ČETRDESET PET GODINA DRAGOG SMETENJAKA

Nebojša Đorđević    Film

Fenomeni: Gustav

Gustav je veliko dete - naivno do gluposti, smotano do dirljivosti i neshvaćeno do krajnosti
PHOTO: STOCK

U njegovom baksuznom životu sve predugo stoji, a kad krene - ode naopako. Crtani film se često bavi njegovim kompleksima. Snishodljiv je prema ženi (jedroj Mađarici koja bi mogla da ga smaže u hipu), klanja se čak i mački, propušta sve ispred sebe, čini mu se da ga gaze kao crva,… Čak i psihijatru ustupa mesto kraj sebe na kanabetu

Hologrami nostalgije utisnuti na disk skupa sa nekoliko petominutnih odiseja legendarne mađarske zamlate, danas, po tarifi lokalnog piratskog sineaste - vrede svega stotinak dinara. Kada sam pre par dana nabasao na Gustava, obradovao sam mu se kao pobratimu u tuđini koga ću ponovo ugostiti… Moja ćerka ga je precrtavala, smejući se njegovoj kosi, a ja sam sledio bledi „tajanstveni plamen”.

Svake večeri dvorište se igralo svog egzodusa. Igra se prekidala čim bi neki šmrcavi glasnik objavio da je prošlo sedam. Ustreptale devojčice izlazile bi iz zajedničkih skrovišta, igračke ostajale u prašini, a nedorečene zamisli čekale jutro da se konačno ostvare. Crtani film u 19.15 bio je važniji od svega! Bučna tevabija bi, dakle, užurbano napuštala bojište i tiskala se uz televizor. U to romantično doba mala, crna kutija (kasnije znana kao zadnjica Nečastivog) bila je totem doma i širila je blage i prijatne energije. Frtalj sata uživanja u crtaću predstavljao je dnevnu dozu iluzije, magnet za fine niti mašte. U prvi mah, kad bi se pojavio Gustav nastalo bi razočarenje. Ostali animirani posetioci bili su mnogo veseliji i šareniji. Činilo se da je Gustav još jedna šeprtlja koja, osim svoje zbunjenosti, nema bogzna šta da ponudi za trampu. Ali, bilo je u svemu tome nešto primamljivo. Danas dodajem - i vraški opasno…

Nenametljivi i čudni komšija Gustav se u višespratnice naših života (slične starim, napuštenim veš mašinama) doselio pre ravno četrdeset pet godina, bezbeli preduhitrivši svog vernog fana, pisca ovih redaka za čitavu dekadu. Bio je uzdanica Filmskog studija „Panonija” i svoj srednjoevropski, u vonjavom ocatu socijalizma potopljeni jal, živeo u sedamdesetak država koje su imale priliku da crtić (koji je proslavio do tad malo poznatu generaciju budimpeštanskih animatora) - pogledaju. Njegov poočim - tvorac Marcell Jankovich, ličnost je koja bi po svojoj svestranosti zaslužila orden Zaharija Orfelina, da ovaj postoji (orden, ne Orfelin). Bio je crtač animiranih filmova, režiser, pisac, producent, dizajner, autor stripova i ko zna šta još sve ne. Tek, ostao je pribeležen kao jedan od najznačajnijih umetnika u istoriji mađarskog animiranog filma, nominovan za Oscara, obradovan Zlatnom palmom za crtić u Kanu, počašćen time da njegovo animirano dugometražno delce Son of the white Mare dobije sertifikat Olimpijade crtanih filmova u Los Anđelesu kao jedan od 50 najboljih animiranih filmova svih vremena.

U doba Gustavovog ukazanja zagrljaj velikog medveda popušta, ali tragovi kandži ostaju. Autori se bave univerzalnim problemima (ideali, ljubomora, samoljublje, zabrane,…) u koje zapada, šiban nesporazumima, njihov junak. Gustav je veliko dete - naivno do gluposti, smotano do dirljivosti i neshvaćeno do krajnosti. On je savršeni kalup za sve ovčice zabludele u crvenim izmaglicama. Zato ga i nije bilo teško zavoleti.

