RAZGRABLJENE KARTE ZA AC/DC

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Za tri sata prodato 23.000 ulaznica

PHOTO: Stock

Za tri sata u Srbiji su razgrabljene ulaznice za koncert australijskog benda AC / DC koji će se održati 26. maja na stadionu Partizana u Beogradu

Kako piše dnevni list Blic, 23.000 karata je pušteno u prodaju u petak a Srbija je prva zemlja u kojoj su ulaznice rasprodate. Pored njih, u prodaju je u regionu pušteno još 22.000 karata.

„Od ulaznica namenjenih za fanove iz Srbije za samo tri sata rasprodate su sve karte za parter, dok je ostalo samo nekoliko karata za tribine koje su rezervisane, ali još nisu podignute. Ukoliko za nekoliko dana rezervisane karte ne budu bile kupljene, mi ćemo i to malo pustiti u prodaju”, rekao je za Blic portparol produkcijske kuće Komuna Aleksandar Radoš.

Međutim, u izjavi za e-novine, Radoš je rekao da je velika verovatnoća da Srbija, pošto je prva zemlja u regionu u kojoj su rasprodate karte, dobije dozvolu od menadžmenta benda da deo karata iz regiona bude prebačen na njeno tržište. Karte će biti po istoj ceni, od 3.900 do 11.000 dinara.

Legendarni australijski hard rok bend objavio je 2008. novi album Black Ice, prvi posle osmogodišnje pauze. Album je za samo nedelju dana posle objavljivanja zauzeo prvo mesto na listama u 29 zemalja i dobio status platinijumskog u SAD, Australiji, Kanadi, Švedskoj, Norveškoj, Češkoj, Nemačkoj… Black Ice je za dva meseca prodat u preko šest miliona primeraka.

„Black Ice je najbolja ploča koju je ovaj bend snimio poslednjih decenija”, napisao je kritičar lista Washington Post, dok je prvi singl sa povratničkog albuma Rock N Roll Train nominovan za nagradu Grammy u kategoriji najbolje rok izvedbe.

AC/DC postoji od 1973. godine i najslavniji je bend iz Australije. Svrstava se, takođe, među najvažnije i najuticajnije bendove hard roka i hevi metala, premda njegovi članovi tvrde da sviraju rokenrol. Kako god, AC/DC pesme TNT (1975), Dirty Deeds Done Dirt Cheap (1976), Let There Be Rock, Whole Lotta Rosie (1977), Highway To Hell (1979), You Shook Me All Night Long, Back In Black (1980), For Those About To Rock (1981) i Thunderstruck (1990) postale su deo globalne rok lektire.

AC/DC je peti najprofitabilniji sastav i deseti najprofitabilniji izvođač muzike na teritoriji SAD, sa više prodatih primeraka albuma nego što ih imaju Madona, Maraja Keri i Majkl Džekson.

Grupu su u Sidneju formirali gitaristi, braća Malkolm i Angus Jang, a scensko odevanje potonjeg - školska uniforma i kratke pantalone - postalo je zaštitni znak AC/DC. Grupa je počela da stiče kultni status 1976. godine, kada je njen drugi australijski album TNT objavljen na tržištu SAD i Evrope, pod izmenjenim nazivom High Voltage. Ali, istinski komercijalni uspeh u Americi i svetu je ostvarila s albumom Highway To Hell (1979).

Potom je AC/DC zadesila tragedija kada je njen drugi zaštitni znak, pevač Bon Skot, preminuo sticajem nesrećnih okolnosti. Bend je, međutim, našao srećnu zamenu u Brajanu Džonsonu i s njim snimio bestseler album Back In Black (1980). Danas, posle Trilera Majkla Džeksona, to je drugi najprodavaniji album na planeti, koji je otišao u 45 miliona primeraka.

Ostali albumi grupe AC/DC prodati u više od pet miliona kopija su Dirty Deeds Done Dirt Cheap (1976/1981), Highway To Hell (1979), For Those About To Rock (1981), Who Made Who (1986) i The Razor’s Edge (1990).

Komuna je predlagala da beogradski koncert bude na Hipodromu ili na Ušću, ali je menadžment AC/DC - koji je u decembru bio u Beogradu - rekao da australijski hard rokeri insistiraju na stadionskim svirkama.

