima koji je vode, najpre njenom direktoru Ivanu Tasovcu, koji je ovih dana, kako je već poznato, podneo ostavku nezadovoljan upravo podrškom koju ovaj orkestar dobija.

Izvor: Dnevnik Online N. Pejčić

JEZIK, ČOVEKOV GOSPODAR

Nebojša Đorđević    Pozorište, Vesti


„Prevođenje” Brajana Frila u režiji Dejana Mijača, Jugoslovensko dramsko pozorište

Kada se kaže da „jezik kosti nema, a kosti lomi”, ne misli se baš na kulturni imperijalizam. Zaturanje sopstvenog kulturnog identiteta, njegov zaborav, siguran je put u sunovrat naroda koji do korena ne drži. U našem slučaju, na primer, svekolika primena engleskog jezika, od koga nema mira ni u privatnosti doma, ni u idili detinjstva, mogla bi da bude dobar primer za „prevođenje”, s jedne na drugu stranu, kao na Brojgelovim slikama.

Mimo ove asocijacije, teško je definisati neku povezanost naše egzistencije sa njihovom esencijom, ako ćemo po Sartru. Irski problem sa Englezima, pokrštavanje imena i toponima, ukidanje suštinskog i originalnog na račun univerzalnog i „razumljivog”, blizak je Ircima, pa i nama, ovde, kada za Irce navijamo. No, ako o sebi mislimo, a krajnje je vreme, nema neke sličnosti između prevođenja nas (preko…) i njih. Vapaj za razumevanjem se može izraziti gotovo svakom od 200.000 dramskih situacija, sa koliko, kažu, barata teorija drame.

Dejan Mijač postavlja Frilov „Prevod” kao, gotovo, dve predstave. Prvu, koja je smeštena u prvi deo događanja, u kojoj upoznajemo uzbudljiv irski svet, koga smo se nagledali u XX veku, ali nam je i dalje zakučast. Manus (Goran Šušljik), branilac tradicije, u prostoru arheoloških iskopina (Juraj Fabry) organizuje paralelni život u jednoj od „narodnih škola”, u kojima učitelji, kao njegov otac Hju (Mihajlo Janketić), uče junoše ne samo ljubavi prema tradiciji, nego i prema znanju kao takvom, onom koje nema granice. Sara (Anita Mančić), devojka je koja teško govori, no, utoliko će njen jezik biti dragoceniji. Mojra (Milica Mihajlović) zaljubiće se u Engleza, Poručnika Jolanda (Igor Đorđević), kako se uvek dogodi, u nevreme. Kapetan Lansi (Dragan Petrović Pele) i Poručnik Joland su u Irskoj na značajnom zadatku - da preimenuju toponime, da ih učine, po njima, razumljivijim svima. Kako istorija neminovno napreduje, tako i ljubav ne može da se sakrije. Sve će se završiti u vatri.

Drugi deo Mijačeve predstave polako gubi na ritmu, postaje raspričan, ponavlja teme koje su već apsolvirane, postaje predvidiv i zamoran.

U priči se pojavljuje Oven (Gordan Kičić), Manusov brat, koji je prevodilac engleskim kartografima. Okrenut budućnosti, pokušava da pomiri otpor svojih prema nametnutoj „modernizaciji” i zadatak koga se prihvatio. Uspeh je nemogućan.

U „Prevođenju”, kako je, sasvim opravdano, preimenovan Frilov komad, igraju još Predrag Ejdus (Džimi Džek), Hristina Popović(Bridžit) i Petar Benčina (Doulti). Ejdus ponovo uspeva da sačini zauman lik, pijanca koji je zaljubljenik u reči, na svim živim i mrtvim jezicima. Milici Mihajlovići nije bilo potrebno znanje jezika da izrazi ljubav Englezu. Njena glumačka sredstva su uvek besprekorna. Gordan Kičićje Ovena igrao tačno, racionalno, sa grižom savesti kao ogledalom greha. Anita Mančićje dijapazonu svojih sjajnih uloga dodala još jednu. Goran Šušljik i Mihajlo Janketićigraju dve polovine istog, retrogradnog, a plemenitog principa. Igor Đorđevićje stvarno razumeo sve što se rečima ne može izraziti. Dragan Petrović, duhovit i neobičan, kao uvek. Mladi, Hristina Popovići Petar Benčina, odlični.