Kako pomenuti sve njegove nedaće i zanose? U to vreme, na primer, svaka porodica je imala svog limenog mezimca koji je bio dobri duh kuće oko koga su se plele legende. Trebalo je, recimo, doživeti duel naše škode i ujakovog žutog fiće plitvičkim serpentinama. Bilo je tu svega: bodrenja, opasnosti, suza, prokuvanih motora,… Sada je sve prah sećanja. A i naši dobri vozači već jezde nekim boljim putevima...E, i Gustav ima svoje ljubimče - crvenu repliku čuvenog topolina. Dirljivom ljubavlju štiti ga od sunca, smešta na jastuke, brani od ptičijih ispada,… Verujem da je tim tragom Stevo Žigon verno dočarao sličnu pasiju u dvorištu majstor Živote. Inače za ostale udobnosti (na radost lukavog sistema koji je poradio na tome) Gustav i ne haje. Samo jednom će biti zaveden plesom bočica, kutijica i tuba u samoposluzi pokazujući da svi možemo postati don žuani gomilajući „umesto mrtvih ljubavi, mrtve predmete.”

Vreme vekovima nije herojsko, pa nije ni Gustav. Njega ne možemo zamisliti kako baca Molotovljev koktel na čeličnog uljeza. Ali Đ.K. dobro primećuje da je heroj i onaj ko svakog jutra ustaje, lepo se pre doručka umije i ne razbije glavu prvom na koga naiđe. Gustav nije neznani junak, ali ni neznani zločinac - i to je dovoljno. Povremeno se, ipak, prene. Postaje odsečan i tvrdoglav. Sećam se da smo, kao deca, voleli epizode u kojima se njegovim zavodničkim stanom šećkaju gole devojke. Ali, takvim scenama se Sudbina nije razbacivala u njegovom slučaju - osim kada mu se to trebalo obiti o glavu. Možda zbog toga što „potištenog čoveka stvarnost ranjava i kad mu je naklonjena.”

Gustav zna da je samo kap u mrtvom moru. Svet je izgubio smisao i baš zbog toga mora štimati savršeno. Gustavove nekad sveže neuroze odavno su uvele i on je stalno napet. D.U. kao da misli na njega kad pominje da naš čovek mora sve držati na oku. Možda će mu konobar pljunuti u kafu, naplatiti duplo ili će mu se golub iz čiste pakosti olakšati na glavu. Kad šalje pismo, nastavlja ona, uvek se mora malo zadržati da vidi da li će lenja službenica zbilja i zalepiti marku. Pa i lišće se možda ovog proleća neće razlistati. „Puhne mu nešto i ne razlista se, a ti se jebi.”, oštro poentira spisateljica. E, to je kontekst našeg Gustava. Misli su mu u rasulu kao šarena polja Rubikove kocke. Sklopi jednu boju i dalje - ni makac. Izgnanik je u vlastitoj koži - uporno sputavan strahovima. Ostaje mu samo da se prepusti sivilu ili da gužva novine, puca u TV ekran i bezuspešno se besi o crvenu kravatu. Nemoćno se praćaka dok se život preliva na margine. Gustav kao da je ispao iz Kafkine beležnice. Jozef K. i on su blizanci, svaki zbrkan u svom lavirintu. U jednoj epizodi Gustav se pretvara i u vodozemca što bi, koliko se ja razumem, morao biti omaž slavnom piscu „Metamorfoze”.

U njegovom baksuznom životu sve predugo stoji, a kad krene - ode naopako. Crtani film se često bavi njegovim kompleksima. Snishodljiv je prema ženi (jedroj Mađarici koja bi mogla da ga smaže u hipu), klanja se čak i mački, propušta sve ispred sebe, čini mu se da ga gaze kao crva… Čak i psihijatru ustupa mesto kraj sebe na kanabetu. Iz ovog živog blata scenarista ga vadi na dva načina. U jednoj epizodi dobija naočare koje će mu pomoći da uvidi pravu suštinu sveta („car je go”), dok se u drugoj, kao iskompleksirani direktor, okružuje patuljcima i dominira pameću i visinom, mada firma počinje da propada. Dve pristojno hrabre političke žaoke.