Izvor: e - Novine

BOLJŠOJ U ALARMANTNOM STANJU

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Popucali zidovi i stropovi tek su jedan od velikih problema Boljšoj teatra, na čijem renoviranju radi više od 700 radnika
Foto: AFP

Najnovija vijest za ljubitelje baleta i opere glasi: čuveni moskovski Boljšoj teatar neće otvoriti vrata u studenom ove godine, kao što je najavljivano, nego sredinom 2011. Uzevši u obzir starost i dotrajalost zgrade kazališta otvorenog 1825. i troškove koji idu u nebo, drugo se i nije moglo očekivati. Zapravo, da nije riječ o jedinstvenoj kulturnoj instituciji, jednostavnije bi i jeftinije bilo srušiti je i napraviti novu.

Mačke u garderobama

Govorila je to i ilustracija koja je 2004. pratila vijest da se na pet godina zatvara Boljšoj teatar. Iza zidova ruskoga kulturnog ponosa nazirala se katastrofa. Tada je naime u svijet poslana slika mačjeg čopora - na stotine dlakavih četveronožaca koji su svoj dom našli u ružnim i vlažnim podrumima starog zdanja, uz isto takve garderobe ruskih baletnih umjetnika i opernih pjevača. I prije je bilo jasno da je moskovsko kazalište zrelo za obnovu, pogotovo kad je pjevačica u ulozi Ivane Orleanske pala s viseće lomače jer je pukla dizalica koja ju je držala.

Još najmanje 15 mjeseci

Podrumski dio izvođačima zadaje najviše muke. Upitni su i temelji zdanja, pojavile su se pukotine u zidovima, a akustika nije najbolja. Ruski ministar kulture Aleksandar Avdejev izjavio je ovih dana listu Izvestija da radovi, na kojima je angažirano 700 ljudi, kasne zbog loše koordinacije gradske skupštine i brojnih građevinskih tvrtki. Renoviranje klasicističke ljepotice, u koju stane 2000 gledatelja, trajat će još najmanje 15 mjeseci. Dakle od gromoglasno najavljivanog otvorenja s milanskom Scalom u studenom 2009. neće biti ništa! Nikita Šangin, glavni arhitekt projekta, sada izjavljuje da su projekcije o završetku obnove za pet godina bile nerealne. “Sve je bio blef i politika”, rekao je, uz jednu uistinu pametnu: “Oduvijek sam smatrao da će trebati više vremena”.

Izvor: Večernji hr Branka Primorac

ČITAVOG ŽIVOTA SAM UČIO DA CRTAM KAO DETE

Nebojša Đorđević    Slikarstvo, Vesti

Nakon Pariza, Pikaso stiže u London

Posetioci u pariskom Grand Palais: Izložba Pikaso i majstori
PHOTO: EPA/YOAN VALAT

I pored toga što je bio klasično, akademski formiran i uprkos njegovoj fascinaciji i stalnoj komunikaciji sa remek-delima prošlosti, Pikaso je bio veliki protivnik etabliranih formi i stilova i celog svog života je težio nečemu drugačijem, novom, nepoznatom. On je, zapravo, bio slikar prekida - neka vrsta slikarskog Hanibala, koji je zaboravio na prošlost, koji je prekinuo sa akademskim prosedeima transmisije i reprodukcije tradicionalnog, koji je sve uništio i stvorio neku novu umetnost. Rečju, čovek koji je uneo revoluciju u slikarstvo

Da u periodima krize ljudi nalaze utočište u umetnosti nije novost. A potvrda da je to doista tako je upravo okončana spektakularna izložba Pikaso i majstori u Parizu. Jer, kako kaže Žak Atali, pisac i političar, u ovim teškim vremenima, kada se ljudska raspoloženja kreću od bunta i zabrinutosti do beznađa, svet traži utehu u lepoti umetničkih dela.

Izložbu, koja je bila organizovana u Grand Palais, muzeju Louvre i muzeju d’Orsay, i koja je trajala više od četiri meseca, videlo je preko 750.000 posetilaca. Pored Parižana - koji su, uprkos tome što ne vole da stoje u redovima, znali da ostanu po celu noć, čak i po najvećoj zimi, strpljivo čekajući da vide ovu fascinantnu izložbu - bila je tu i cela Evropa. Ljudi su mesecima unapred rezervisali karte i stizali iz najrazličitijih kutaka Evrope, a Britanci su, i pored toga što će izložba ovih dana biti otvorena u Londonu, punili kompozicije eurovozova kako ne bi propustili ovaj šou. Vremenom, izložba je od kulturnog prerasla i u pravi mondenski događaj, budući da su se u publici mogli videti čuveni i slavni. Recimo, poslednjeg dana do karata su uspeli da dođu čak i Žak Širak i Mik Džeger, Nikol Kidman i Vudi Alen.

