NEMAČKI ARHEOLOG NA PREVARU ODNEO STATUU NEFERTITI

Nebojša Đorđević    Vesti

Nemački arheolog poslužio se trikom da u svoju zemlju prošvercuje skulpturu egipatske kraljice Nefertiti, pokazuju tek objavljena dokumenta, prenosi BBC.

Arheolog Ludvig Borhard pronašao je bistu Nefertiti u Egiptu 1913. godine i stavio je na spisak svojih otkrivenih predmeta. On je opisao skulpturu kao “bezvredan komad gipsa” i sakrio je u kutiju.
Ova bista danas predstavlja vrhunski artefakt iz ere faraona i privlači pola miliona posetilaca godišnje u Egipatski muzej u Berlinu.
Dokumenat koji je otkrio Borhardovu prevaru pronađen je u Nemačkom orijentalnom institutu, a radi se o izveštaju sa sastanka ovog arheologa i inspektora za antikvitete, na kojem su razgovarali o predmetima koje je Borhard iskopao.
U to vreme, Nemačka i Egipat su imali dogovor da podele predmete na jednake delove. Ali je bista Nefertiti, koja je vladala kao žena kralja Sunca Akhenatena pre više od 3.000 godina, bila toliko izuzetna da je Borhard odlučio da je “zadrži za Nemačku”, piše u dokumentu.

Kraljičina statua je čvrsto zamotana, postavljena u kutiju i skrivena u slabo osvetljenoj prostoriji, a fotografija statue koju je načinio nemački arheolog namerno je bila loša.
On je Nefertiti, čije su kraljevske crte lica oslikane na krečnjaku, opisao kao maltene bezvrednu statuu od gipsa. Beleške iz Borhardovog dnevnika otkrivaju da je on bio svestan prave vrednosti statue.
“Neopisivo je”, napisao je arheolog. “To je nešto što se mora videti sopstvenim očima”.
Egipatski Viši savet za antikvitete potvrdio je da je upoznat sa postojanjem dokumenta. Ovaj dokaz o prevari mogao bi pomoći Kairu da povrati skulpturu svoje drevne kraljice.

Izvor: Blic Online

TOM KRUZ U FILMU, KOJI PODSEĆA NA ČINJENICU DA NISU SVI NEMCI PORŽAVALI HITLERA

Mirjana Stanojevi?    Film

Film Brajana Singera Operacija Valkira stigao je i pred bioskopsku publiku u Srbiji. Ovaj istorijski triler donosi priču o hrabrom nemačkom pukovniku koji je bio na čelu pokreta spremnog da svrgne nacistički režim i okonča rat. Ozbiljno ranjen u borbi, pukovnik Štaufenberg vraća se iz Afrike da bi se pridružio nemačkom pokretu otpora i pomogao u kreiranju Operacije Valkira - kompleksnom planu po kome bi vlada iz senke zamenila Hitlera posle njegove smrti. Sudbina i slučajnost će se isprepletati i Štaufenberg će biti postavljen u dvostruku ulogu - ne samo da će biti izabran da predvodi državni udar i ostvari kontrolu nad tzv. centralnom vladom već će on lično morati da ubije Hitlera! Pored Toma Kruza u ulozi Štaufenberga, u filmu igraju i Kenet Brana, Tom Vilkinson, Bil Naji, Patrik Vilson, Stefan Fraj…

Pukovnik Štaufenberg odani je oficir koji voli svoju zemlju, a bio je primoran da s užasom posmatra kako Hitlerov uspon dovodi do Drugog svetskog rata. Nastavio je svoju vojnu službu, sve vreme se nadajući da će pronaći način da zaustavi Hitlera pre nego što Evropa i Nemačka budu uništene. Shvatajući da vreme ističe, Štaufenberg odlučuje da mora sam preduzeti nešto i 1942, na sopstvenu inicijativu, pokušava da ubedi visoke oficire na Istočnom frontu da se suprotstave Hitleru i zbace ga s vlasti. Godine 1943, oporavljajući se od povreda iz borbe, Štaufenberg se udružuje s civilnom antihitlerovskom zavereničkom grupom sačinjenom od ljudi skrivenih na najvišim položajima…