Prvi i jedini put u životu, Gustavu se dive dok akrobatski ispija krigle piva i nemilice troši forinte. Ali i ta gordost je kratkotrajna, pažnja lažna, a Gustav tek žrtva spletke. Gustav je apsurdni junak grada, okružen jakim simbolima (stepenice, semafori), britkom satirom i opakim poentama. Scene kad panično boji svet u crno, puca na sunce, nosi nulu na dresu ili kad, hvatajući komarca, naruši savršenstvo sistema, trepere smislom. Svašta bi se još moglo pronaći u podtekstu Gustavovih splavarenja niz životne brzake. Ali, dalje nastavite sami. Samo požurite! Možda već sada neki svevišnji crtač na rubu vašeg sudbinskog crtaća ispisuje jedno neizbežno i konačno -VEGE !

Izvor: e - Novine Predrag Ž. Vajagić

VELIKA IZLOŽBA ĐOTOVIH RADOVA U RIMU

Mirjana Stanojevi?    Kultura, Slikarstvo, Vesti

U Rimu je otvorena ambiciozna izložba radova “oca” italijanskog renesansnog slikarstva Đota i njegovih učenika, prva te vrste u Italiji još od doba Musolinija.

Izložba dvadeset Đotovih remek-dela, uključujući radove na drvetu, freske i vitraže, trajaće do 29. juna u monumentalnom kompleksu Vitorijano u blizini centralnog Trga Venecija.

Izloženo je još 130 umetničkih radova koji će posetiocima pomoći da uvide revolucionarni uticaj Đota na njegove učenike i druge umetnike ranog 14. veka.

Đoto (1267-1337) je zastupao novi pristup slikarstvu, raskidajući sa viševekovnom vizantijskom umetnošću.

Izložba istražuje raznolikost Đotovih radova koje je stvarao po porudžbini plemića i crkvenih velikodostojnika kako sa severa tako i sa juga Italije, od Milana i Padove do Napulja.

Radovi njegovih učenika u Italiji s kraja 13. i tokom 14. veka svedoče o tome koliko su se divili svom učitelju.

U Rimu su izložene i slike umetnika među kojima su Arnolfo di Kambio , Čimabue , Đovani Pizano , Tadeo Gadi , Đotinoi Simone Martini.

Poslednja velika izložba Đotovih radova u Italiji održana je 1937. godine u firentinskoj galeriji Ufici . Postavka se podudarala sa 600. godišnjicom njegove smrti.

Izvor: Blic Online / Beta

U SRPSKOM KULTURNOM CENTRU U PARIZU IZLOŽBA O DANILU KIŠU

Nebojša Đorđević    Dijaspora, Kultura

Izložba posvećena životu i stvaralaštvu Danila Kiša, koju je Biblioteka grada Beograda priredila još u februaru 2005, povodom 70-godišnjice rođenja tog velikog pisca, gostovaće od 13. marta u Srpskom kulturnom centru u Parizu, povodom 20 godina od Kišove smrti. Izložba je proširena i dopunjena uz podršku Ministarstva za dijasporu i Ministarstva kulture Srbije, a prati je katalog koji je na francuski jezik prevela Paskal Delpeš. Za izložbenu građu korišćena je, kako beleži seecult.org, bogata dokumentacija fotografija, tekstova i dokumenata koja se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i brojna francuska izdanja Kišovih dela.

Biće predstavljeno i Kišovo pismo bivšem francuskom predsedniku Miteranu, u kojem ga moli da se zauzme za stvaralačke slobode kod tadašnjih vlasti povodom “slučaja Gojka Đoga”. Tu je i Miteranov odgovor, kao i pisma Žaka Langa, te dodela Ordena viteza umetnosti i književnosti, kojim je Kiša odlikovala francuska vlada. Izložbu u Srpskom kulturnom centru u Parizu pratiće i bogat video materijal - Kišov intervju (iz arhiva RTS-a), te dokumentarni film Filipa Davida Danilo Kiš - moj život (Centar film). Izložbu će otvoriti Gaj Skarpeta, pisac, esejista i odličan poznavalac Kišovog dela i, u ime Biblioteke grada Beograda, autorka izložbe Olga Krasić-Marjanović. Izložba će trajati do 2. aprila.