Ovaj šou je prvi koji je uspeo da objedini i prikaže značajan broj Pikasovih dela uporedo sa platnima velikih majstora koji su ga inspirisali - od Ticijana, Delakroa, Velaskeza, Rembranta, Goje do Sezana, Renoara, Van Goga, Manea i drugih. Na izložbi se moglo videti 210 eksponata, od autoportreta, portreta, aktova, mrtvih priroda, slika sa istorijskom tematikom, kao i slika sa mitološkim scenama.

Pikaso i majstori zapravo je svedočanstvo o neprestanom dijalogu koji je slavni Španac vodio sa starim i modernim velikanima slikarstva i to tokom celog svog života i stvaralaštva. Interesantno je da on nikada nije radio u prisustvu originalnih dela. Naprotiv, slikao je po sećanju, zahvaljujući svojoj fotografskoj arhivi koja sadrži više od 17.000 fotografija. No, ono što je još interesantnije jeste koliko se udaljio od svojih uzora - otkrivši nam sasvim novi svet, novi prostor i stvorivši originalna dela koja su rezultat čiste invencije i genijalnosti. Jer ako je na početku svakog platna, kako je govorio, bio i neko drugi ko je radio sa njim, na kraju je on uvek ostajao sam. Neki mu zameraju da je „kopirao”, drugi da je „uništavao” dela drugih. Istina je, zapravo, da ih je video, doživeo i interpretirao na sasvim osoben, čudestan, novi način. Zapravo, on je imao potrebu da se suoči sa onim što ga fascinira i opseda u delima drugih, ali da slika sa idejom šta im nedostaje.

I pored toga što je bio klasično, akademski formiran i uprkos njegovoj fascinaciji i stalnoj komunikaciji sa remek-delima prošlosti, Pikaso je bio veliki protivnik etabliranih formi i stilova i celog svog života je težio nečemu drugačijem, novom, nepoznatom. On je, zapravo, bio slikar prekida - neka vrsta slikarskog Hanibala, koji je zaboravio na prošlost, koji je prekinuo sa akademskim prosedeima transmisije i reprodukcije tradicionalnog, koji je sve uništio i stvorio neku novu umetnost. Rečju, čovek koji je uneo revoluciju u slikarstvo.

Ova izložba je upravo potvrda toga, odnosno frapantno svedočanstvo Pikasove jedinstvenosti. Pomak koji je uspeo da uspostavi u odnosu na svoje uzore i modele vidljiv je na svim platnima, ali su možda najeklatantniji primeri slike koje su inspirisane Gojinom Golom Majom i Maneovom Olimpijom. I upravo se tu nalazi ključ njegove izuzetne hrabrosti, smelosti, inventivnosti i neverovatne slobode. Uostalom, on je davno rekao - „Kada sam bio dete crtao sam kao Rafael, ali mi je trebao čitav život da naučim da crtam kao dete”.

Ova retko instruktivna i obogaćujuca izložba samo je još jedna potvrda Pikasove genijalnosti koja je prevazišla granice vremena i prostora. A što se tiče tvrdnji sociologa da objašnjenje za njen izuzetan, do sada nezapamćeni uspeh leži pre svega u potrebi sveta za razonodom i begu od deprimirajućih naslova u novinama, kao i činjenici da je jeftinije videti izložbu nego večerati u restoranu, može se reći da su samo delimično tačne. Uspeh ove izložbe bio je pre svega u njenom izuzetnom kvalitetu, originalnom konceptu, bogatstvu eksponata i briljantnoj postavci.

Ne bi bilo čudo ako Englezi ove zime, na izložbi u Nacionalnoj galeriji u Londonu - iako stiže u nešto izmenjenom i smanjenom obimu - obore rekord pariske.

Izvor: e - Novine Bprjanka Milatović

KUBANSKA MUZIKA U BEOGRADSKOJ ARENI

Mirjana Stanojevi?    Muzika, Vesti

Izvođači kubanske muzike “Pasion de Buena Vista” održaće koncert 3. aprila u Beogradskoj areni.

Grupu predvodi Tomas Sančez (61) koji je osamdesetih godina prošlog veka sarađivao sa ćuvenim kubanskim gitaristom Kompajom Segundom (Compay, 1907-2003), jednim od članova svetski proslavljene grupe “Buena Vista Social Club”.

