IZLOŽENO PISMENO IZVINJENJE EGDARA ALANA POA IZDAVAČU

Nebojša Đorđević    Kultura

Pismo u kojem se Edgar Alan Po izvinjava izdavaču zbog toga što previše pije, izloženo je na Univerzitetu Virdžinije povodom 200 godina od rođenja tog američkog književnika.

U pismu koje je 1842. uputio iz Filadelfije, Po navodi da je njegov prijatelj, pesnik i advokat Vilijam Ros Volas, kriv zbog toga što je prilikom posete Njujorku previše pio i nedolično se ponašao.
Univerzitet je pismo od 18. jula 1842. kupio na Sotbijevoj aukciji nakon što je ono godinama bilo u privatnom vlasništvu. Uprava univerziteta odbila je da otkrije cenu pisma, uz napomenu da je kupljeno uz pomoć države.

“Da li biste bili toliko ljubazni da na najbolji mogući način posmatrate moje ponašanje u Njujorku? Mora da ste dobili iskrivljenu sliku o meni - ali, jednostavna je istina da je Volas insistirao na piću i nisam znao šta sam radio i govorio”, napisao je Po u pismu njujorškim izdavačima Džeju i Henriju Langliju.

Pisac pismo završava nadom da će Langlijeve ponovo videti “pod boljim okolnostima”.

Sadržaj pisma objavljen je pred otvaranje izložbe posvećene Poovom stvaralaštvu, kratkom životu i misterioznoj smrti u 41. godini. Izložba “Iz senke: Život i baština Edgara Alana Poa” biće otvorena u subotu i trajaće do 1. avgusta.

Izvor: Blic Online/Beta - AP

VRISAK NA 160 STRANA

Mirjana Stanojevi?    Knjige, Vesti

Pisac Nemanja Rotar (36), čije knjige ekskluzivno objavljuju beogradski “Stubovi kulture”, nedavno je u Kulturnom centru Beograda predstavio novi roman - Dnevnik ljudoždera, kao 126. naslov biblioteke “Minut”. Rotar, pisac mlađe generacije, ali već s osam naslova, među kojima ima i knjiga poezije, eseja, kratkih priča i pet romana, poznat ne samo stručnoj već i široj čitalačkoj publici, novim delom se “obreo” u aktuelnom vremenu i okuženju. On piše da je “ljudožderstvo” metafora za društvo koje gubi sve odlike ljudskosti, a urednik knjige Dnevnik ljudoždera Ivan Radosavljević upozorio je buduće čitaoce na to da taj roman “ne predstavlja uopšte prijatnu lektiru”.

Radosavljević je podsetio, a beleži Tanjug, da je u Poslednjoj noći na Levantu Rotar dao neke lirski intonirane pasaže “koji po ljupkosti nemaju ravnih u savremenoj srpskoj književnosti”, kao i da je u Netrpeljivosti pružio čitaocu napet, akcijom nabijen roman. Ivan Radosavljević je kazao i da je pisac u Dnevniku ljudoždera nastojao da “dočara pripovedačevu teskobu, gnušanje, ljutnju, revoltiranost, čitav dijapazon krajnje negativne reakcije na duševnu, moralnu, intelektualnu i praktičnu izopačenost savremenog društva”. Po njegovoj oceni, autor je u tome izvanredno uspeo, izazivajući kod čitaoca odgovarajuću emocionalnu reakciju.

Tražeći neku “crvenu nit” koja će povezati Rotarov dosadašnji romaneskni rad - za koji smatra da je istovremeno i izuzetno razuđen po temama, kompoziciji i fabulativnom smislu, ali i celovit u temeljnom smislu - Radosavljević je naveo da je to “osetljiva, nijansirana, prema prilici meditativna ili žustra reakcija na probleme koji spadaju u oblast ljudske moralnosti i praktične etike”. U slučaju Dnevnika ljudoždera, prema Radosavljevićevim rečima, autor istražuje dubine moralnog pada savremenog čoveka, čineći to u surovom tonu svojstvenom čoveku “kome je prekipelo”. Sam Rotar knjigu je označio kao “vrisak na 160 strana” i zapitao da li će imati odjeka ili su ljudi potpuno oguglali. Knjiga je provokativna, naglasio je on i objasnio da literaturu posmatra kao provokaciju koja treba da podstakne čitaoca na razmišljanje.