Danilo Kiš rođen je u Subotici 22. februara 1935, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina, i majke Milice Dragićević, Crnogorke. Do 1942. živi s roditeljima u Novom Sadu, gde pohađa prvi razred osnovne škole, a zatim prelazi u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon što mu je otac odveden u Aušvic, 1944, s ostatkom porodice repatriran je u Cetinje podsredstvom Crvenog krsta. Tamo živi do kraja školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisuje 1954, a u septembru 1958. godine, kao prvi student, diplomira na Katedri za opštu književnost. Danilo Kiš bio je oženjen Mirjanom Miočinović od 1962. do 1981. godine. Nakon razvoda je živeo s Paskal Delpeš, sve do smrti. Umro je u Parizu (gde se jedno vreme i lečio) 15. oktobra 1989. Sahranjen je u Beogradu na Novom groblju.

Pariz, kafane, knjižare…

U susret izložbi, donosimo Kišova razmišljanja o Parizu: “Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru; ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu; ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu ‘angažovanost’, njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu, a pravednike na drugu stranu (…); volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami…; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu…”

Izvor: Građanski list EGL

BAUK RAJ KUDER ŠIRI SE PLANETOM

Nebojša Đorđević    Muzika

U potrazi za muzikom

Ry Cooder PHOTO: STOCK

Prvo pravo kombinovanje različitih muzika i kultura počelo je u američkom „melting potu”. Ryland Peter Cooder, rođen 1947. u Los Anđelesu, prokrstario je kroz sve sorte svetske muzike. Nazivaju ga Zen majstorom gitare, a Roling Stone magazine smestio ga je među 10 najvećih svetskih gitarista svih vremena. Tokom šezdesetih godina prošlog veka svirao je sa blues muzičarem Taj Mahalom i sa rock&roll legendama Captain Beefheartom i Roling Stonsima, koji su želeli da Cooder zameni pokojnog Briana Jonesa, međutim Ry je prekinuo saradnju pošto je nazvao Keith Richardsa muzičkim plagijatorom. Odlazi u solo vode, snima muziku za filmove i istražuje rockabilly, blues i folk korene, što ga je 1976, albumom „Chicken Skin Music” (Reprise, 1976) dovelo na World Music teren.

Ako se izgubim,
potražite me u Andaluziji
ili na Kubi”

Federico Garcia Lorca

Tex-mex muzika je posledica mešanja polka ritma nemačkih doseljenika i španske muzike iz Meksika. Ako zaronimo dublje, otkrivamo da je milozvučni ukulele „havajizirana” portugalska braguinha gitara koja je „doplivala” sa portugalskim mornarima u Honolulu 1878. Muzički prevod gore napisanog je na albumu Chicken Skin Music, gde su se, pod Cooderovom dirigentskom palicom, okupili meksički harmonikaš Flaco Jimenez i havajski slack-key gitaristi Gabby Pahinui (1921-1982) i Atta Isaak. Flaco razvlači harmoniku u norteño-stilu, u evergreenu Stand by me, dok je pesma He’ll have to go u bolero maniru. Pesme Yellow roses i Cloe rezultat su ukrštanja američko-havajskih snaga.

Gabby Pahinui

U periodu od 1976. do1987. Cooder je objavio solo albume, uz opasku da mu se ne dopadaju beznačajne ploče koje je snimio, pa je odlučio da okrene leđa rock karijeri. Prvi naredni solo album Chavez Ravine objavio je tek 2005. a u međuvremenu Cooder je napravio kopernikanski obrt u World Music oblasti. Za razliku od Peter Gabrielove i Paul Simonove kozmetičke upotrebe svetskih muzičara za fabrikovanje pop pesmica, Cooder ne želi da dominira na muzičkom terenu „egzotičnih” partnera sa kojima sarađuje, bilo da su sa Havaja ili Kube, iz Afrike, Indije ili Japana.