„Prevođenje” Brajana Frila, u režiji Dejana Mijača, ozbiljna je i prostudirana predstava, uprkos svojim manama. Na polju intimne drame, o dva brata, koje deli vreme i pogled na njega, jedan bi da zadrži prošlost po svaku cenu, a drugi da je iskoristi kao put ka budućnosti, ovaj komad funkcioniše savremeno i univerzalno. Tu, dakle, možemo da se prepoznamo. Utoliko bi, uz štrih i sa više akcenta na intimnom, to bila predstava koju bismo bolje i lakše gledali.

Zanimljiv je podatak da je jedan od najznačajnijih savremenih reditelja kod nas, Dejan Mijač, diplomirao sa komadom iz irske dramaturgije - „Plug i zvezde” Šona O’Kejsija. I da je „Prevod” napisan na engleskom jeziku. Prevela ga je na srpski Jasna Novaković.

Tradicionalnu irsku muziku izvodi grupa Orthodox Celts.

Svaka priča o jeziku se, na kraju, svede na priču o vremenu. Kao mašini za mlevenje istorije.

Izvor: Danas Dragana Bošković

DINESKU GOSTOVAO NA SAJMU KNJIGA

Nebojša Đorđević    Knjige, Poezija, Vesti

NOVI SAD - Veliki rumunski i svetski pesnik Mirča Dinesku, počasni gost 15. Međunarodnog salona knjiga u Novom Sadu, razgovarao je večeras sa publikom i čitao pesme iz nedavno kod nas prevedene zbirke “Izlečen od pobune”, u izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine.

Osim po izvanrednim pesmama i drugim književnim formama, Dinesku je široj javnosti poznat i po aktivnom učešću u rušenju režima Nikolae Čaušeskua krajem osamdesetih godina minulog veka ali je i kasnije nastavio da kritikuje društvene prilike u kapitalističkom sistemu u koji je, kako je rekao njegova zemlja “ušla preko noći, što ni Marks nije mogao da predvidi”.

Govoreći o prilikama u svojoj zemlji za vreme diktature i posle njenog rušenja, Dinesku je istakao da su kapitalizam u Rumuniji “kreirali upravo komunistički profesori koji sada, umesto marksizma predaju predmet ‘Teorija potrošačkog društva’”.

“Marksovih knjiga nije bilo u Rumuniji ni za vreme Čaušeskua a nema ih ni sad”, kazao je pesnik i potom pročitao nekoliko pesama iz svoje ranije knjige “Pijanstvo sa Marksom”.

Dinesku je podsetio da je u vreme diktature u njegovoj zemlji pisao pesme, pisaćom mašinom, koja je smatrana oružjem, “to oružje moralo je da bude prijavljeno policiji i svaki je pisac morao da sa svojom mašinom jednom godišnje ode u policijsku upravu kako bi bio identifikovan”.

On je, kako je rekao, to svoje oružje dobro iskoristio ali posle 1989. godine poezija više nije imala efekta (društveno-angažovanog) i morao je da pređe na druge metode kritike društva, pišući političke pamflete.

“Godinama sam pisao te pamflete i zaključio da ću ostariti tako kritikujući predsednike Rumunije, pa sam se zbog toga vratio poeziji”, rekao je Dinesku.

O pesnika koji je objavio više od 20 pesničkih knjiga, aktuelnog predsednika Udruženja pisaca Rumunije, govorili su Franjo Petrinović, Milan Nenadić i Ileana Ursu.

Izvor: RTV