Izvor: Građanski list

MAJKLU KEJNU NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO

Nebojša Đorđević    Pozorište, Vesti

PHOTO: EPA/GEOFF CADDICK

Britanski glumac Majkl Kejn dobiće nagradu za životno delo na godišnjem skupu vlasnika američkih pozorišta, piše dnevnik „Variety”

Kejnu će nagrada biti uručena poslednje večeri manifestacije ShoWest, 2. aprila, u Las Vegasu. Dve sedmice kasnije, u severnoameričke bioskope stići će njegov novi film Is Anybody There?.

„On jednostavno sve može i to radi neverovatno dobro, bilo da je reč o komediji, drami ili akcionom filmu”, kazao je o Kejnovoj karijeri direktor ShoWesta Mič Nojhauzer.

Skup vlasnika američkih pozorišta počinje 30. marta.

Izvor: e -Novine/ Beta

JADNI DARVIN…

Nebojša Đorđević    Nauka

Sociolog Hilari Rouz i neurobiolog Stiven Rouz priredili su knjigu Avaj, jadni Darvin, sa 16 eseja usmerenih na to da iznesu argumente protiv evolucione psihologije. Ovo delo prevele su s engleskog na srpski Anja Živković, Jelena Vidić i Nataša Cvijan, a tokom aprila pojaviće se u knjižarama u izdanju “Klija” u novoj ediciji “Imago” (psihologija), prokrenutoj 2008. Knjiga je opisana kao napad na evolucionu psihologiju iz svih uglova - evolucione biologije, razvojne psihologije, neurofiziologije - sve do formulacije prema kojoj evoluciona psihologija sadrži specifičan oblik “neofundamentalizma”.

Ubrzo su usledili odgovori u vidu kritičkih prikaza knjige u uglednim naučnim časopisima i polemika se dodatno pojačala. Prema mišljenju psihologa, o Darvinu će se u psihologiji sigurno govoriti sve više, iz različitih uglova, s različitim konotacijama, u različite svrhe. Zbog čestih neuspeha u sopstvenoj potrazi za kauzalnim objašnjenjima, psihologija je mnogo puta posezala za tzv. biološkim faktorima razvoja, aktuelnog funkcionisanja ličnosti ili njene disfunkcionalnosti.

Jedan od tih trendova razvio se u posebnu disciplinu - “evolucionu psihologiju”, koja poslednjih godina dobija sve više prostora u naučnim i stručnim psihološkim publikacijama, a zbornik Avaj, jadni Darvin jedan je od pokušaja da se ova disciplina pokaže kao netačna. “Klio” se ovom knjigom uključio u obležavanje 200-godišnjice rođenja Čarlsa Darvina (1809-1882) i 150 godina od prvog objavljivanja njegovog kapitalnog dela O poreklu vrsta.

Izvor: Građanski list

PANIČNO OSVEŠĆIVANJE PUBLIKE?

Nebojša Đorđević    Pozorište, Vesti

PHOTO: DUŠAN ĐORĐEVIĆ

Da li je ovo slučajnost uvođenja politike repertoara u sličan kontekst, ili panični rad na osvešćivanju publike pred onim što predstoji u socijalnoj i ekonomskoj sferi, ili pak suptilna demagogiji koja ubeđuje, manipuliše i samo obnavlja već poznate političke poruke. Možda bi i otkrivanje same namere, svesne ili ne, za sve nas bilo rizično.