Da bi oživeo priču o ljudima koji su se spremali da ubiju Hitlera, reditelj Brajan Singer došao je u situaciju da ponovo sarađuje sa scenaristom Krisoferom Makvorijem (sarađivali u vreme kad je sniman film Dežurni krivci). Naime, u zimu 2002, Kristofer Makvori bio je u Berlinu zbog istraživanja za potrebe jednog drugog projekta, kad je, tokom razgledanja grada, naišao na ulicu nazvanu po Klausu fon Štaufenbergu. Tamo je video i spomenik pokretu otpora, koji ga je duboko dirnuo. “Berlin je grad spomenika”, rekao mu je vodič, “ali ovo je jedini spomenik Nemcu koji je služio u Drugom svetskom ratu”. “Naravno, želeo sam da znam više”, kaže Makvori, “bila je to vrlo kompleksna priča koju većina ljudi izvan Nemačke nikad nije čula, priča koja je otkrivala da je bilo različitih vidova otpora i da nisu svi Nemci podržavali Hitlera, uključujući i ljude u vojsci!”.

Makvori još objašnjava: “Želeli smo da bude jasno da nije bilo dovoljno samo ubiti Hitlera, jer to ne bi garantovalo da će pasti nacistička vlada. Morali su da pronađu i način da svrgnu njegov režim. Štaufenberg i drugi zaverenici iskoristili su Operaciju Valkira da bi izgledalo kao da je Hitlera ubio najuži krug njegovih saradnika, koji bi kasnije pokušao i da preuzme vlast u Berlinu”. A da je sve prošlo bez greške, da plan nije zakazao, šta bi bilo da je Operacija u potpunosti uspela? “To možemo samo da nagađamo”, kaže Makvori. “Ipak, mislim da su zaverenici postigli ono čemu su se najviše nadali: pokazali su svetu da je bilo Nemaca koji su bili spremni da se suprotstave!”

Emocije, brzina, akcija

Američki reditelj i producent Brajan Singer obeležio je smelim vizuelnim stilom mnoge svoje filmove - od “Public Access” (1993), koji je dobio nagradu žirija na Sandensu, do blokbastera “Povratak Supermena”. Prvi put je privukao veću pažnju 1995. trilerom “Dežurni krivci”, a zatim su usledila dva izuzetno uspešna ostvarenja - letnji blokbaster “X-Men” (2000) i još uspešniji nastavak “X-Men United” (2003). Kris Li, izvršni producent “Operacije Valkira”, kaže: “Brajanove filmove uvek od drugih izdvaja kompleksnost likova i emocija i odsustvo crno-belog prikaza stvari, a sve je začinjeno osećajem brzine i akcije”.

Izvor: Građanski list EGL

IRON MAIDEN: PRAVA OPERACIJA TRIJUMF

Nebojša Đorđević    Muzika, Vesti

Iron Maiden:Prava operacija trijumf

10. februar, Beogradska arena

Peti nastup Mejdena u Beogradu kao da je bio prvi, po energiji i vatri razmenjenim između sastava i publike, a pedeset i peti po tome kako se ove dve „zainteresovane strane” u celoj stvari razumeju, prepoznaju i dopunjuju. Po mojoj sasvim slobodnoj proceni, ako biste kod nas pravili listu pet najomiljenijih grupa svih vremena, čak i bez ograničavanja isključivo na hevi metal žanr, ovoj bi pripala visoka, možda i čelna pozicija.

Turneja „Somewhere Back In Time” koncipirana je kao „najbolje od najboljeg”, ona treba da pogura prodaju kompilacijskog materijala, ali, ruku na srce, to više izgleda kao dobar izgovor da „Devica” opet krene na put i pozabavi se poslom koji joj decenijama savršeno ide od ruke: pokoravanjem sveta.

U toj jednačini nema nepoznatih, nema šta da se dešifruje, otkriva, provaljuje.

Repertoar je zasnovan na ranim osamdesetim godinama XX veka i set-lista ne uključuje ništa mlađe od 1992. Sviraju se himne, samo himne, i ništa osim himni, a njih Maiden ima napretek.

„Najtrošeniji” su albumi Powerslave iz ‘84. („Aces High”, „Two Minutes to Midnight”, „Rime of the Ancient Mariner”, „Powerslave”) i The Number of the Beast iz ‘82. („Children of the Damned”, „Run to the Hills”, „Hallowed Be Thy Name”, „The Number of the Beast”). Debi album Iron Maiden iz 1980 „zaslužio” je tri stvari („Phantom of the Opera”, „Sanctuary, „Iron Maiden”), a samo po jednu dobili su Killers („Wrathchild”), Piece of Mind („The Trooper”), Somewhere In Time („Wasted Years”), Fear of the Dark (naslovna), i Seventh Son of a Seventh Son („The Evil That Men Do”).