“Na putovanju na kojem su održali 50 koncerata, stvorena je poznata numera “Chan, chan”. Sa ovim hitom Segundo je otputovao u SAD 1989. i potpisao ugovor sa jednom velikom izdavačkom kućom. Sančez je jedini kojem je zbog dubokog prijateljstva sa Segundom dozvoljeno da izvodi taj svetski hit bez naknade autorskih prava”, istakla je Beogradska arena.

U grupi “Pasion de Buena Vista” je i Maida Kastaneda koja je svojevremeno nastupala sa legendom kubanske muzike iz “Buena Vista Social Cluba” Ibrahimom Fererom (1927-2005).

“Vreli ritmovi, kubanski ples, egzotične lepotice i muzika iz snova predstaviće se publici 3. aprila. Na sceni Beogradske arene publiku očekuje osam neverovatnih plesača, tri izuzetna pevača, mnoštvo originalnih kostima, 10 članova benda “La Idea” i tri prateća vokala”, najavila je Arena.

Izvor: B 92

VODIĆ KROZ FEST 2009

Nebojša Đorđević    Film, Vesti

Šta biste mogli da pogledate, a šta biste svakako morali da propustite. Ako mi verujete na reč.

U slučaju da vas je, kao i mene, Google izneverio po pitanju lociranja vebsajta ovogodišnjeg FEST-a (BIA je uradila odličan posao), tražena adresa je www.fest.rs. A od 5. februara na istoj možete da pronađete i tabelarni program u PDF formatu (bravobravobravo!).

Filmove koje sam gledao, poređao sam hronološki prema dostupnim datumima premijernih projekcija u Sava Centru (jer tamo svi festuju). Sem u slučajevima gde je naglašeno drugačije.

Čitač/ The Reader (20.02.)

Kate Winslet glumi bivšu čuvarku ženskog odeljenja u jednom od nacističkih kampova u Nemačkoj. Iako tokom prvog dela filma tinejdžeri i ostali zainteresovani mogu obilato da svršavaju na njeno nago telo (otuda i nagrade), ništa nas ne može spasiti od većviđenosti priče, još ispraznijeg problematizovanja krivice i Ralph-a Finnes-a.

Spaliti nakon čitanja/ Burn After Reading (20.02.)

Rutinski odrađena komedija braće Coen. Voleo bih da mogu da dodam još nešto.

Tragač/ Chugyeogja (21.02.)

Kao i u slučaju remek-dela Memories of Murder, i ovaj južnokorejski triler samo koristi poteru za serijskim ubicom kao teren za ukrštanje apsurdno-satiričnih epizoda iz života policijske stanice u Seulu i melodrame koja se razvija između bivšeg detektiva, prostitutke koju on štiti i njene ćerkice. Širina i dubina kojom je Na uhvatio, praktično, samo jednu noć u Seulu, dodatno impresionira činjenicom da je u pitanju scenarista/reditelj- debitant (ako je verovati IMDB-u).

Revolucionarni put/ Revolutionary Road (21.02)

Ovo je film za koji je Kate Winslet trebalo da dobije nagrade ako je već trebalo da dobije neke nagrade. Priča o tome kako je američka bračna i porodična idila pedesetih godina prošlog veka otišla dođavola podsetiće neke na Far From Heaven. Ipak, Sam Mendes nije baš najbolje popunio sve šupljine u priči. Ako ste starija gospođa ovo je idealno za vas.

Elitna jedinica/ Tropa de Elita (21.02.)

Kamera iz ruke, zrno krupno kao glave glumaca, korupcija, bande, ratovi, surova slika brazilskih favela. Nije poetično kao Cidade De Deus, a (i) preterana dokumentarnost povremeno deluje zamorno.

Otvori vrata pravom/ Låt den rätte komma in (21.02., DKC)

Ne znam zašto ovo nije u glavnom programu. Ne zato što je posebno dobro, ali je sigurno bolje od Čitačice. Ovaj švedski arthouse film o odrastanju sa primesama horora i melodrame delovaće osvežavajuće na sve zaljubljenike u bilo koji od ovih žanrova.

Gomora/ Gommorah (22.02.)

Slično Elitnoj jedinici, Gomora nas u polu-dokumentarnom stilu obaveštava o stanju nacije na italijanskom jugu. Okvir mozaične priče o uslovima života sa mafijom pod prozorom čini sudbina dva tupana koji u takvim uslovima proživljavaju svojih 15 minuta… slave. Konfuzno, naporno i skoro ni malo zanimljivo.

Četiri noći sa Anom/ Cztery noce z Anna (23.02.)

Jednoga dana braća Coen snimiće rimejk ove poljske „komedije sa posebnim potrebama” sa Robin-om Williams-om u glavnoj ulozi. Film će nositi ime „No Country For Man In Love” i biće veliki hit. A ja neću dobiti ni centa što sam im dao ideju za to.