U Bitef teatru, na sam rođendan ovog pozorišta, 3. marta. održana je premijera predstave Zimske bašte u režiji Nikite Milivojevića. Više dokument nego preispitavanje konteksta, ova predstava kao da je arhiviranje konstatacije da je veliki broj mladih ljudi (700.000) otišao iz Srbije. Već sledećeg dana, 4. marta, na velikoj sceni Ateljea 212 premijerno je izveden komad Bli Jelene Mijović (inače dramaturga ovog pozorišta), koji problematizuje posttraumatski doživljaj emigracije. Ona se ne fokusira samo na fizičku emigraciju kao jedan od vidova „bega” već i na unutrašnju emigraciju, na svet imaginacije. Ono što je ipak simptomatično u ovom komadu jeste da u njemu postoji sloj u kome se „grozničavo” ulepšava ovdašnja stvarnost, sredina i ovo mesto (u Beogradu uvek sija sunce), a zatim se realna intencija teksta prikriva fokusiranjem na beg kroz imaginaciju.

Samo dva dana pre toga, na sceni Ljuba Tadić Jugoslovenskog dramskog pozorišta, izveden je komad Prevođenje Brajana Frila u režiji Dejana Mijača, koji je, između ostalog, preispitivao problem očuvanja nacionalnog integriteta. Da li je ovo slučajnost uvođenja politike repertoara u sličan kontekst, ili panični rad na osvešćivanju publike pred onim što predstoji u socijalnoj i ekonomskoj sferi, ili pak suptilna demagogiji koja ubeđuje, manipuliše i samo obnavlja već poznate političke poruke. Možda bi i otkrivanje same namere, svesne ili ne, za sve nas bilo rizično.

Nikola Zavišič, inače mladi reditelj novog senzibiliteta i novog poimanja teatra unutar prakse izvođačkih umetnosti, kao da je bio ograničen tekstom, iako je vidljiv njegov napor da u strukturi i učitavanjem novih značenja stvori novi tekst unutar teksta. Svi glumci su stalno prisutni na sceni sugerišući otvorenu strukturu same predstave. A, podsetimo se, u njegovoj režiji Plastelina Vasilija Sigareva i muzičari su na sceni. Upotreba video-bima, inače veoma učestala u poslednje vreme na našim scenama, poslužila je za ispisivanje „poglavlja” drame vidljivom rukom, nalik dečjem iscrtavanju, što referira na infantilni beg u imaginaciju. Glavni karakter Svetlana (Isidora Minić) i njena ćerka Mina (Olga Vujević) imaju izmišljene prijatelje - Blija i Luciju. Ovim dramskim tekstom se donekle problematizuje i želja za emigracijom danas i upoređuje se sa takvom željom devedesetih, kada su motivi, ciljevi i politički stavovi bili određeniji („kada smo imali neka očekivanja”). Jedini mogući spas je u metajeziku izmaštanog sveta. (Jer je „samoća” tamo negde nepodnošljiva i zato vratite se i nemojte odlaziti?). Svi glumci (Svetlana Bojković, Tihomir Stanić, Bojan Žirović, Dragana Đukić i Branka Šelić) kreirali su sa vidljivom predanošću taj drugostepeni svet, sa izuzetkom Katarine Žutić, kojoj nije nedostajalo predanosti već iskoraka iz jednog skoro istog lika koji ponavlja na scenama beogradskih pozorišta.

Maja Lalić pravljenjem pomalo elektronski struktuirane scene kreira virtuelni svet u domenu elektronskih medija, koji je ovde skoro izjednačen sa imaginativnim. Muzika Sonje Lončar i Gorana Simonoskog egzistira kao posebno „telo” integrišući se u rediteljev koncept - zamisao.

Ovu predstavu će ljudi voleti da gledaju zbog visokog stepena mogućnosti identifikacije, pogotovo gorkog humora koji je prepoznatljiv. Postavlja se pitanje da li je dodvoravanje publici jedno od sredstava za prevazilaženje frustracija u doba „svetske ekonomske krize”, suptilno „zaboravljanje”, neka vrsta humorno-gorkog „opijuma” umesto pozivanja na aktivno promišljanje unutar jednog ozbiljnog društvenog projekta. Da li se u ovoj predstavi potkrada takav demagoški cilj?

Izvor: e - Novine Ana Isaković