Po tom receptu nije moglo da omane, nikako.

Pristup poput ovog sebi može da dopusti samo ogromna grupa - ogromna poput Iron Maiden - koju posle tri decenije diskografskog života u izboru pesama muči slatka muka: šta izostaviti.

Otud je besmisleno vagati šta je bolje prošlo kod publike: sve što je isporučeno bilo je pun pogodak, i primljeno je uz veličanstven odziv.

Momenti za pamćenje: „Children Of The Damned” (kapa dole što su je se setili), „Rime Of The Ancient Mariner” (ep zvuči impresivno i skoro četvrt veka posle - smeo bih da se zakunem, i bolje nego na „Live After Death”), „Trooper” (hm, sipaju li i Dikinsonu kerozin, kao i u „Ed Force One”?) i „The Evil That Men Do” (hvala za uspomene).

Međutim, to je samo lični izbor dolepotpisanog, a priča poput takvih od sinoć ima više od petnaest hiljada.

Ispunjeno je obećanje da će Beograd doživeti i poneko iznenađenje („Sanctuary” za kraj) i da će u programu biti i stvari koje već godinama nisu ubacivane u vatru. A tempo je bio furiozan. Stiv, i ekipa zadali su sebi ludački ritam, skoro bez pauza, pa ni publici nisu ostavili da dođe do daha.

Grom ne udara dva puta u isto mesto? Netačno, sinoć ga je pogodio šesnaest puta, svakom pesmom koju su Englezi izveli.

Najzad znamo i to: Iron Maiden konstruisali su vremeplov i njihova sprava radi. Vodila nas je iz epohe u epohu, od klasika do klasika, a dobro raspoloženje koje je vladalo Arenom ostavljalo je prostora Brusu da još više angažuje publiku.

Nije da je ekstatičnoj masi to bilo naročito potrebno, ali utisak je da bi sa zadovoljstvom primila i mnogo veću dozu „prozivke”.

„Run To The Hills”, najavljena je rečenicom koja izvlači suštinu i ovog nastupa, i cele svetske turneje: „Ako ovo ne znate, ne bi trebalo da ste ovde.” Kratko je, jasno i tačno, i važi za apsolutno svaku sinoć odsviranu numeru.

Koncert je bio sjajan, iako ne i savršen. Par sitnih gafova u redosledu pesama, usporavanju tempa na „Wasted Years”, Dikinsonova prepevavanja strofa na „The Evil That Men Do”, ili jurnjava za tekstom u „Hallowed Be Thy Name”, ni za jotu ne mogu da umanje značaj viđenog i doživljenog.

Bilo je moćno i zabavno, postavilo je opasno visoke standarde za gostovanja zbilja velikih bendova.

U Beogradu ćemo ih ubuduće meriti po ovome. Ko je bio u Areni, hvaliće se tom činjenicom, sve dok okolini ne postane nepodnošljiv. Ko je izostao, pa, lagaće da je bio tamo, i širiti priču do istog konačnog efekta.

Ovakva predstava će se teško ponoviti, ne samo kod nas. Jer, stvarno morate biti sastav titanskih proporcija da biste pravili „majku svih turneja” i šetali repertoarom himni kako vam je volja. A koliko puta sebi to u karijeri možete dozvoliti, koliko godina imate na raspolaganju za takve igre, koliko puta Edija možete vraćati u „Blade Runner” fazu?

„Gvozdenu devicu” smemo da očekujemo na sledećoj promotivnoj turneji, tako je barem Dikinson obećao.

Uostalom, ako je Sajam bio nezdravo krcat pre manje od dve godine, a ovog februara je do poslednjeg raspoloživog mesta napunjena i Arena, nema bolje preporuke za Beograd kao jednu od stanica kada Stiv, Brus, Adrian, Niko, Dejv i Janik (dobro, i Edi) sledeći put bace pogled na geografsku kartu.

Napred, samo napred, pa makar šou ponovo otvarala Lorin Haris. U stvari, bolje da o njoj ne pričam ništa, jer sam verovatno jedini koji je sinoć kupio njen cd, tek da imam nešto za uspomenu sa koncerta, budući da sam za majice isuviše mator. Kakav je? Ne pitajte…

Izvor: B 92 Aleksandar Babić

TELEVIZIJI POPISALI IMOVINU

Nebojša Đorđević    Kultura, Vesti

Neizvesna sudbina medija u Knjaževcu

Desetoro radnika tužilo vlasnika jer nije isplaćivao plate. Zbog duga od 1,5 miliona sud naložio da se proceni imovina, koja će biti prodata ako vlasnik ne isplati plate…

Knjaževac - Ukoliko Goran Vesić, vlasnik knjaževačke RTV VG-4, u roku od desetak dana ne plati svoja dugovanja, koja premašuju 1,5 miliona dinara, meštani ove opštine ostaće bez jedine lokalne televizije koja postoji više od 10 godina.