Tokom trodnevnog snimanja malijski blues gitarista Ali Farka Toure i Cooder napravili su pravu World Music poslasticu Talking Timbuktu (World Circuit, 1994). Ali Farka, potiče iz porodice čiji su se preci u 16. veku doselili iz Španije u Afriku, prešavši Saharu, da bi kontrolisali trgovinu soli i zlata. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka svirao je na albumima James Browna, Ottis Reddinga i John Lee Hookera. Ne očekujte da će Ali Farka zasvirati ako je njegova majka prisutna dok ga intervjuišete. Mama Toure smatra da je ispod Alijeve časti da svira za novinare. „Ako vam je do svirke, iznajmite muzičare!”, savetuje ona. Nikad ne bismo čuli dvojac Ali Farka Toure-Cooder da je mama prisustvovala snimanju albuma Talking Timbuktu, koji je dobio Grammy 1994. godine.

Havajski gitarista Gabby Pahinui ostao bi samo lokalna ostrvska atrakcija da Ry Cooder nije 1970. godine kupio njegov LP u Honolulu. Iako je Gabby umro 1982. godine njegovi sinovi Cyrill, Bla, Phillip i Martin sviraju slack-key muziku „a la tata Gabby”. Najjednostavnije je štimovanje slack-key gitare. Popustiš žice i eto lenjog, milozvučnog tona. Ako steel ili slide gitaru držiš horizontalno položenu u krilu i levom rukom čeličnim štapićem pritisneš žice, dobićeš „klizeći” (slide) zvuk. U zabludi su oni koji misle da su američki blues muzičari izmislili slide gitaru. O, ne, to je pravi havajski brend. Čak ni električna gitara nije USA izum. Prvu električnu gitaru napravio je Havajac 1931. a Amerikanac joj je nadenuo nadimak the frying pan. Bratstvo Pahinui i Cooder ne sviraju samo havajske pesme, nego prave izlete u Jah-waiian reggae, crni soul i country muziku. Čak i Lennonov Jealous guy zvuči manje ljubomorno u havajski lenjoj izvedbi.

Ry Cooder & V.M. Bhatt

Putujući sa kontinenta na kontinent stigao je Ry i na indijski potkontinent, gde je sa Vishwa Mohan Bhattom snimio A meeting by the river, i gle čuda, osvojio Grammy 1993. godine. V.M. Bhatt (r. 1952.) svira hindustansku muziku na mohan vina, što je slide gitara na indijski način. On bi bio jedan od mnogih sa sitarom u krilu, da nemački student nije zaboravio 1967. godine, svoju akustičnu gitaru u muzičkoj školi Bhattovog oca. Pošto nije bio zadovoljan „običnim” izgledom španske gitare Bhatt je preoblikovao i redizajnirao instrument i nazvao ga mohan vina. Posle četvrt veka zasvirao je pored reke Gang sa Ry Cooderom.
Još uvek meditiramo u Indiji gde su se sastali flautista Ronu Majumdar i bubnjar Abhijit Banerjee na strani Istoka, sa Cooderom i trubačem Jon Hasellom na strani Zapadne Konferencije. Na cd-u Hollow Bamboo Cooder predstavlja „udaračke sposobnosti” svoga sina perkusioniste Joachima Coodera. Ranendranath Ronu Majumdar „trenirao” je klasičnu muziku pod budnim okom i uhom svog oca dr Bhanu Majumdara. Bansuri flauta od bambusa je sjajan uvod u klasičnu indijsku muziku za sve one koji ne podnose neprekidni zvrndavi sitar zvuk. Album Hollow Bamboo širi lirski nežnu, meditativnu, a pre svega filmičnu muziku.

Buena Vista Social Club

Do sada ste čitali samo uvod u najveću World Music ljubavnu priču čiji su akteri članovi Buena Vista Social Club, plus jedna žena.