Frost/ Nixon (23.02.)

Ovo je pravi oskarovski film! F/N ima društveno(-politički) angažovanu pozadinu, filmski dorađene istorijske ličnosti (britanski voditelj David Frost - predsednik Richard Nixon), izvanredne glumce (Michael Sheen - Frank Langella) i dramu koja podjednako odiše svetom u kome danas živimo i ljudskim vrednostima koje svako od nas dovodi u pitanje živeći u njemu. Scena u kojoj Nixon po poslednji put izlazi iz kuće u kojoj su rađeni intervjui toliko podseća na Ed Wood-ov/ Burton-ov snimak Bela Lugosi-jeve poslednje šetnje da to ne može biti slučajno. Niti ništa manje od genijalnog.

Div/ Il Divo (23.02.)

Toni Servillo-ov Giulio Andreotti izgleda kao Nosferatu Klausa-a Kinskog - komično, groteskno i zlo. Fiktivna biografija njegovih poslednjih političkih dana ispričana je dramaturški barokno i zahteva dosta koncentracije, naročito ako niste upućeni u „zbivanja”. Ali mašta sa kojom Sorrentino osmišljava scene, kao i umešnost da se jedva primetnim detaljima dočaraju emocije junaka, naročito Andreottija, zaista oduzima dah.

Milk (24.02.)

Sean Penn igra homoseksualca Milk-a skoro na isti način na koji je igrao osobu sa posebnim potrebama u filmu I Am Sam. U Van Sant-ovom svetu gejevi-revolucionari isti su kao gejevi-uličari, gejevi-skejteri, gejevi-tinejdžeri ubice, good will gejevi… Milk je jedan prenaduvani balon o osobi koja je očigledno zaslužila više. I to kažem kao Van Sant-ov fan.

Maradona/ Maradona par Kusturica (24.02.)

Film o Maradoni počinje koncertom No Smoking Orchestra u Buenos Airesu na kome Nele Karajlić najavljuje Kusturicu kao „Maradonu svetskog filma”. Nakon toga Emir iz off-a, preko kadrova koncerta, pojašnjava kog bi od likova u njegovim filmovima Maradona mogao da predstavlja. Udario ego na Di-ego-a, drugim rečima. Samo zbog toga vredi gledati.

Lornina ćutnja/ Le silence de Lorna (25.02.)

U prepoznatljivom naturalističkom „što ružnije to bolje” stilu stiže nam nova drama belgijske braće Dardenne. Ovaj put oni svoje državljane upozoravaju na pošast udadbe i ženidbe sa imigrantima (u konkretnom slučaju Albancima). Sve je, naravno, uvijeno u suvoparnu ljevičarsku dramicu o individui suočenoj sa posledicama svojih postupaka.

Zamena/ Changeling (26. 02.)

Jedan od dva nova filma Clint-a Eastwood-a. I to lošiji. Ova vrlo sumorna i još vrlije depresivna priča pošla je nažalost u previše smerova, pa ceo film deluje kao tri nespretno slepljena filma. Plus, Angelina Jolie još jednom pokazuje da joj usvajanje dece ide bolje od glume.

Rvač/ The Wrestler (27.02.)

Koliko god hvalili Rourke-ov portret „rvača na izdisaju”, nećete biti baš toliko oduševljeni još jednim filmom (kvazi-)dokumentarne estetike u kome par jedva skrpljenih dramskih momenata cvrči od takvih klišea da bi ih se i Rocky VI postideo.

Sumnja/ Doubt (27.02.)

Jedan ozbiljan film sa ozbiljnim glumcima o ozbiljnoj temi. Da li u Boga više verujemo kada u njegovo postojanje sumnjamo ili ako ga nikada ne dovodimo u pitanje? Meryl Streep drži masterclass i pokazuje zašto je najbolja glumica na svetu. Uprkos (O!) Mamma Mia-i.

Happy-Go-Lucky/ (u potrazi za srpskim prevodom) (01.03.)

Sećam se jedne projekcije Leigh-jevog filma Topsy Turvy u DKC-u kada je publika, razočarana time što nakon tri preeeduga sata kraj filma nije bio tamo gde su ga svi očekivali, počela da izlazi iako se film nije završio. Dva sata histerično-optimistične Poppy učiniće da ćete pre kraja filma napasti bližnjeg svoga. Zato oprezno!

S fronta za filmofile,

Izvor: B 92 Slobodan Vujanović