Vesić je u decembru pretprošle godine kupio ovu radio-televiziju, promenio joj naziv u inicijale svog imena i dodao broj četiri, jer je to broj dresa koji je nosio dok je igrao fudbal. Više od 30 zaposlenih je radilo kao i proteklih godina sve dok se desetoro radnika nije pobunilo za plate.

- U septembru prošle godine tužili smo vlasnika Gorana Vesića jer od maja 2008. nismo primili nijednu platu. Najpre smo pokušavali da razgovaramo sa njim i on je rekao da je za sve kriva opština koja ne daje ni dinar za njegovu RTV, a prate se sva dešavanja u gradu - kaže za „Blic” novinar voditelj Saša Todorović.
Nakon tužbe, Vesić je zaposlene koji su tužili firmu poslao najpre na plaćeno odsustvo, zatim na godišnji odmor, a onda i na neplaćeno odsustvo na kome su i sada. U međuvremenu, Opštinski sud je doneo odluku u korist radnika, a Goran Vesić im je na ulaznim vratima televizije stavio zabranu pristupa u prostorije.

- Pravnosnažnom presudom odlučeno je da dobijemo plate koje nam duguje, tako da su nadležni iz Opštinskog suda procenili svu RTV opremu koja će, ukoliko Vesić ne preduzme ništa, ići na licitaciju za desetak dana. Licitacija je najgore rešenje jer zaposleni bez opreme neće moći da rade i ugasiće se jedina RTV. Vlasnik nam za plate duguje oko 1,5 miliona dinara, plus za socijalno i penziono, kao i za sudske troškove - kaže Todorović.

Po njegovim rečima, ni sadašnji ni bivši radnici nemaju regulisane zdravstvene knjižice, a zaposleni koji i dalje svakodnevno rade ne primaju plate, već im je vlasnik u par navrata na ruke dao od pet do petnaest hiljada dinara.

Ovu tvrdnju nismo mogli da proverimo jer u VG-4 nisu ovlašćeni da daju informacije o firmi, a do Vesića se nije moglo doći.

- Mi nemamo broj mobilnog telefona našeg vlasnika jer on često menja brojeve. Kada mu nešto zatreba, on nas pozove telefonom ili dođe, a obično nas obilazi jednom nedeljno - kazali su nam novinari u VG-4.

Izvor: Nuns Suzana Božinović

 

LUBARDA U SZPB

Nebojša Đorđević    Film, Kultura, Slikarstvo, Vesti

Povodom godišnjice smrti Petra Lubarde (Ljubotinje, 27. jul 1907 - Beograd, 13. februar 1974), večeras će (19) u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog (SZPB) biće upriličeno filmsko veče posvećeno ovom značajnom umetniku (ulazak je slobodan!). Program će početi dokumentarnim filmom Petar Lubarda, rađenim po scenariju vrsnog poznavaoca moderne umetnosti prof. dr Lazara Trifunovića, koji ukazuje na sve etape stvaralaštva ovog slikara. Snimljeno u produkciji TV Beograd, polusatno fimsko ostvarenje režirao je Mika Milošević.

- Nakon projekcije, publika će biti u mogućnosti da upotpuni svoje utiske šetnjom uz pratnju kustosa kroz stalnu postavku Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, gde su izložena kapitalna Lubardina dela, zahvaljujući kojima se može pratiti stilski razvoj njegovog predratnog opusa. Dovoljno je pomenuti neka od najpoznatijih ulja, poput Crkve svetog Vlaha ili Ruža, izlaganih na najznačajnijim izložbama retrospektivnog karaktera u zemlji i inostranstvu i reprodukovanim u gotovo svim knjigama nacionalne istorije umetnosti posvećenim ovom periodu - poručuju iz SZPB. - Zajedno s Milom Milunovićem, Lubarda je bio i osnivač Umetničke škole na Cetinju, a svojim posleratnim ostvarenjima uključio se u sâm vrh svetske likovne scene.

Izvor: Građanski list