Ry Cooder je prvi put otputovao na Kubu 1996. da bi učestvovao na snimanju albuma Santiago irske grupe Chieftains. Tada se zaljubio u bolero, danzon, cha cha cha, mambo i son. Godinu dana kasnije sleteo je u Havanu zbog snimanja albuma na kome je trebalo da se „sudare” kubanski i senegalski muzičari iz orkestra Baobab. Sudar je propao, jer su afrički muzičari ostali u Parizu u paklu zvanom „dobijanje vize”. Šta uraditi sa mnogobrojnim kubanskim muzičkim veteranima koji su došli u studio Egrem? Nota bene: svako je poneo po jednu pesmu koju je želeo snimiti, posle decenijskog diskografskog zatišja na Ostrvu. Muzički producent Nick Gold i Cooder uspeli su da naprave senzacionalni album Buena Vista Social Club zahvaljujući aranžeru i muzičaru Juan de Marcos Gonzalesu, koji je osnovao grupu Sierra Maestra. On je mastermind poduhvata Afro Cuban All Stars i Buena Vista Social Club.

Glavni izvođaci radova su: Ruben Gonzales (1918-2003), Ibrahim Ferrer (1927-2005), Compay Segundo (1907-2003), Cachaito Lopez ( 1933 -2009), Omara Portuondo (1930-), Eliades Ochoa , Guajiro Mirabal i Amaldito Valdez. Juan de Marcos je želeo u svom timu i najveću kubansku country pevačicu Celinu Gonzales, ali ona ga je odbila pošto je, kao svaka religiozna žena, konsultovala svoje promešane školjke, koje su dale odrečan odgovor. Trebalo je da „pogleda” i u pasulj, jer pravilo „potraži i drugo mišljenje” ne bi trebalo da se odnosi samo na lekare.Uz Grammy za album Buena Vista Social Club 1998, Cooder je dobio i veliku novčanu kaznu, jer se drznuo da radi na komunističkom ostrvu koje je pod US embargom.

Ry Cooder & Manuel Galban

Da bi ponovo 2001. godine odleteo u Havanu zbog snimanja albuma Mambo Sinuendo sa Manuelom Galbanom, „izboksovao” je jednogodišnju vizu obrativši se direktno Clintonu. Gitarista i aranžer Galban je jedini živi član Los Zafirosa, najpopularnije kubanske grupe svih vremena, koja je žarila i palila od 1962. do 1967. godine. Ostali članovi su živeli brzo, a još brže su umirali, opijajući se do nesvesti. Da li ste znali da Kubanci ne svrstavaju električnu gitaru u ozbiljne instrumente? Kuba je jedna od nekoliko malobrojnih država na svetu gde je električna gitara prisutna samo u trgovinama. Manuel Galban je jedini ozbiljan svirač električne gitare u Havani. Eto, zahvaljujući drugu Clintonu sastali su se muzičari iz LA i Havane da bi osvežili američko-kubanski mambo jazz iz doba mambomanije. Ko hoće da sluša čuće kako dva seta bubnjeva, kontrabas i dve električne gitare „lome talase” u pesmi Los Twangueros, prave nalickan latino jazz Bodas de oro, proizvode pogonski Mambo Sinuendo, pozivaju na Secret Love i bacaju u melanholiju sa Bolero Sonambulo.

Muzički prevod ovog teksta potraži na www.noviradiobeograd.com u World Music emisiji Intoxic svakog petka od 19 do 21h. Da li je ovo bila poslednja Cooderova muzička ekskurzija na Kubi?

Izvor: e - Novine Vukan Karakašević

PAMELA ANDERSON NA REVIJI POKAZALA BRADAVICU

Nebojša Đorđević    Vesti

Foto: Reuters, AFP

Neprikosnovena ikona seksipila modernog doba, prsata plavuša Pamela Anderson, prošetala je pistom pariškog tjedna mode na reviji britanske dizajnerice, vječne provokatorice Vivienne Westwood. Suvišno je reći da su sve oči bile uprte u bivšu čuvaricu plaže, a ona je naočigled uživala biti centar pozornosti. Pam se pojavila u tri neobične oprave, od kojih je posljednja bila malo presmjela. Bujno poprsje Playboyjeve zečice nije stalo u korzet i ispala joj je bradavica.

U maniri prave profesionalke, Pam se samo veselo nasmijala. Ona je inače zaštitno lice reklamne kampanje Vivienne Westwood i iako nije tipična dizajnerska muza, na pisti se snašla kao riba u vodi.

Izvor: Vecernji hr